VELIBOR MIHIĆ: PRIČA O GOSPODINU IVI

Davno, u doba svoje siromaške mladosti (ah, kad bi opet mogla da se vrati, makar jedan jedini dan!), kad bejah, samo, idejama „bogat, hrabar i pust“, a u novcu kao crkveni miš (ni sad nije mnogo bolje!), upoznao sam jedinstvenog i veličanstvenog gospodina Ivu!… „Bogat, hrabar i pust“, odveć prejake reči, ali, pozajmio sam ih da pokažem kako sam zaista u to doba mislio da sam u stanju da pomeram brda i planine, da hvatam sve što leti, da… naravno, i te kako sam preterivao, pa ipak…
Ipak sam ostvario svoj naum: upoznao sam gospodina Ivu! Ja, provincijalac, mlad, zelen, sa studentskim bonom za ručak u otrcanom isflekanom i izgužvanom mantilu, s bušnim cipelama, još neafirmisan, s tek desetak pesama u rukopisu (i tek s jednom objavljenom), uglavnom o travkama i cveću, o jeseni i Tisi, ljubavi i ponekom snu na javi… pa, još, sve to u nemodernoj rimi… ma niko i ništa… ali pun sebe!… narastao, kao kvasac, od nadošlog talenta, do neba, od ideje i mašte!… uspeo sam da ga upoznam, jesam, bogami, što i danas smatram svojim velikim novinarskim uspehom (a kako se taj naš susret završio, ocenićete, lako, na kraju ove priče, sami).
Bio sam, tad, apsolvent srpske književnosti (ostao mi je, bio, samo, diplomski ispit iz dva dela)… i nepun mesec i po sam se uspešno dokazao kao spoljni saradnik „Politike“ (da malo poboljšam tanko materijalno stanje).
– Došao sam na ideju da intervjuišem gospodina Ivu. Kakvo je vaše mišljenje? – upitao sam urednika.
– Zaboravi! – odsečno je „presudio“ ne dižući pogled s nekog rukopisa.
– Zašto?
– Taj gospodin ne daje intervjue.
– Kako „ne daje“?!
– Pa lepo: nikom, još, nije dao. Kratko i jasno. Nikakvo čudo što žutokljunac kao ti to ne zna…
– Naravno, prvo bih, veoma pažljivo, sastavio pitanja – nisam se dao. – Voleo bih da ih prvo vi pogledate.
Urednik me pogleda. Pa reče, preko naočara:
– Ako ti, brajkoviću, moj, uspeš da njega intervjuišeš, naša književnost će u tebi izgubiti velikog budućeg pisca, a naše novinarstvo će u tebi dobiti velikog budućeg novinara!
Kad je izgovorio ovu tiradu, tako je, odjednom, počeo da se smeje da je morao da popusti kaiš, zamalo da mu pukne…
Sastavio deset pitanja. Urednik parafirao. Pozvao sam gospodina Ivu. Javio se, on, lično (imao sam sreće, mogla je da se javi i njegova domaćica).
– Samo izvolite… S pitanjima… Kad ste slobodni?
– Pa… Kad sam ja slobodan?!
– Jasno mi je: vi ste slobodni, uvek… Pa, ovako, mladiću… Dođite, u petak, u 17 sati. Budite tačni. Znate gde sam, pored Japanske ambasade… prvi sprat… desno… Do viđenja…

2.

