Boris Nad: BAGDAD

Setio se da ljudski snovi pripadaju Bogu i da je Majmonid napisao da su božanske one reči koje u snu čujemo razgovetno i jasno, ne znajući ko ih je izgovorio.
Horhe Luis Borhes: Maštarije

Sanjao sam da sam se obreo u Bagdadu.
Moćni bedemi boje slonove kosti uzdizali su se nad užarenim peskom, nad pustinjom su se pokazivale strašne slike podrhtavajući u omari, u nepodnošljivoj jari.
Grad je imao stotinu zlatnih kapija koje su blistale na jutarnjem suncu. Reke putnika sudarale su se pred gradskim vratima. Pokreti vojski, nepregledne čete na kamilama i konjima, u galopu, podizale su oblake žute prašine koji su zaklanjali pogled na minarete i pozlaćene kupole džamija. Mora da je, uostalom, bilo vreme molitve, jer se kroz njisku konja i promukle uzvike konjušara, probijalo i otegnuto zapevanje mujezina.
Prođoh kroz sve to i klisnuh pored kalifovih straža s kopljima i krivim sabljama, te se nađoh u nekoj tesnoj ulici po kojoj su tekli potoci prljave vode. Iz udžerica od sasušenog blata radoznalo su izvirivale tamnopute žene krupnih, crnih, toplih očiju, pored mene protrčao je čopor ubogih, bosonogih derana, derući se iz sveg glasa. Nisam razumeo jezik kojim su stanovnici grada govorili. Ipak sam razumeo da se gradu približavaju osvajači: horda kosookih ratnika od četrdeset, pedeset ili možda čak stotinu hiljada konjanika, koja je kao lavina kuljala iz mongolskih stepa…
Bagdad je imao stotine i hiljade istih takvih ulica, i bezbroj trgova na kojima su se po vasceli dan održavali vašari i šareni bazari. Trgovci iz Kitaja kosih očiju, plavooki Moskovljani; Đenovljani i Tatari, karavani iz Abisinije, Kaira, Libije… – mora da su svi oni sricali jedva po neku reč arapskog. Na ulazima džamija sedeli su pisari sa crvenim turbanima, zamišljeno ispisujući kaligrafske znake po kamiljim kožama; pod šatrama na trgovima sedeli su menjači brojeći bakarne, srebrne i zlatne novčiće. Ispred jedne basnoslovne palate čuh talambase i zurle i videh zlatnu nosiljku i povorku koja ju je sledila, a u njoj i samog bagdadskog kalifa; bio je odeven u svilu opervaženu zlatnim nitima te crnim i belim biserima. Neki moćni knez, iz zemalja večernje svetlosti, hitao mu je u posetu, stotinu vitezova pod srebrnim oklopima i šarenim barjacima okruživalo je svog suverena ponosno uzdignutog čela.
Ali, šta je zemaljska moć kada je propast već zapisana u zvezdama? Jedan dvorski astrolog pogrešno je protumačio znake propasti, drugi su govorili o kometi vidljivoj na noćnom nebu, koja je predskazivala kugu. I kuga se doista pojavila u Basri.
Bejah neznanac u Bagdadu, ali ipak sam znao da u nekoj mračnoj ulici prebiva jedan starac brade bele kao sneg. Kad ga konačno nađoh, bio je na samrti. Ležao je na postelji odeven u iscepane rite i izdisao, bolni grčevi potresali su izmršavelo telo; sigurno je imao više od stotinu leta. Beše to najbedniji starac u čitavom gradu. Ubogi starac! Nagnuh se nad njega, pod čkiljavom svetlošću sveće, ali ne uspeh da čujem reči koje su u ropcu izlazile iz njegovih suvih usta. Shvatih da umire, i da će s njegovom smrću horda divljih Tatara prokuljati kroz bedeme, da će zbog toga ceo Bagdad nestati u plamenu, da će kalif biti ubijen u svojoj palati, da će njegovi žitelji biti poklani ili odvedeni u roblje, da će krv u potocima poteći ulicama…
Životi stotina hiljada ljudi u Božjim očima zavisili su ne od moćnog kalifa već od tog bednog starca koji je izdisao na moje oči.
Shvatih da ni ja ne mogu izbeći pokolju jer nisam uspeo da razumem reči koje mi je šapnuo na samrti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.