Jelica Kiso: Kamen

Radomiru Konstantinoviću

“Čitaj sedeći za stolom i imaj uza se olovku i papir.“
Sve sam uradio kako treba. Upalio komjuter, podmetnuo novine, jastuk, kolena prekrio ćebetom.
Rečenicu o ženi ću preskočiti.
Odmah zatim, usledio je niz: frenologija, fiziognomija, hiromantija, monteristika (prema prstima), herosofija (prema noktima), grafologija.
Svaka od urođenih mentalnih karakteristika počiva u određenoj oblasti mozga. Tako kaže Franc Jozef Gal koji je izučavao neurološku anatomiju. Logika, fizika i etika, ukratko.
Nameštam ćebe, bilo je palo.
Monteristika me podseća na motoristiku, a herosofija na hemofobiju. Hero je još Afroditina sveštenica u koju se zaljubljuje Leandar. Legenda je verovatno aleksandrijskog porekla; poznajem je preko Vergilijevih Georgika i Ovidijevih Legendarnih ljubavnica. Njihovu dramatičnu sudbinu pronalazim na Rubensovim slikama. Posmatram dlan, njegove linije, znakove i bregove.
Izvirujući.
Na osnovu toga što su moj papir i moja olovka odavno zamenjeni komjuterom, grafologija se čini neprimenljiva. Psihodijagnostička vrednost mog rukopisa se vidi u kucanju po mašini. Da li sam umoran, napet, zabrinut, bezbrižan. To se ne vidi. Kada kažu veličina gornjih i donjih produžetaka, misle li na Times New Roman? Veličina slova, brojeva i simbola je dvanaest.
Kada bi umesto grafologije stajala gramatologija, stvari bi se već drugačije razmeštale. Umesto da govorim o tome kojim slovima se služim, najpre bih morao da kažem da ja ta slova urezujem. Dalje bih morao da naznačim kako se služim prostornim i vremenskim sredstvima pisma, zapravo sistemom vidljivih oblika: slikama, simbolima, znakovima i njihovim kombinacijama. U slučaju da nadmašim kompjutersku ponudu, morao bih se poslužiti drugim programima uz čiju pomoć bih bio u stanju da predočim taj novi oblik. Primetio sam kako mi se od slogovnih najviše dopada rimska kapitala. O savremenim dekorativnim pismima pak ne bih ništa znao da kažem. Izvlačenje debelih i tankih linija je mučan posao.
Spalo mi je ćebe. Povlačim ga.
Pisma secesije su već nešto sasvim drugo. Floralna i geometrijska načela ovde poprimaju dimenziju fantastičnog. Blejk se služio tehnikom obojenog bakropisa, mada je radio i akvarel.
Preludijum.
Moram da stavim čaj. Okrepiće me.
Kompjuter je napušten, uspravna crtica Microsoft Word-a se pojavljuje i nestaje, čini mi se da se pojavljuje u vremenskom intervalu koji je manji od jedne sekunde.
Ako sam pročitao “preludijum smrti“, onda sam dešifrovao život. Ako sam pročitao “vatreni sneg“ onda sam u obavezi da pomislim na stilsku figuru misli, kojom se vrši oštar, lud, iracionalan zaokret. U stvari, kada sam pročitao “vatreni sneg“ počeo sam da se smejem.
S vana čujem dečju pesmicu. Nanana, nanana, nanana…
“Takambe gluvaju stinerije kičmeke kukice.“ Izgovorio sam naglas. U prevodu, životinjice iz Svazilenda sve slabije čuju energije kičmene moždine. Rogobatno. Isto tako i iluzionistički trik čitanja misli.
Prošetao sam do prozora. Uspravna crtica Microsoft Word-a treperi. Škripi stopa. “Niži od trave, tiši od vode“, psić koji liže zaslađen čaj i limun, naizmenično.
Onda se nižu nekakve formule. Formula je deminutiv od forme. Algebarski izraz, a takođe i jednakost, koja sadrži neko tvrđenje. Graf na primer predstavlja najmanju strukturu podatka. Uzmimo da je tako. Sastoji se od čvora i grane. Svaki čvor mora da ima i svoju granu koja ga usmerava ka drugom čvoru. Čvorovi međusobno dakako moraju biti u nekoj vezi, pored grane koja čini njihovu realnu vezu. To mogu biti brojevi i oni tako zajedno mogu činiti matricu.
Ovo su poslednji redovi: matrica je kvadratnog oblika i sadrži dva parametra, koja mogu biti proizvoljna. Ona se, dalje, može beskonačno deliti i množiti; ona se najpre deli, da bi u jednom trenutku (poslednjem, ako takav trenutak uopšte mogu da odredim) počela da se množi. Najzad, kada delim, ja zapravo množim.
Atom. To nisam pročitao.
“Kad bi bilo moguće zadovoljiti se konstrukcijom.“ Ovde je autor uzdahnuo. I ja sam uzdahnuo sa njim. Tu u toj konstrukciji najveći problem predstavljaju nosači, okomiti elementi konstrukcije. Teret po sebi predstavlja izvesnu opasnost samo onda kada nema ko da ga podupire. U suprotnom, i statički i tehnički, teret je na visini zadatka.
Onda autor zapisuje spisak knjiga koje je uzeo iz biblioteke, plan jutra, radnog dana, a posle ručka, kaže autor, čitati nemačku knjigu. Njegov broj u biblioteci je 572, moj je K00100102781. Moj broj je dat u programskom jeziku. Kada posmatrate istorijski razvoj programskih jezika na crtežu, zakrivljene (valovite) linije na čijim krajevima se nalaze kvadrati i pravougaonici, crtež odašilje čudnovatu mešavinu ofingera na kojima vise ostaci kostima, koji su nekada morali da budu celi, pri dnu rascepani na mnoštvo pravougaonih završetaka unutar kojih piše: Factor, Yoj, C♯, Numerle, S2, NGL itd. Božanska simbolika.
Shvatam da bih mogao prepisati njegov spisak za biblioteku i priupitati u mojoj da li neguju antikvarnu knjigu. Morao bih se đavolski potruditi da iskopam sve te naslove.
Zavaljujem se dublje u fotelju, srčem čaj, ližem limun, žedan sam. Nameštam ćebe.
Kad autor kaže “ćorak“, istog trenutka pomislim na atom. Svaki put, on ćorak, ja atom. Ćorak, atom. Ćorak, atom. Ono što volim kod atoma, jeste što je neutralan. I ono njegovo atomsko jezgro, i atomski broj, i atomsku masu, i atomsku orbitalu, i uopšte sve što se tiče atoma, volim, priželjkujem… Ćorak je praznina, slepilo, najpouzdaniji deo atoma.
Još jedan red o ovome: molekul, to je bubrenje i narastanje atoma, to je kada od nečeg manjeg dobijemo nešto veće, kada npr. od pesme dobijemo literarnu poplavu. Usled ove pomisli, vučem ćebe. Uspravna crtica Microsoft Word-a treperi na ekranu.
Onda je usledio dosadan popis stvari koje je autor poneo od kuće. Javlja prijateljici da boluje od paratifusa. Pio je belo kiselo vino. Spominje i nekakvo đubre koje piše “đubrre“.
Ova knjiga bi mogla da se otpeva, pomišljam. Ćebe.
“Čovek snuje, a Bog odlučuje.“
Ništa mi nije jasno. Kakve veze Bog ima sa ćorcima i atomima. Možda da pogledam u onu debelu knjigu na polici?
“Čim nešto propustiš, odmah nešto mora da se dogodi.“ S ovim se već može početi. Uvek sam mislio kako ništa nije bez nadzora. I dalje mislim tako. Ako ja nisam video nekakav nered u gradu, neko mora da ga je video. Uostalom, ja sam kratkovid i nemam oštar glas.
Jede mi se kotlet s bundevom.
Navlačim prokleto ćebe.
Brinem za svoje zdravlje, izgovaramo uglas autor i ja. Plašim se prehlade i promaje, a on paratifusa. Opominjem ga, iako me ne čuje. Paratifus, pa to grozno izgleda, te pege po tvom telu. Kako ćeš da svučeš košulju pred nekom ženom. Biće te sramota.
Užasno je živeti onako kako moj autor živi. Užasno je i pomisliti, pošto je komično, isuviše komično.
“Može li se do Meseca dobaciti kamen.“ Ironičan je, ima živaca, opstaje.
Ako bi se kamen kretao brzinom svetlosti, za par sekundi bi bio tamo. I to bi onda bio tvoj kamen na tvom delu Meseca. Ali, vidiš, Mesec se po zakonu iz 1984. godine ne sme posedovati. Taj proglas su dale Ujedinjene nacije i Međunarodna atronomska unija. Uprkos tome, izvesni Denis Houp je osamdesetih godina osnovao pravnu firmu koja prodaje parcele na Mesecu.
Ti se sada smeješ, znam.
Baci taj kamen, možda upadne u Njutnov krater. Budi tvrd kao kamen, budi naš kamen temeljac, hladan kao kamen, kamen mudrosti…
Ne, ne, ja nisam sposoban da, kao ovaj moj autor, u sebi izazovem takvo radosno raspoloženje, pa da legnem u krevet i da se osmehujem. I kod njega bi to ubrzo prešlo u zevanje. Otvorio bi usta tek toliko da bi se osmehnuo, a ona su se otvarala sve više i on je već zevao.
Nema ništa prijatnije od zevanja. Zevanje je prijatnije od smeha. A evo, dok pišem o zevanju, ja zevam, začepi mi se Eustahijeva tuba, ništa ne čujem kad zevam.
“Takambe gluvaju stinerije kičmeke kukice.“ Opšte je mišljenje da je proza moga autora izuzetno teška za razumevanje. Pored onih delova u kojima iznosi autobiografske podatke, veći deo je u celini hermetičan. I najbolji znalci zastaju već kod prve rečenice. Šta mogu da kažem za rečenicu: “Takambe gluvaju stinerije kičmeke kukice“, a da izistinski tvrdim kako bi ona u tom smislu bila pojašnjena? Ovakvo pomeranje smisla proishodi iz činjenice da je dotični autor, kako je poznato, dugo bdeo nad svakom rečenicom i da mu smisao nije bivao zaturen toliko da ga više ne možemo naći. Nesumnjivo je reč o nečem drugom. Upravo o pomeranju smisla, uz osobitu leksiku, koja uveliko odstupa od uobičajenog. Međutim, šta mislim kada kažem pomeranje smisla? Potiranje granica između denotativnih i konotativnih značenja? Nestajenje jasne razlike između prirode stiha i prirode rečenice? Da li bih mogao da shvatim ovu rečenicu kao izvrnut jezik poput “izvrnute rukavice“ i da kažem da, to je to? Odlazim do frižidera, nadam se kotletu i tiho izgovaram: “Takambe gluvaju stinerije kičmeke kukice“. Moglo bi se govoriti o zagonetki. Ali žanr zagonetke podrazumeva vraćanje, pri davanju skrivene odgonetke, na početnu instancu… Ako bih se vratio na prethodnu rečenicu, mislim da bi mi stvari postale još nejasnije. “Nekakav tvrdi karton savija se u timi i temi, čak tabletomani nasrt strehe.“ Potom sledi rečenica o Takambama, koju sam zavoleo i koju tumačim. A odmah zatim: “Uteg se severije starajni olovak, namršti pokreton minese runo“.
Voleo bih da prisustvujem konferenciji o zevanju.
Sve što čitamo navodi nas na određenu vrstu čitanja. Gubim snagu. U glavi mi huči, osetno otežavanje, neki krvni ugrušak, kamen (koji se kreće).
Moj autor govori o vremenu kada kaže: “Astronomsko vreme“ je drugačije od “građanskog“. “Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam, kad bi, pak, valjalo da to objasnim – ja ne znam“, kaže sveti Avgustin u Ispovestima. Ako moj autor kaže da je sreda, 23. novembar 1932. godine, ja kažem da je petak, 21. oktobar 2011. godine. Avgustin bi rekao da je vreme nešto subjektivno, a ne naprosto tok trenutaka, niti dan, niti datum.
Definisanje vremena zahteva definisanje prostora, “vreme je poput prostora… nečulna čulnost…“ počinje Hegel. Važno je prisetiti se Krona, koji je na vlast došao tako što je, uz majčinu pomoć, srpom odsekao očeve genitalije. Podjednako važan podatak je i to da je Kron gutao svoju decu kako ga ne bi svrgnula sa prestola, sem u slučaju Zevsa, kada mu je Reja podmetnula kamen uvijen u pelene. Aristotel pak kaže da se filozofija rađa iz začuđenosti bivanja, iz začuđenosti bivanja u vremenu. Prostor-vreme je četvorodimenzionalni kontinuum. Moj autor je samo jedna tačka u toj geometrijskoj predstavi, jedan događaj, jedan “svet“ u tome što se zove “kroz vreme“. Vreme se najbolje definiše nama samima. Vreme je kretanje. Duh vremena, to nisam pročitao.
Danas je 30. oktobar 2011. godine.
Zapalio sam cigaretu i navukao veliki ogrtač sa kapuljačom.
Radomir Konstantinović je preminuo 27. oktobra 2011. godine u 83 godini života. Srdačno preporučujem njegovu prvu knjigu Kuća bez krova.

Nastaviće se

One Response to Jelica Kiso: Kamen

  1. edin sarac каже:

    „Međutim, šta mislim kada kažem pomeranje smisla? Potiranje granica između denotativnih i konotativnih značenja? Nestajenje jasne razlike između prirode stiha i prirode rečenice? Da li bih mogao da shvatim ovu rečenicu kao izvrnut jezik poput “izvrnute rukavice“ i da kažem da, to je to?“- da, bas tako; podsjeti me zadnji stih pjesme koju nedavno procitah, mesurova pjesma , glasi : „otvorim oči
    da je niko ne gleda“; Jelice hvala za lijep tekst i jos vise, ako ne zamjeras, na njegovom posvecenju; ode najveci mediu nama, kako to najveci samo i znaju, tiho, tiho …pozdrav

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *