– Kasnim! Još sedam minuta i izgubio sam posao – tutnji mu u glavi, dok obilazi zahuktali kamion. Ne razmišlja mnogo ima li nekoga na suprotnoj traci. Iza prevoja izranja autobus. Kamiondžija ne usporava. U obilasku je, nema vremena za manevrisanje. Dodaje gas, histerično zakreće volan.
Desno milimetar do udarca, levo zastrašujući zvuk sirene. Provlači se posmatrajući loptu koja iznenada udara u stranicu autobusa. Kamion ne usporava. Nešto pufnasto promiče vidnim poljem, pa nestaje negde ispod. Točkovi udaraju o slabašnu prepreku i čuje se skičanje. Gleda u retrovizor. Pregaženom kučetu creva su rasuta po putu. Devojčica sa travnjaka juri prema njemu držeći se za glavu. Kamion ne usporava.
– Dobro je, ipak ću stići na vreme – prolazi mu glavom, pa se okreće putu pred sobom.
hm….:(..okrutno…
Je, ne znam šta mi bi. Možda uticaj omiljenih mi pisaca?
Točno to Stevane! A znaš li ti koja tvoja priča mi stalno pada na pamet kad se sjetim tebe. A sjetim te se:)….Ona znaš, Svetlanaaa,,,,dolazim, čekaj me!!!….
Eh, i mene neko da se seti… 🙂
e a….što bi rekli mi dalmatinci…s njom si me osvojio!
Hvala Dalmatinko! Ovakvu pohvalu još ni od koga nisam dobio!
Sviđa mi se…
Tvoje mišljenje je nešto što me itekako raduje!