Stevan Šarčević: BOGINJA MAČKASTIH OČIJU

Zveknuvši mamuzom iskoračuje u vrelo popodne, bolno svestan da je ovog puta sve drugačije. Nagla promena ga svojom silinom gotovo obara sa nogu i vrhom prsta spušta obod šešira na oči.
Pogrešio si, Atila, kako si samo pogrešio – promrsi zadovoljno.
Možda bi negde drugde, u neko drugo vreme, Atila i imao neke šanse, ali ne ovde. Ne sada. Nošena vetrom, jedna kotrljanka prohuja kraj njega i ispraća je krajičkom oka.
Nije ona to zaslužila, prijatelju. Nije.
Nagli tresak vrata, koja vetar zalupi negde iza njega, trza ga i na trenutak se koleba. Da li mora biti ovako? Zbog čega?
Zbog krupnih dojki, dugih nogu, širokih bokova, bujne kose? Zbog đavola anđeoskog lika?
Dobro se seća jednostavnosti kojom je Irena sa sebe zbacivala haljinu. Seća se njene toplote i lakoće kojom je prodirao u nju – onako s nogu, na brzinu raskopčanih pantalona.
Vreli pustinjski vetar baca mu pesak u oči i žmiri po navici, baš kao i svaki put. Nije mu ovo prvi obračun.
Pa ipak – sada je sve drugačije.
Ne boji se, ali nešto u njemu gunđa. Nešto iza misli usporava mu hod. Spušta ruku na glatku dršku mornaričkog kolta i opipava recke na ivici.
To ga umiruje.
Skupo ćeš platiti glupost, Atila; svojom kožom. Nikad nisi znao da razdvojiš kada kučku treba jebati, a kad je šibati.
Isuviše je iskusan da bi ignorisao podsvest i pažljivo osmatra okolinu. Uskovitlana prašina isprečuje mu se pogledu i ograničava se na istraživanje onoga što mu je dostupno.
Duž opustele ulice, osim jedne napuštene zaprege, ne vidi ništa neobično. Podiže pogled i osmatra ono nekoliko prozora na spratu saluna. Vetar se igra zavesama i to je sve.
Za razliku od tebe, ja znam koliko je napaljenih mužjaka Irena zgromila pogledom svojih mačkastih očiju. Bolje od tebe znam koliko se budala gostilo među njenim bedrima.
Ni na prozorima hotela nema ničeg sumnjivog. Prazna ulica i tremovi daščara oko njega sablasno su pusti.
Najednom shvata šta je toliko pogrešno.
Sunce!
Sunce je nezgodno postavljeno. Zaslepljuje ga. Skreće pogled ka zgradama oko sebe. Zna da je Irena negde tamo i da misli na njega. Njegov protivnik nije ništa drugo do posesivni mužjak zaslepljen suknjom. Sunce će doći na svoje mesto ako bude oprezno povlačio karte.
Čini još jedan iskorak u nesnosnu jaru, razmišljajući o suparniku koji, zaklonjen prašinom, lagano dolazi sa suprotne strane. Da je bilo drugačije, možda bi zakon verovatnoće bio umereniji. Ovako je sve bilo gotovo pre no što je i počelo.
Atila moj, ti si mrtav čovek; mrtav zbog žene. Misliš da njoj treba ljigavac koji je dočekuje cvećem i recituje joj poeziju? Previše si jadan da bi shvatio da njoj trebaju divlje noći i zgužvani čaršavi! Ne znaš ti ko je Irena!
Krv mu se ledi u žilama kada kroz hujanje vetra odjeknu prodorno graktanje.
Gavran!?
Koja je budala ovo programirala!? – pomisli uznemireno osmatrajući nebo.
Skoro neprimetna zelena nijansa koja kao oreol okružuje sunčev disk daje mu do znanja da je Irena učitala potprogram. Nemir izazvan neočekivanom impresijom popušta i koncentriše se na ulicu pred sobom. Atilu i dalje ne vidi.
Atila i on – dva zombija povezana spletom kablova sa VR aparaturom.
Borbeni igrači Virtual doo. – uvek spremni da osete bol, uvek spremni da obraduju svoje navijače.
Atila i on. Dva jarca na brvnu, dva najbolja prijatelja; dva čoveka koji žele jednu ženu…
Zbog onih što posmatraju:
Zbog nekoliko miliona gledalaca.
I zbog Irene…
Pomišlja na njene prstiće toliko zadovoljstva znaju da pruže. Isti prsti koji sad vrebaju za tastaturom. Prstići koji će ubiti Atilu!
Prsti sudbine na koje ta budala ne računa!
Sad ne smeš da pogrešiš devojko! Bol nije isto što i smrt. Sada je sve drugačije. Sad su elektrode bola drugačije povezane. Sada će biti više nego nesnosno. Sada će doneti smrt.
Jer advokati Virtuala su efikasni. Smrtonosno efikasni. Tehničari su očas prevezali sistem i sada su tu.
Atila i on.
Zbog jedne pijane noći, zbog par teških reči, zbog šamara koji nije smeo da padne. Zbog Irene.
Zašto je tako nepromišljeno potpisao ugovor? Šta je Atili trebalo da u prisustvu člana upravnog odbora Virtuala izjavi onu glupost o smrtonosnom udaru? Zar je verovao da će oni zanemariti krvoločnost publike? Dve brzoplete budale!
Zašto nisi stukao dve ljute i oparao kajiš na njenom golom telu, onako kako sam ja učinio? Patetični, bedni plačljivče! Misliš da ona mari za tvoje pešovanske bombonjere? Kad bi samo znao kako prija tucati je onako krvavu i cmizdravu. Ne, ti si morao da kukaš i moliš! Mene si našao!
Svejedno…
Sada su tu i samo jedan će izaći iz Virtualovog studija. Samo jedan će imati bankovni račun od 9 cifara. Drugi će ostati tamo, spržen visokonaponskim udarom.
Obojica će postati zvezde arene.
Doduše, jedan posmrtno.
Nasuprot njemu iz kovitlaca se pojavljuje visoka, suvonjava prilika sa bećarski zabačenim stetsonom. Pridošlica hoda nehajno, vuče noge i pomalo vrcka. Razaznaje protivnikovo lice i instinkt urla u njemu.
Atila se podrugljivo smeška, otkriva savršeno bele zube. Ledeni trnci jurnuše niz kučmu.
Nešto nije u redu!
Sada, curo! Sada! Ukucaj cheat, pokreni sunce, obrni vetar!
Njegov protivnik zastaje i pomiče peševe kaputa u stranu. Drška revolvera preteći bljesnu kada je sunce počelo da se pozicionira.
NE! NE! NE!
Atilin lik zatreperi pred njegovim pogledom dok se sunce postavlja u precizno proračunate koordinate. Najzad postaje jasno za koga se Irena odlučila.
Poslednje reči koje izgovara, dok žmirka očiju prepunih peska nošenog orkanskim naletom vetra, upućene su njoj:
IREENAAA, KUUČKOOO!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *