Lada Vukić: MARTA

Imaš samo pet godina i zoveš se Marta. Najviše voliš mamu i tatu, čokoladu i loptu. Tvom svijetu pripadaju i neki drugi likovi, sporedni i nevažni. O njim ne razmišljaš.
Taj dan odlaziš u trgovinu sama, sa spiskom namirnica u ruci. Držiš ga čvrsto da ga ne izgubiš. Samo jedno te na njemu zanima – čokolada.
Prodavačica ti stavlja namirnice u vrećicu a tebi se žuri što prije pojesti omiljenu slasticu. Kući se vraćaš trčeći, želiš se igrati, lopta te čeka. O njoj razmišljaš kao da je živa. Čim stigneš, čvrsto ćeš je zagrliti. Dok trčiš, pletenica ti poskakuje na leđima. Još samo desetak koraka dijeli te od kuće.
– Marta! – Netko ti tiho dozva ime.
Zastaješ i gledaš u smjeru šumarka gdje skriven u grmlju stoji barba Luka. Odmah ga prepoznaješ. U ruci drži tvoju omiljenu slasticu. Iz nekog nejasnog razloga, ne želiš k njemu. Ne sviđa ti se barba Luka iako je kućni prijatelj. Miriše drukčije od tvog tate i voli se ponašati kao da ti je tata. Mama ti je rekla da sa starijim ljudima moraš biti ljubazna. Ali mama ti je rekla i da ne smiješ u šumarak. Zanemaruješ ovo drugo upozorenje i prilaziš mu.
Dajte ti čokoladu. Dok je uzimaš, gledaš u zemlju i tiho govoriš, hvala. Priča i mazi te po dugoj pletenici:
– I ona je bila takva kad je bila mala.
– Tko? – pitaš
– Pa tvoja mama ali, nikad me nije voljela, voliš li me ti?
Sramiš se zbog mame koja ga isto kao i ti nije voljela.
Šutiš i ništa mu ne odgovaraš jer ne razumiješ što hoće od tebe.
Otvaraš čokoladu i jedeš je. Ona ti više nema onaj sladak okus od prije. Mučno ti je i nisi sigurna hoćeš li povratiti ili ne. On tada čučne, dolje skroz do tebe, gladi te staračkim prstima po mekom i nedužnom licu. Prilazi ustima skroz blizu tvojih i jezikom ti skida zaostao komadić čokolade s lica. Srce ti tutnji. Misliš da bi ga barba Luka mogao čuti. Želiš kući, mami! Neugodno ti jer imaš samo jednog tatu i uopće ti ne trebaju dva.
Na kraju mu daješ svoju ruku i prešutno pristaješ na šetnju.
Njegova ruka je vlažna, njegovi prsti su čvrsti, njegov te dodir boli. Dan je tih. Jesenski.
Nikad se nisi vratila iz tog šumarka. Mama i tata čekaju te još uvijek, da pokucaš na vrata, i kažeš im što se dogodilo.

2 Responses to Lada Vukić: MARTA

  1. Stevan Šarčević каже:

    Surovo je ovo, Lado. Surovo.

  2. Želimir каже:

    Surovo i moćno!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *