Bojana Draganić: Jesi li čula…

Posle ludog dana na fakultetu, Ines je odjurila kući da se okupa i spremi, a zatim nazad do drugarice gdje počinje pijanka, koja će se nastaviti u nekom od beogradskih kafića.
U kafiću gužva, dim, muzika, cure u minićima i dekolteima. Ne voli gužvu, ali to se ne može izbjeći u večernjim izlascima. Najviše od svega je mrzjela kad neki umišljeni ’lik’ iskoristi priliku, pa joj se u toj gužvi zalijepi. Kao slučajno joj se nalaktio na rame. Izgleda da je ni sada to neće mimoići.
Pored njih dva momka. Istina, čine joj se sipmatični, ali kad joj se ovako unese u lice jedino što želi jeste da ga šutne.
– Hej, jesi li čula?
– Šta? – odgovara Ines i smišlja da li da ga šutne u međunožje ili da mu stane štiklom na stopalo? Hm.. voljela bi da mu vidi facu u oba slučaja.
– Kažu biće smak sveta sutra.
– Ma ajde..!
– Pa da. E odakle si?
– A što te to briga?
– Pa pitam, brate, šta se odmah ljutiš. – odgovara uz osmijeh.
– Iz Nikšića.
– Vidiš ja baš razmišljam šta bih ja to radio veče pred apokalipsu? I evo dok ti nisi naišla nisam imao pojma.
– Baš me zanima šta bi ti to radio! – odgovara mu ironično i već se odlučila za onaj udarac u međunožje, ako bude pominjao neko vođenje ljubavi ili slično. Bila je ubijeđena da muškarcima jedino to može da padne na pamet u minut do apokalipse.
– Dosta sam čuo o tom tvom Nikšiću. Recimo znam da se nalazi u blizini manastira Ostrog. Nikad nisam tamo bio, valjalo bi da odem. A znaš da bih otišao i da vidim Nikšić?
– To ti baš pada na pamet, onako pred smak svijeta. ’Da odem malo do Nikšića, to je baš egzotično mjesto’. – odgovara mu i počinje da se smije. Interesantan lik, samo malo nadobudan. Misli ako mu je palo na pamet da ode do Nikšića da ću ja sad se onesvijestim od uzbuđenja. Mada, dobra mu je fora.
– Da. Što misliš da Nikšić nije interesantan za obići, pa sve i da sutra neće biti kraj?
– Iskreno, nema tamo mnogo toga zanimljivog. Nikšić je sami Bog zaboravio. To ti je nekada bio hercegovački kraj i u staroj Jugoslaviji je bio najveća opština. Danas na njega ne misle ni oni koji gaze njegovu zemlju. Nekada mi se čini da će se kroz desetak godina ugasiti i da će ga ponijeti zaborav.
– E vidiš, grešiš. Da li ti znaš guslarsku pesmu i popu Milu Jovoviću?
– Guslarsku pjesmu? – ovaj ili je potpuno lud ili me fino zeza! Sad će da bude da još i gusle sluša. Ako je tako, onda Zemljo molim te otvori se večeras ne moraš da čekaš sjutra!
– Da. Milo Petrov Jovović je bio pravoslavni pop, crnogorski junak i četovođa, koji je poginuo 1877. leta gospodnjeg u opsadi Nikšića.
– Ajde mi još i zaguslaj! ’Leta gospodnjeg’, molim te, umrijeću od smijeha! Ko još danas sluša gusle? To se ni u Crnoj Gori više ne sluša.
– Nemoj biti tako sigurna. Gusle su deo naše istorije, one su naš narodni instrument.
– Dobro, ajde da pretposavimo da ti slušaš gusle i da bi otišao da posjetiš Nikšić zbog popa Mila. Hajde da ti vjerujem. Ali zar bi to bilo zaista nešto što bi radio dan pred kraj svijeta?
– Sećaš li se šta sam ti rekao na početku razgovora? Dok ti nisi naišla nisam imao pojma šta bih radio.
– Hm, da. Sad si počeo da prodaješ jeftine fore. Nisi više interesantan, zato molim te izvini, ali idem da povratim, malo si mi se smučio. – Izašla je bez pozdrava. Nije joj se samo smučilo od njega nego i od svih ostalih, kao i njene drugarica koja se prepustila strastvenom zagrljaju jednog momka, vjerovatno isto pod parolom ’iskoristiti sve što inače ne bi, ipak je sjutra kraj’. Pitala se zašto su ljudi tako plitkoumni? Kakav smak svijeta? Pa i da jeste, zar bi svi samo naskočili jedni na druge?
Napolju je bilo tiho. Mada je decembar, veče je bilo vedro i neočekivano prijatno. Sjela je na klupu u blizini i gledala nebo. Koliko zvijezda! Baš djeluje umirujuće.
– Priznaj da bi bilo šteta da je ovo poslednje veče, da nema još ovakvih? – čula je isti onaj dosadni glas kako se približava. Sjeo je pored nje i gledao u nebo kao da je to potpuno prirodno.
– Priznajem da bi bilo divno kad bi ta kometa, ili šta već treba da nas strefi, malo poranila pa nas lupila sad, da ne moram više da te slušam.
– Eh da. Baš ste vi žene čudne. Ne može čovek sa vama ljudski da razgovara. Evo nisam te zaskočio, samo pričam. To je valjda dozvoljeno.
– Jeste, ali.. