Nadan Filipović: Vrata

Tokom mog boravka na „privremenom“ radu u Banja Luci živio sam u stanu u nekadašnjoj ulici Hasana Kikića. U Boriku. To je sada ulica Relje Krilatice. Znamo svi za ćiriba-ćiribu politikanski sindrom: jučer bila Vase Miskina, sad je Ferhadija! Dobro znam ko je Hasan Kikić. Dosta sam njegovih tekstova pročitao, a za Relju Krilaticu znam da je bio, navodno, prema srpskim legendama, prijatelj Kraljevića Marka i golemi junak iz neprolaznih usmenih „mitskih stripova“. Njegovo je originalno ime bilo Hrelja, no, kasnije su mu je to „H“ neki ukinuli. Međutim, bez nakane da se vraćam razmišljanju o „povratku“ čak i banjalučkih, kao i ulica svih naših BiH – gradova, gradića i varošica u maglovite prošlosti nerealnih mitova i legendi, mislim da je mnogo bolje da vam ispričam jednu običnu priču. Priču o vratima.

Helem, imali mi vrata na dnevnom boravku. Postakljena onim mliječno mutnim, skoro neprozirnim staklom. Staklom koje je bilo rezervisano samo za sjene. Otkad smo uselili u taj stan ta se vrata nikad nisu mogla ljudski zatvoriti. Zatvorili bi ih, a ona su se onda, baš kao da je neki duh skriven u njima, otvarala u toku noći. Sama od sebe, uz škripanje koje mene nije ni budilo, a ni sekiralo. Ali, jeste moju suprugu. Znali smo ta „misteriozna“ vrata ostaviti otvorena. Po nekoliko noći. Dešavalo se da „miruju“ u tom položaju, ali, odjednom su se, opet sama od sebe, zatvarala uz dobro poznato cijukanje. Znači, ostavimo ih otvorena, ona se sama zatvore. Zatvorimo ih, ona se sama otvore. Pokušavao sam, natjeran od supruge, biti „sam svoj majstor“. Podmazivao sam šarke i mahnitao oko šarafa u njima, ali bez uspjeha. Nakon mojih „intervencija“ vrata bi neko vrijeme „mirovala“, ali nakon određenog vremena moju ženu je budio „cijuk“ šarki što joj je bio znak da su vrata nastavila ponovo po svom.

Iznad nas, na četvrtom katu stanovali su Mila i Risto. Mila je bila daktilograf u opštini, a Risto je bio penzioner. A dosta mlađi od mene! Muhao se oko zgrade. Uvijek bi ga bilo ili na stepeništu, ili na klupi u parkiću, ili je nešto radio oko svog „točka“, kako je nazivao svoj bicikl, oldtajmer „Rog“. Kontraš! Očigledno se dosađivao.

Jednog dana se zadržah s njim u razgovoru. Sjedili smo na stepeništu ispred haustora. Zapalili smo po cigaretu, i u priči ja mu se požalih na taj problem sa vratima.

  • Ma lako ćemo mi to srediti, moj komšija – odmah se isprsi „majstor“ Risto – Eto mene, samo da uzmem alat.

Utom nekako dođe i moja supruga sa posla. Ja joj rekoh da će komšija sa četvrtog kata, „majstor“ Risto, doći da konačno riješi problem sa tim nestašnim vratima što su je, malo-malo, znala razbuditi. Potrefi se i Mila. Vratila se i ona s posla. Pozvali smo i nju na kafu u „štab“ koji je na čelu sa „majstorom“ Ristom trebao napraviti operativni plan akcije. Popila se golema džezva kafe, te Mila na odlasku autoritativno reče suprugu – Risto, znaš pravilo. Ništa drugo nego samo kafa! Može i sok, ako ti komšije ponude.

On bespogovorno klimnu glavom, moja supruga ode pripremati ručak, a „majstor“ Risto se prihvati alata. Ja sam bio samo nestrpljivi posmatrač.

Risto je skinuo vrata sa šarki. Tu sam mu morao malo pomoći. Izvadio je stare šarafe. Uvrnuo je nove. Išmirglao je ženski i muški dio šarki. Iz neke kantice je sve to podmazao. Prije nego što će ponovo postaviti vrata, muški dio šarki je premazao nekom „specijalnom srednjeviskoznom mašću“, koju je, navodno, dobio od rođaka iz Njemačke. Tu svu „visokokompliciranu operaciju“ je popraćao ponavljanjem rečenice – Bosanac izmisli, a Nijemac napravi!

Meni pade na pamet – Ma što ja ne bih popio jedan štamplić šljive kao aperitiv prije ručka?

Donesoh punu bocu „specijalke“ iz Kozarca, od Garibovića, sa pet zvjezdica i što „pet jezika govori“. I dva štamplića. I tanko narezane sudžuke. I kisele krastavce. Zamirisa šljiva ljepše nego „šanel pet“. U tom momentu ni sanjati nisam mogao kakvu sam strašnu grešku napravio.

Majstor“ Risto još jednom prokontrolisa „vaser-vagom“ da li su vrata „ušpanovana“, odahnu i reče – Eeee, to je to! Eto!

Sjedosmo za bocu i mezu. Ja otpihnuh, a Risto ga strusi. Natočih drugi štamplić. I njega strusi, a ja na pola prvog. Ja mezim. Risto jok. Samo „svaljuje“ jedan po jedan. Kontam nešto – Ma, briga me, zaslužio je majstor malo popiti, onako pred ručak.

Međutim, nivo prozirne, kao kristal bistre šljive, opadao je brzinom pada akcija na Wall Street-u 1929. godine. Ne prođe ni pola sata, a Risto poče zaplitati jezikom. Frfljao je o svojim iskustvima majstora u kasarni JNA. Trtljao je nešto o beneficiranom stažu i svojoj invalidskoj penziji koja ga je zadesila u „najboljim godinama“. Frflja, trtlja, sam sebi naliva i saljeva. Nakon malo više od sata okrenu se i s pogledom iz kojeg su iskakali upitnici reče – Imal još?

Boca je bila prazna!

Tek tada konačno shvatih da je vrag odnio šalu, pa rekoh – Jok, moj komšija. To je sve što se zadeslio u kući.

On zausti – A pivica jedna-dvije? Haaa?

Šta ću? Domaćin sam. Donesoh, zbunjen, jednu pivu. Klo-klo-klo! Ne treba Risti čaša. Ode cijeli Tuborga niz grlo. Pa druga, pa treća, naiskap. Ne znam dokle bi se nastavilo uništavanje mog „tekučeg arsenala“ da se na vratima ne pojavi Mila. Nastade frka kakvu odavno nisam imao prilike doživjet. Zamalo što Risto ne dobi dobrog degeneka. Zgrabi ga Mila snagom punom adrenalinskog naboja i povuče prema izlaznim vratima. On šćapa svoju drvenu kutiju sa alatom, ali se teturajući pokliznu i kutijom udari u staklo od vrata. Staklo se uz prasak sasu po principu „puče koplje na tri polovine“. Risto zajauka, poće kleti Milu, suze mu se počeše kotrljati, a ja mu na izlazu velim – Mani ba, komšija! Nema frke! Ne sekiraj se. Ti si svoj posao odradio, a staklar će sutra doći i postaviti novo staklo.

Mila me, odlazeći, presječe pogledom sablje dimiskije.

Ručasmo, a supruga me na pasja preskakala izruži što sam dozvolio da se komšija Risto tako naloče, i to na brzaka. Šutim, jer je u takvim sitacijama šutnja vrijednija nego li dvadesetičetiri karatno zlato.

Popodne prođe u šutnji. Dnevnik prođe u šutnji. Večera prođe u šutnji. Odlazak u krevet prođe u šutnji. Ja na jednu stranu kreveta, a supruga na drugu. Ono, leđa leđima. Baš pravo ljuta, napomenu – Ako budeš hrkao, ne gine ti kauč u dnevnom boravku. Fuj, pjanac jedan!

Znao sam da će je do ujutro huja proći. Novi dan, nova nafaka. Uostalom, briga me!

Spavao sam snom pravednika kad me odjednom probudi neki zvuk. Naćulih uši. Ništa. Taman da ponovo utonem u san, kad opet isti zvuk, ali sada malo jači. Ustanem. Hvala bogu, supruga spava. Na prstima se išuljam i stojim. Neko grebucka po ulaznim vratima i tiho, tiho kucka. Pogledam na sat. Tri i petnaest. Ko li to šuška oko vrata u vakat kad nije ni noć, a ni zora se primakla nije.

Provirim na onu „špijunku“, kad vidim stoji komšija Risto na stepeništu, tačno pred vratima. Polako, najtiše što sam mogao, otključam vrata. Risto me gleda. Ja ga upitah je li pobudalio i šta radi u tri ujutro na stepeništu. Prostruja mi pomisao da ga je Mila za kaznu zbog pijančevanja istjerala pa da ću ga sada, po principu komšijske i muške solidarnosti, morati smjestiti da do zore otkunja na kauču u dnevnom boravku.

Kad, šta je bilo? Donio Risto vrata iz svog stana, potpuno ista kao ona koja je sasvim slučajno pijan kod nas razbio.

  • Bolan ne bio Risto, šta ti je? Šta će mi ta tvoja vrata? I to u ovo doba – šapćem ja.
  • Ne brigaj se komšija! Ista su potpuno. Daj da ova najtiše postavimo, a ja ću razbijena pokupiti i kasnije odraditi staklariju. Molim te! Ne mogu spavati „zbog radi od moje savjesti“- šapće Risto.

Shvaćajući da je svaka rasprave beznadežna u taj gluhi vakat, ja mu pomogoh da unese vrata, da skine i iznese ona sa razbijenim staklom, te da postavi „svoja“. Ode Risto, ja se tiho uvukoh kod moje supruge. Interesantno, i zaspah.

Jutro. Pijemo nas dvoje kafu. Supruga zglave nije primijetila da je staklo na vratima čitavo. Tek kad je krenula na posao, zgranuto će – Pa Nadane, otkud ova vrata sada sa čitavim staklom, a jučer bila razbijena.

  • Eeee, moja ženo! Toliko je tvoja ljutnja djelovala pedagoški da sam najtiše što sam mogao pozvao staklara da to odradi dok ti pajkiš, samo da bih ti izvukao radostan osmjeh na licu! Dok oko moje spava, Nadan vrijedno radi!

Prolazili su dani. Jednaki jedan drugom. Sve je bilo isto, osim što Ristu više nisam viđao da sjedi na stepeništu ispred kuće ili na klupi u parkiću. Tek nakon nekoliko dana Mila mi je u prolazu, onako ovlaš, rekla da je Ristu spremila na ponovno „liječenje od alkohola“. Opet počeo piti. Prenerazio sam se. Tek sam tada saznao da je komšija Risto, kao građansko lice na službi u JNA, prijevremeno penzionisan zbog kroničnih problema sa alkoholom. Prije „popravke vrata“ nije pio više od dvije godine, a ja to zglave nisam znao. Bilo mi je žao, ali sa zakašnjenjem koje se pretvorilo u kajanje. Da sam znao za njegove probleme ne bih, ni za boga, iznosio kozaračku šljivu da mu zamiriše i da ga ponovo skrene na zle staze.

Kad se nakon tri-četiri mjeseca vratio sa tretmana, nismo pričalo o onom šta je bilo. Znali smo sjediti na stepeništu pred haustorom, pušiti i , grickajući košpe, bistriti olujne političke oblake koji su se nagomilavali na horizontu tadašnje budućnosti, koja se očas pretvori u sadašnju stvarnost.

A dobar je bio komšija Risto. Panja od čovjeka. Vala, nema više onih naših mirnodopskih komšija, jer ni komšije, a ni susjedi, više nisu kao što su nekad bili. Sve se promijenilo. Barem ja tako mislim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *