Stevan Šarčević: SRCE VATRE

Tog dana do hrama spustićeš se. Pomolićeš se osluškujući lagano zujanje i pod obogaljenim stopalima podrhtavanje tla osetićeš.
Bacićeš pogled na Srce Vatre, čudesni predmet što vekovima prirodi prkosi. Mehanizam jedinstveni što ga uoči haosa ruka drevnog majstora napravi.
Srce Vatre – jedno jedino.
Vrh nedostajućeg prsta zasvrbeće te, a u misli uspomene prohujalih dana će doći. Sećanja na potragu ophrvaće te snažno, a srce će ti se iz grudi otimati. Ludi snovi mladosti. Videćeš još jednom divljinu onakvom kakva beše pre no što si je ukrotio. Svet ćeš opet kroz led ugledati i ponovo će se crno nebo nad tobom nadviti. Začućeš jezivo hujanje vetra kroz razorene gradove i setićeš se užasa. Zaboravljene slike snega, vatre i krvi vratićeš. Ubijanje, lutanje i umiranje. Tog trenutka herojstvo i svoje sunarodnike mrzećeš, ali jedno će ti se više od svega gaditi. Zamrzećeš sebe.
Bejaste satrveni naletima pljačkaša, zimom i glađu. Tiho umiranje svog naroda nisi više gledati mogao i sedmorica odvažnih prema Atrogradu krenuste. Samo ti, odlučnost tvoja i surovost zverska, kroz pustaru ledenu provedoše vas.
Ramiza često u snovima vidiš, nije li tako? I dan danas osetiš na šakama toplotu njegovih creva. Na šakama kojima si risa što ga je razderao zadavio. Adnan ostade da se smrzne u divljini, uplašen i sam, a ti bez milosti krenu dalje. Medvedu koji ga je zgrabio prekasno si lobanju razbio. Smrvljene kosti Adnana nisu više nositi mogle.
Namernici što ih usput pobiste tek su prikaze senovite koje onostran snova navraćaju, ali najgore beše ono što počiniste u Atrogradu. Uđoste polumrtvi i primiše vas kao braću. Čim uskrsnuste, svojim rukama starca što vas izleči zakla. Za taoca sveštenika uze što blagosiljao vas je. Ukradoste im proleće. Oteste im Srce Vatre, pa ga kroz sneg i led ovamo dovukoste.
Srce Vatre – jedno jedino.
Samo dvojica se vratiste. Samo ti ćeš doživeti poslednji dan.

Nijednom misli vam ne potamnehu zbog zla što počiniste. Verovali ste u Srce Vatre koje zemlju toplinom natapalo je i pouzdaste se u večito proleće što vas postojano grejaše. Usevi bogato rađahu i glad zaboraviste. Posvetiste se graditeljstvu. Podigoste čvrste domove i moćne bedeme. Razbojnici i zveri strahovaše od vaše moći.
I godine prolaziše.
Kroz veče pred jutro u kome ćeš mir spoznati provejavaće pahulje. Senoviti tepih šuštavog lišća po kome kestenje skupljaš progutaće mrak, a tmina će izjesti zidine što danas stameno stoje. Teškim koracima premerićeš dvorište i nahranićeš pseto, a onda ćeš u kuću ući. Kraj kolevke ženu videćeš i dete joj uz skute. Čućeš gde tiho čedu uspavanku peva. Tek podočnjaci duboko urezani i suze što poput bisera lice joj krase, govoriće da ti nikad nije oprošteno. Znaćeš da su krivi što ti više nisi ti. Tvoja sreća i tvoje prokletstvo. Oni, baš oni, vrelo će svih tvojih slabosti postati.
Iste noći tutanj bubnjeva ravno će pod grudnu kost udarati. Upleten u tamu, potmuo i strašan. Pulsiraće u srži i sa razdirućim strahom će te upoznati.
Pokrete u šumi naziraćeš i osećaje da skriješ pokušaćeš. Uzalud, uzalud. Verovaćeš da još nade ima i mahnito za hrabrošću posezaćeš, ali nećeš dohvatiti.
Ni trenuti vascele noći nećeš.
Zora će svanuti rujna, kao krvlju orošena. Posegnućeš za oružjem, ali drhtava će ruka biti. Naslutićeš ludilo što razara. Zaškripaće drvo i zazvečati čelik.
Okrenućeš se voljenima i nasmešićeš se uplakanim licima. Pomazićeš decu, zagrliti ženu, izaći pred kuću i zaurlaćeš poput zveri. Osvrnućeš se zatim i pogledom upiti to tužno uporište. Svoju sreću i svoje prokletstvo. Tada ćeš prvi put u životu zaplakati.
Stežući držak oružja poći ćeš na bedeme i uradićeš što raditi moraš. Užas ćeš, po prvi put u životu, kroz krvavu zoru nazreti. Videćeš ih gde dolaze kao plima. Slušaćeš vrištanje probodenih, gledaćeš smrt satrvenih, ali neće se zaustaviti. Neće stati. Gaziće preko leševa da uzmu ono što si im oteo, baš kao što si i ti gazio nekada. Plamen što ih žive proždire zaslepiće te, ali oni neće stati. Neće se zaustaviti .
Zbog Srca Vatre, zbog večitog proleća, zbog opstanka.
Ubijaćeš besomučno i po prvi put žalićeš nad mrtvim neprijateljem. Ubijaćeš sve dok ne budeš ubijen i sam.
Nedugo potom više te neće biti. Kao da te nikad nije bilo, kao da nisi ni postojao. Neće te više brinuti krov što prokišnjava, ni bolesna žena. Neće te više buditi kašalj deteta pred zoru, niti ćeš sumnjičavo odmicati zavesu kada pseto zalaje u ponoć.
Jer, samo dvojica se vratiste i za sobom ostaviste sneg, vatru i krv.
U tome trenu, kroz vatru i smrt, shvatićeš da lažna beše legenda o čaroliji koja niotkud prolećem zemlju napaja. Svih svojih vekova, od samog svog postanja Srce Vatre se hranilo krvlju onih što za njime žuđaše. Krvlju onih koji se na njemu ogrejaše.
Srce Vatre – jedno jedino.
Poslednjeg dana i po tebe će doći

Još jednom ćeš pogled baciti na svoje beživotno telo. Videćeš ljude u čeliku gde prelivaju se preko zidina i poslednji uzdah svog naroda začućeš. Posmatraćeš gde čereče decu, siluju žene i poslednji pogled tvoj sagoreće u vatri što proždire svet koji si znao. Videćeš vatru, sneg i krv, a Srce Vatre otići će sa njima.
Ali ne boj se, neće boleti.
Neće ništa boleti.

One Response to Stevan Šarčević: SRCE VATRE

  1. T2 каже:

    Епска фантастика пуна убијања, лутања, умирања, мржње, пљачке, преваре, страха, сатирања и храњења крвљу оних који жуде за артефактом који се зове Срце Ватре, јер ко се мача због Срца Ватре лаћа – тај због Срца Ватре и гине од мача.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *