Spasovdan je bio baba-Desina slava i kako je ove godine padao u nedelju, svi smo još s početka vikenda, tačnije u petak oko pet popodne, pohrlili da joj se nađemo pri ruci i pomognemo joj oko spremanja ručka, koji je ona tradicionalno spremala za nas nekolicinu unučića i decu, koja su joj navraćala, više da bi joj pružili pomoć i podršku nego što su sami držali do tradicije.
Imala ih je četvoro, tri sina i ćerku, ali, nasuprot mnogim sinovima koji su ostali privrženi roditeljima, da li zbog ljubavi ili iz koristoljublja, ne bih baš da diskutujem, tek, nijedan od naših ujaka nije ostao na selu iako ne izučiše neke preterano visoke škole, mada ni neuki ne bejahu. Mi smo živeli u gradu, udaljenom nekih tridesetak kilometara od rodnog mesta moje majke, ali čini mi se nekako da je ona najviše od svih brinula za baku, valjda i zbog toga što ju je poslednja, kao najmlađe dete, napustila, te je pomalo i grizla savest zbog staričine osame.
Deda-Vasilija nisam upamtio, umro je samo dve godine nakon moga rođenja, ali sam iz priča starije sestre, kojih sam se sit naslušao, jer ih je sa uživanjem, valjda podstaknuta majčinim uspomenama, s ljubavlju pričala, raspoznavao njegovu narav, koja je, po svemu sudeći, odisala vrlinama i dobrotom. Nisam ni na trenutak posumnjao u njihovu verodostojnost, jer mi je slika, na kojoj on i baba Desa stoje zagrljeni, a koja se nalazila u predsoblju bakine kuće, postavljena tako da sam je i iz dnevnog boravka, kad bi vrata ostala otvorena, mogao do mile volje posmatrati kad stariji vode dosadne razgovore, govorila više od reči.
Mama je u poslednje vreme ređe nego inače, govorila o dedi. Sada ju je najviše zabrinjavalo to što je baka pod stare dane postala svojeglava, pa, iako iznemogla, ne htede mladima prepustiti da slave slavu, nego je za sebe sačuva, kao neokrnjeni relikt prošlosti. Čim smo stigli kod nje, krenula je da izdaje direktive oko spremanja slavskog ručka i poslastica, tako da je mnogima kidala nerve, ali su se iz pristojnosti uzdržavali da ne pobesne i mada su joj snahe i poodrasle unuke dosta pomogle, primetio sam premorenost, njenu i majčinu, tako da nisam smogao snage da im prigovorim što nisu obrisale prašinu sa stolica u trpezariji. Nisam hteo majku dodatno da je uznemiravam. Zapazio sam, naime, da se još kod kuće uznemirila, jer je bakin telefon zvonio najmanje pet puta uzastopno dok se nije javila. Kad smo stigli, priznala je mami da joj se budilnik pokvario, i da je nije uredno probudio u ustaljeno vreme, na šta je ona, ne dižući pogled sa vrhova svojih sandala, na kojima su se, pored tragova prašine, nazirali i blatom iskaljani nokti, zabrinuto uzdahnula.
Moja sestra i ja zaseli smo za trpezu sa ostalom omladinom tek kad su stariji zauzeli svoja mesta. Najstariji ujak seo je na čelo sofre i odmah započeo priču o tome kako će uskoro postati deda. Ostali su ga pomno slušali i usput čavrljali koještarije. Mi, deca, zauzeli smo poslednja mesta, tačnije začelje stola, ne samo zato što smo poslednji stigli, nego što je tako red nalagao. Skrenuo sam sestri pažnju na prljave stolice, nemim pogledom, koji je ona jasno razumela, tako da je odmah pred spavanje, kad svi gosti napustiše baba-Desin dom, dohvatila parče pocepane košulje i za tili čas obrisala sav nameštaj, i to, najpre u dnevnom boravku, a zatim i u spavaćim sobama. Nije se potom uopšte žalila na umor, valjda nije htela da sekira ostale ukućane.
To me unekoliko podseti na baku, jer je i ona uobičajavala, dok je bila mlađa, da preko dana trči na sve strane, na njivu, u obor, štalu i najzad u kuhinju i nikad nikome nije priznala da je umorna. Ali, njena deca su to itekako primećivala pa je tako jedne godine na jedvite jade nateraše da proda kravu, što ju je dodatno utuklo, pa se sve više osamljivala u sobi, čak i kad bi joj neko od nas došao u posetu.
– Što da sedim s vama kad ne čujem šta pričate? – govorila bi kad je i sluh već beše prilično izdao.
Ni danas nije sedela s nama za slavskom trpezom, nego se izdvoji u svoj sobičak i zadrema. Mama je samo pogledom odmeri onako opruženu od glave do pete pa onako zabrinuta, isprativši goste, i sama leže.
Nekoliko dana kasnije ujak nas je obradovao vešću da je postao deda. Baba Desa se, čini mi se, samo u jednom trenutku obradovala, a posle se nekako, iz dana u dan, sve više povlačila u sebe. Njena deca su je, naime, u prvo vreme pružala razonodu, govoreći joj o tome kako sad, kad je postala prababa, ima još više razloga da se raduje životu i da ne klanja duhom. Ona bi, međutim, strahovito brzo zaboravljala ono što je čula i sve više živela od sećanja. I što je najgore, i nas bi, svoje unučiće, smarala pričama iz prošlosti. Sve je slabije reagovala na spoljne draži, pa joj ni zvuk telefona ponekad nije bio dovoljan da je trgne iz sna. Zato odlučiše daj joj kupe veliki zidni časovnik, koji se zvonkim udarcima oglašavao na svakih pola sata.
– Pa šta će vam to, deco moja? – opirala se u prvo vreme. – Ja… Pa možda već sutra umrem… I čemu onda sve ovo?
Ujaci su, ipak, potpomognuti pritiscima naših roditelja, učinili sve što su isplanirali.
– Ona više nije sposobna da odlučuje o svojoj sudbini – govorili su odlučno. – Mi moramo sve preuzeti u svoje ruke.
Tako i učiniše. Sliku u predsoblju skinuše, a na njeno mesto okačiše novi sat. Nestrpljivo smo čekali podne da čujemo kako će se oglasiti. Kroz nekoliko minuta sat je otpočeo ravnomerno otkucavanje, koje je bilo toliko glasno da mi je, priznajem, predugo zatim, brujalo u ušima. Obazreo sam se oko sebe da vidim reakciju ostalih. Primetio sam da se i baka trgnula već nakon prvog gonga. Kad se, posle dvanaest otkucaja, sat utišao, svi su sa olakšanjem uzdahnuli. Posle smo se razišli svako na svoju stranu. Baka je ponovo ostala sama. Ipak, smogla je snage da nas isprati do vrata.
Dok smo se udaljavali od kuće, nije mi promaklo da osetim njen uzdah dok se izmicala u sobu.
– E, Vasilije – reče, uzdišući, zagledana u novi časovnik – i tebe mi uzeše.