„UMIRANJE SRAMA“, nova zbirka priča Todore Škoro

Iz štampe je upravo izišla nova knjiga kratkih priča Todore Škoro „Umiranje srama“. Nevelika zbirka od dvadesetak kratkih priča, nastalih u minule dve godine, bavi se uglavnom sudbinama običnih ljudi, njihovim patnjama, problemima, nedoumicama, razočaranjima… Pomalo gorke, ove priče u čitaocu bude zapitanost o nepravdama koje život nosi, o moralu koji se, kad naiđu tegobna vremena, nužno osipa i kruni, o smislu čitavog života, najzad. Likovi „Umiranja srama“ jesu i rđavi i dobri, ali njima autor ne sudi, jednostavno pušta da oni sami sebe, svojim delima osude ili nagrade.
U predgovoru knjizi o junacima ove zbirke se kaže:
„Oni su iznevereni, prokleti, sami, ili se najčešće tako osećaju. Ono što ih spaja jeste neprilagođenost vremenu u kome žive. Otuda njihov beg u prošlost, u sećanja. Junaci zbirke kratkih priča „Umiranje srama“ u tom svom nastojanju bivaju utoliko nestvarniji, eteričniji, ukoliko su situacije i  ljudi koje sreću ovovremskije, životnije.
       Nepristajanje na sisteme vrednosti koje nameće novo vreme za njih je uvek bolno, a rastanak sa starim vrednostima doživljavaju kao lagano umiranje. Uvereni da je „čovek njihovog doba“ zaista bio Čovek, koji je znao za pravednost, moral, sram, oni s tugom, ali nemoćni da išta promene, gledaju umiranje tog bivšeg čoveka kome su se divili, gledaju umiranje srama u ljudima… U tom begu od stvarnosti, poneki od njih ipak zapadaju u zamke greha i posrnuća. Ali i tako uprljani, u dubini duše imaju svest o lepoti i vrlini koju nisu uvek mogli da sačuvaju.
       Oni, međutim, ne sude. Ni novom dobu, ni novim navikama i običajima, a ni sebi, niti drugima. I sami dovoljno osuđeni prokletstvom nesnalaženja, junaci i antijunaci „Umiranja srama“ pogled upiru u daljinu, da tamo nađu zagubljenu lepotu.
I nalaze je, onako kako se uvek lepota nađe u patiniranoj prošlosti kojoj vreme koje je proteklo oprosti svaku nesavršenost.“

TUGA TREŠNJINOG CVETA
(priča iz zbirke)

       Ne seća se da li ju je više bolela trešnja puna behara ili ulegnuti, limom zakrpljeni krov njihovog doma ispred koga su, sedeći na klimavim stolicama, ispijali kafu bez snage da se pogledaju  u oči. Ona je dlanom lagano prelazila po mušemi, kariranoj, iskrzanoj po ćoškovima. On je, nalakćen na kolena stezao glavu među šakama, drhtao ramenima.
       -Ostani – reče. – Snaći ćemo se nekako kao i drugi – molio je.
       – Drugi imaju šta da jedu sutra, mi ne.
       Stisnuo je glavu jače, poželeo da je smrvi, tiše procedio:
       -Ja ću bez para moći, a kako ću bez tebe, dušo?!
       Ustala je naglo.
       -Ne otežavaj mi. Vratiću se brzo. Čim steknem za život…
       Sutradan, veliki avion ostavio je beli trag koji je brzo nestao negde visoko iznad njihovog iskrpljenog krova, ali i bol koji se ugnjezdio u njegovo srce da tu ostane.
       Slala je pisma redovno. I novac iz te bogate zemlje gde je posao lekara bio dobro plaćen. A on je kopnio, ćutao. Po zrelim trešnjama znao je da je juni, po kapljicama sa tavanice koja je prokišnjavala da je već stigao novembar. Na šporetu koji se dimio uvek je bio čajnik. Lonac sa hranom tek ponekad. Nije više osećao glad, zato.
       Ona, tamo daleko, nije imala vremena ni za san. Mnogočasovno radno vreme, kurs jezika, opremanje malog apartmana u koji se, poput lastavice, šćućurila… Prvih noći uspavljivale su je sopstvene suze, a onda su i one usahle, povlačile bi se pred umorom. Tamnoputi narod koji je svesrdno lečila grejao ju je širokim osmesima kao i sunce koje je u toj blagoslovenoj zemlji uvek sijalo.
       Isprva, često je zamišljala trešnju u dvorištu – rascvetalu, zarudelu ili okovanu snegom za Svetog Nikolu – uvek dok je prolazila kroz špalir palmi, oleandera i drugog egzotičnog rastinja žureći na posao. Pogled na palme i raskošne palate kraj kojih je zamicala prijao joj je, ali učini da jednog dana više ne mogaše da se seti da li su njihov maleni krov poslednji put iskrpili plavim ili zelenim limom. Mučila se, dozivala sećanja, zalud. Odmahnu rukom i nastavi dalje. Na muža je mislila, ali na jedan čudan način, kao o starom prijatelju koji je negde daleko u nevolji, osećajući pritom malo krivice i mnogo nežnosti. Kao muškarac, u vrelim noćima, nije joj nedostajao, ali je to ne zbuni.
       Hodeći poput mašine, misleći o roku od tri godine koji je sebi zadala da stekne dovoljno novca za sreću i vrati se njihovom malom domu kad trešnja opet bude cvetala, čak se  nekako i  radovala što su joj osećanja tako  utrnula, kao da ih nema.
       „Tako je bolje“, mislila je. „To će me zaštititi“.
       Nije je zaštitilo.
       Osmeh blistav, beo i oči crnje od ijedne neprospavane noći promeniše sve.
       Sedela je, zavaljena među mirisne satenske jastuke, igrajući se stotinama narukvica koje su zveckale, ispijala je kafu iz malenog fildžana dok ju je on nežno grlio. Ona zategnu svileni prekrivač na sećiji i tad joj, najedared, iskrsnu pohabana mušema na klimavom stolu u sećanju. I trešnja, i drvena kapijica, i mali sto… Strese se, ustade, rukom popravi zar preko lica, njegovim krajem krišom brišući suzu.
       Dok je stajala kraj prozora i gledala u belu veliku palatu preko puta, ali skromniju od njihove, pitala se Ana da li tamo daleko danas gori sveća i kandilo ispred ikone. Bio je Sveti Nikola. Zamislila je njihovo poslednje zajedničko krsno ime, skromnu kuću punu veselog sveta, dece koja se napolju grudvaju, a miris tamjana, voska i sveže ispečene ribe zabole je jako, jako… Ruka joj krete da se prekrsti, ali se, nakićena grivnama, zaustavi postiđena negde na pola puta, negde kod srca.
       -Ajša, ljubavi, idemo… – začu tihi Mustafin glas iza sebe.
       Ana uzdahnu, prekri zarom lice skroz i pođe za njim.
       A tamo, daleko, iznad jednog iskrpljenog krova, grana trešnje bremenita snegom se beše odvalila, pala na krov i probila ga. Ledeni sneg prodirao je lagano u nešto što je nekada bilo dom. Sad je bio pust. Shraniše ga neki dan komšije, samog, slomljenog.
       Kandilo ispred ikone Svetog Nikole njihalo se na promaji prazno, zgaslo.
_____________________

•       O autoru

Todora Škoro* rođena je 1964. godine u Dobrom Dolu kod Smedereva. Završila je gimnaziju i apsolvirala na grupi za jugoslovensku i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Radila je kao novinar lista „Politika ekspres“, a sada tekstove objavljuje u nekoliko časopisa. Ovo je njena peta knjiga. Objavila je zbirku priča „Varke duše“ (2009.), knjigu poezije „Neizmer“ (2009.), a 2010. u dvojezičnom srpsko-italijanskom izdanju zbirke pesama „Pod nebom Srbije“ / „Sotto il cielo di Serbia“ je koautor. Iste godine objavljuje i knjigu stihova „Suđaja mi dala“.
Priče i pesme prevođene su joj na italijanski, nemački i hindu i objavljivane su u brojnim domaćim i međunarodnim zbornicima i časopisima. Dobitnik je nekoliko nagrada za poeziju i prozu, između ostalih i nagrade „Pesničke rukoveti 2011.“ za najlepšu pesmu.
Živi i radi u Beogradu.

One Response to „UMIRANJE SRAMA“, nova zbirka priča Todore Škoro

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.