Ali, što se kaže: čovek snuje, a sudba određuje… Tražio sam, u petak, ujutro, odlaganje intervjua za sledeći petak, što mi je gospodin Ivo odobrio. Razlog? Želeo sam da mu dam predah, ocenio sam da je tako najbolje jer… Ma, više nego bizaran događaj: sasvim slučajno, dok je stajao na prozoru, gospodin Ivo je pljunuo i pogodio japanskog ambasadora koji je baš u tom trenutku izlazio iz kola i ulazio u ambasadu! Novine su brujale kao da se desilo ne znam šta, iako je događaj izglađen, to jest gospodin ambasador prihvatio izvinjenje. Neke moje kolege su, čak, išle toliko daleko da su predviđale i prekid diplomatskih odnosa naših država! Ocenivši da ga je taj događaj morao uznemiriti, hteo sam da mu dam sedmicu dana predaha. Ali, što se kaže: kad dan za danom pođe – u ovom slučaju – i novi petak dođe… Stajao sam pred njegovim vratima na prvom spratu i pozvonio. Jednom, dvaput… ništa. Novinarska posla, umemo da se snađemo i u velikom problemu, a kamoli… pokucao sam. I vrata su se otvorila. Vrata Raja!
– Izvolite, vi ste onaj novinar? – obratila mi se sredovečna žena, znao sam da je to njegova domaćica. – Gospodin Ivo vas očekuje u dnevnoj sobi… Ovud, molim…
Kad sam ušao, stajao je, u kućnom braon mantilu, okrenut leđima, okretao je dugme na starinskom radio-aparatu. Koliko se sećam, odlomak vesti… Ugasio je i okrenuo mi se.
Prijateljski mi je pružio ruku i rekao da sednem u duboku fotelju.
– Čitali ste o mom gafu?… Ma ne treba ni da vas pitam, i vrapci već znaju!
– Zato sam vas i molio da odložimo razgovor…
– A vi, novinari, dohvatili ste se teme… ali, ako, sam sam kriv… Mladiću, šta da vam kažem, sećate se Gogoljevog Akakija Akakijeviča… I kod Gogolja se radilo o pljuvanju… Da, Akakije na ćelu, ja na desni obraz… Kako mi se desilo tako nešto apsolutno neponovljivo, ne znam, i kako baš na obraz japanskog ambasadora… On je moj prvi sused, znate, dobri smo prijatelji… sve je izglađeno, ali… Izgleda da je njegov vozač razglasio… i tako… Nego, jeste li doneli pitanja?…
Već sam ih držao kao nekakav akt…
Dugo je čitao pitanja (ravno deset) koja sam mu najbrižljivije pripremio. Mrštio se. Osmehivao, pa opet lice… smrknuto, nezadovoljno…
– Ni na jedno od ovih pitanja ne mogu da vam odgovorim. Ako bih danas nešto rekao, sutra, ko zna da li bih isto ponovio. I zato… ne mogu, zaista ne mogu… Ja rado odgovaram na pitanja tipa kako sam zaradio prvih deset dinara, i slično… A ovo… ne, oprostite… Molio bih vas deset novih pitanja… Ne ljutite se?
Ja da se ljutim?!…
U tom trenutku, neko je pokucao na ulaznim vratima. Njegova domaćica, mora da je izašla jer se kucanje ponovilo.
Ustao je da otvori…
– To je, verovatno, moja „dobra vila“, gospođa Vera, najavila je da će, možda… Stanujemo na istom spratu. Ona lektoriše sve moje rukopise, sad ćete je upoznati, veoma je cenim.
– Ako treba, ja mogu i da odem?
– Taman posla! Tek ste došli! Molim vas, ostanite, biće još jedno novo iskustvo za vas… jer, nas dvoje, gospođa Vera i ja, sigurno ćemo upasti u malo dužu diskusiju…
Pozdravio sam gospođu Veru, on joj je objasnio ko sam i kojim povodom kod njega… pa su počeli razgovor, ne obraćajući pažnju na mene. Pre tog, gospođa Vera me je podsetila da su dve pripovetke njenog uvaženog suseda, „Put Alije Đerzeleza“ i „Anikina vremena“, objavljene, prvi put, baš u (mojoj) „Politici“ (to, stvarno, nisam znao). A on je spomenuo i Ćopića koji je postao poznat pisac kad je dobio prvu nagradu za priču (to sam, međutim, znao)…
– Pišeš „hačkosum“, u značenju „bravo“, a treba „ačkosum“ – rekla je gospođa Vera zagledana, kroz „zlatne“ naočare, u svoje lektorske hartije.
– Omaška, prihvatam te, Vera – složio se gospodin Ivo.
– Dalje… „bangav“, hrom… treba „bagav“… „Bujrudlija“, naređenje, treba „bujruldija“… Pa „đumurkana“, carinarnica, treba „đumrukana“…
– Prihvatam, u pravu si – rekao je gospodin Ivo. – Greška jezika…
– „Mulalim“, učitelj, treba „mualim“… „Rsuz“, lopov, bezobraznik, treba „rzuz“…
– „Povuklo“ me je što se u narodu kaže „rsuz“. Dakle, i tu si u pravu, Vera… slobodno popravi…
Zatim se meni obratio:
– Šta vi, mladiću, kažete na sve ovo? Vi ste apsolvent srpske književnosti a pošli ste i teškom novinarskom stazom. Jeste li čuli moju „dobru vilu“ kako me ispravlja?
– Bogami, malo je reći da sam zapanjen… Zar vas neko da ispravlja?!
– Radi se o mojim novim rukopisima… skicama, pa priči, to je jasno, ali… iako sam je dugo i prilježno radio… ja sam pred belim listom hartije uvek samo đače! Uvek ono… kosa tanka, uspravna debela!… Zahvalan sam joj… Da nastavimo, Vera…
– Na jednom mestu, za Skoplje, pišeš „Usćup“ a treba „Ušćup“… Za kresivo, ognjilo kažeš „čačmak“ a treba „čakmak“… „Čavrma“… a treba „čevrma“…
– U redu, Vera, odobravam ispravke… A vama, mladiću, sad se setih – ponovo mi se obrati – da dodam i ovo… U „Politici“ sam objavio i pripovetke „Letovanje na jugu“ i „Bajron u Sintri“… Jeste li znali?
– Priznajem, nisam…
– Eto, sad znate…
Gospođa Vera je nastavila…
– Ivo, dalje… Prelazim na paralelu između priče „Alipaša“ i romana „Omerpaša Latas“. Neslaganje: u priči Rizvanbegović šalje sina Hafiza u Sarajevo u sretanje Omerpaši Latasu, a u romanu sam ide u Sarajevo!
– Vera, nek tako ostane… Imam razloga… A Omer još nije završen…
– Zatim, Ivo… U priči „Cirkus“, radnja se dešava u Sarajevu, pišeš o Etelki… koju ljubomoran muž ubija nožem, a koja je vikala, a ti pišeš: „… ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi“… Zamenio si Miljacku Savom, Sarajevo Beogradom!
– Kasno je, Vera, već je u štampi, nisam te obavestio…
– Samo da se vratim, preskočila sam, na Latasa… Koliko ja znam, Latas je poreklom iz Like, a ne iz Hercegovine, kako ti navodiš. Šta ćemo s tim?
– Sedam izvornih podataka mi je bilo za Liku, i isto toliko za Hercegovinu. Opredelio sam se za drugu varijantu. Ko zna da li ću ikad završiti roman „Omerpaša Latas“… Znate – obraćam vam se oboma – reče gospodin Ivo s neke čudesne visine – pisac pokušava da pričom, ili legendom, ili pesmom poništi prolaznost i zaborav. Obasjati u vremenu reljef vlastite psihe, a kroza nj ili u njemu estetsku ravan svoje epohe – zadatak je pretežak ali zavodljiv i lukavo pripremljen za tvoračka opredeljenja… Vera, nastavi… Ako vi nemate nešto da dodate? – obratio se meni.
I ja rekoh, ko ne bi iskoristio takvu mogućnost?! Da se i moja rečca čuje u Raju!
– Mene veoma zanima vaš čest motiv patnje…
– Bravo, mladiću, proričem vam lepu književnu budućnost, nikad nisam pogrešio!… Patnja, patnja… Svemir bez dna… Često se danju i noću… naročito noću!… pitam da li ja to, samo, pišem o nekom koji pati… ili to ja sam patim i opisujem svoju rođenu patnju… Život i rad književnika, puni su paradoksa… Sad… kad se osvrnem… jasno uviđam: trebalo je biti tvrđi prema sebi i prema drugima i naročito nepoverljiv i strog prema rečima koje tako često naviru na usta kao da ih neko drugi iz nas govori…
– Drugo Ja, drugo Vaše Ja – dodao sam. – Vaš pripovedačev dvojnik…
– Moglo bi se i tako reći – zaključi gospodin Ivo…
Gospođa Vera nastavi…
– Na početku priče… imaš, Ivo, 43 reda o priboru za pisanje. Zar to nije „malo mnogo“?
– Nek ostane… bez alata nema zanata!…

3.

Kad sam sledeći put došao, s novim pitanjima za intervju, ništa bolje nisam prošao! Opet, ni na jedno od novih pitanja, gospodin Ivo nije mi mogao odgovoriti. Bogami, ostvaruje se urednikova slutnja: neću dobiti intervju… ni ja… kao ni toliki drugi pre mene!
Ovo što ću sad reći, čim ću i zaključiti, samo je ni na čem zasnovana pretpostavka, možda joj je nekakav „korenčić“ u mojoj uobraženosti, sujeti… ko zna, tek… možda je gospodin Ivo zapazio kako su mi obrazi buknuli od stida, od… od… ne znam ni sam od čeg, sve…. tek, on, dotače me po ramenu, pa smireno reče:
– A slažete li se, mladiću, moj, da ja, lično, napišem svih deset pitanja, koliko ste obećali uredniku, i da na njih odgovorim?…
Složio sam se… ali treći put nisam kod njega otišao: bilo me je stid… što sam ga i toliko uznemirio…
Eto, to je priča o gospodinu Ivi Andriću, o gospođi Veri Stojić… i mojoj malenkosti… čije ime nikad neće preplaviti svet… Priča, priča… Nije loša, zar ne?

2 Responses to VELIBOR MIHIĆ: PRIČA O GOSPODINU IVI

  1. nikola sacev каже:

    Paaa, nije losa, pod uslovom da me razuverite u iskrenoj (evo sad,i otvorenoj) sumnji… GOSPODIN Ivo je plunuo kroz prozor… Ajte molim Vas. Da bih uzivao – moram da verujem, a u to ne mogu da verujem cak i da je mene licno pljunuo (znao bih da sam halucinirao) SAKRIO BIH TO OD JAVNOSTI !!!
    Toliko o gospodinu Ivi, a uzgred i o prici ?
    Pisite, citacu Vas.

  2. Esad J.B. каже:

    Dobro odslikan Ivin stav, opreznost, dvojnost, a posebno ono o patnji. Čestitam.
    Pozdrav, svako dobro!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *