Stevan Šarčević: RASKRŠĆE

Aleksa, priseća se, zovem se Aleksa. Razum se topi na vrućini – maslac na tiganju.
Jedini susret koji se nije smeo dogoditi. Pogrešna frakcija pustinjskih komandosa. Izmakao je, ali od toga nema koristi. Tek je par kilometara dalje, poslednja flaša je iskapljena. Pokušava da obriše oči, zatim se spušta na tlo psujući znojavu košulju kojom samo nadražuje oči. Nešto krcka. Kompas! Bio je u zadnjem džepu! Izbacuje krhotine i diže pogled. Ispljunuvši pesak nakupljen u ustima neko vreme posmatra let svojih pratilaca. Lešinari nikad ne odustaju.
Još par isporuka i imao bi dovoljno novca da plati najamnike. Ovo je trebalo da bude tek prva faza unosnog posla. Sad ostaju sunce, pesak i uporna eskadrila što će mu oglodati kosti.
Odjednom se pojavljuje daščara. Okreće se prema prizoru što varljivo titra u izmaglici. Samo radoznalost. Pomišlja da mu se vrelina poigrava mozgom, jer u slici nešto ne štima. Kao škripanje gudala bez kojeg bi kompozicija zvučala maestralno. Sklapa oči. Kad ih tren potom otvara, slika se razbistrava. Čudno, sve je tamo, ali prizor ne spada u Euklidovu geometriju. Nema dubinu. Kao poster nalepljen direktno na vidno polje – sa tom razlikom da bi on imao debljinu papira. Ovde te dimenzije jednostavno nema. Psuje u sebi; fatamorgana.
Možda jednostavno treba sačekati kraj. Snovi o kancelariji na obali i o sekretarici u miniću završavaju se ovde. Nikad poslovnog čoveka od njega.
Neko vreme kleči lica zagnjurenog u dlanove, a onda čuje zviždukanje. Halucinira.
Podiže pogled i vidi dobrodušno lice podnapitog čikice. Dok pokušava da prihvati ono što vidi, pridošlica mu se obraća.
– Što s’ iščuđavaš? Pa i ti bi im’o tol’ku tibu da si stuko piva k’o ja!
Umesto odgovora Aleksa liznu ispucale usne.
– U bircuzu, ga ima kol’ko voliš. – to izgovorivši nastavlja geguckavim hodom.
Aleksa obnovljenom snagom puzi ka daščari i posle čitave večnosti stiže. Sumnjičavo pruža ruku i shvata da su vrata stvarna. Ne razume nedostatak dubine, ali to ga više i ne zanima. Pruža ruku. Brava je podmazana, a vrata fino balansirana. Ulazi.
Lukovi tavanice gube se u visini. Problem sa perspektivom i dalje postoji, ali sada je suprotne prirode. Iako vidi pročelje prostorije, dužina je beskonačna i prkosi svakom razumnom poimanju. Kružno raspoređeni prozori sa zaobljenog čela prostorije bacaju pregršt svetlosti duž bircuza na čudno osmišljeni način. Centrom prostorije prostiru se klupe i stolovi sa podnapitim gostima. To se umnožava u nebrojenom mnoštvu, ali slike nisu identične. Gosti za stolovima ne samo da nisu istovetni, nego nisu ni iz istog istorijskog perioda. Geometrija mesta je ludačka i Aleksa nijednog trenutka ne uspeva da odredi udaljenost do najbližeg stola niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njim sede.
Obazrevši se po sceni pretrnu, jer shvata još nešto. Vrata su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavlja i u pravcu iz kojeg je došao, u istoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće deluje tek jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji. Prilazi šanku i obraća se barmenu.
– Jedno pivo.
Krigla se našla na šanku bez ijednog uočljivog pokreta spodobe. Smakao ga je naiskap. Apatinsko! Ne seća se da je spominjao svoje najdraže pivo, niti razmišlja o tome kako je ovamo stiglo sa drugog kraja sveta. Čim je spustio kriglu u njoj se penušala nova tura.
– Dobrodošli u Raskršće. – izgovara domaćin.
– Ima li izlaza odavde, ako nisam previše znatiželjan? – obrati se tobož mirno šankeru.
– Naravno, gospodine. Čim nađete ono zbog čega ste došli – odgovori ovaj. Besmisleno.
– Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to u stvari tražim? – trudi se da održi mir iskapljujući i drugu kriglu.
– Pa, posle toliko piva mislim da ćete potražiti toalet – odgovor beše jednostavan.
U pravu je, itekako. Okrete se, zakorači, pa se najednom priseti da pita:
– A gde se toalet nalazi? – iznenada je potreba izrazito snažna.
– Prođite kraj Vikinga, pa pored legionara skrenite desno prema Hunima. Odmah iza zavese. – objasni mu ovaj detaljno. Aleksa klimnu glavom. Nije prešao ni tri koraka kada se prostro kao proštac, saplevši se o podmetnutu nogu. Grubi smeh se zaorio pre no što je digao pogled na tri mračne prilike u stetsonima sa rukama na revolverima.
– Izvinite… – promrmlja. Koliko toliko dostojanstveno ustaje, pa produžava ka svom cilju. Uopšte mu se ne dopada ovo mesto. Tek što usplahireno odmače par koraka, put mu preprečuje palica sa impozantnim krstom na vrhu.
– Jesi li grešio sinko? – pogled mu se sreće sa prodornim pogledom čoveka u mantiji. Da li je grešio? Napustio je ženu i dvoje dece da bi zbrisao sa kafanskom pevaljkom, nije plaćao alimentaciju, prevario je rođenog brata na ostavinskoj raspravi, prodavao oružje obema zaraćenim stranama i izbacio na ulicu pseto pre no što je krenuo ovamo.
– Ne oče – odgovori sa smeškom. Palica se ukloni i inkvizitor sugestivnim glasom kaže:
– Znaću ako si lagao. Istinu ću izvući točkom i željezom, a telo ti pročistiti plamenom lomače. Idi s bogom. – drhtavim korakom skrete desno prema Hunima i odmakavši zavesu ugleda dežmekastu staricu gde sedi na razdrndanoj stolici lupkajući iglama za štrikanje.
– Upotreba se plaća? – upita setivši se da je novčanik izgoreo zajedno sa vozilom.
– Naravno. Šta najviše želite u životu? – počasti ga baba oronulim pogledom. Kakva je ovo groteska? Šta želi? Da se olakša i napusti ovo suludo mesto. Ipak reče kratko:
– Nemam novca. – baba se bezubo nasmeši.
– Platili ste. Prva vrata desno – nije imao živaca da se upušta u nesuvisle rasprave, pa žurno otvara vrata i zakoračivši zinu od zaprepašćenja. Svuda oko njega je pustinja, sunce mu prži vrat, a od bircuza ni traga ni glasa. Diže pogled i vidi lešinare što kruže nad njime.
Potreba je prejaka i sprečava ga da razmišlja o neočekivanom obrtu. Dok sa olakšanjem posmatra kako pesak munjevito upija mlaz, čuje zviždukanje. Zakopčavši pantalone okreće se i vidi dobrodušno lice i golemu trbušinu.

– Opet si tu? Ti baš nemaš gde da odeš, a? – obraća mu se dedica.

– Molim? – Ne razume pitanje, kao ni mnogo šta drugo.

– Pa proš’o si kroz Vrata! Na milijardu jedinki jedno ljudsko biće dobija tu privilegiju! Preko Raskršća su prolazili carevi, milijarderi i vojskovođe. Ti si prvi u poslednjih hiljadu godina koji se ‘vamo vratio!

– A? – reče sve što mu je palo na pamet.

– Budalo! Šta god da si poželeo, ostvarilo bi ti se. – reče čiča pa produži i uskoro se izgubi na titravom horizontu.

Odustaje od pokušaja da objasni sebi ko je čiča usred nedođije i razmišlja. Mogao je biti u svojoj dendijevskoj kancelariji koju nikada neće imati i razgranavati biznis kojim se nikada neće baviti. Mogao se vratiti da vidi decu i nahrani psa. Mogao je povratiti porodicu koju je rasturio. Užas pristiže tek kada konačno spoznaje šta stvarno želi.

– Sunce li mu kalajisano! Mogao sam poželeti još jednu kriglu piva!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *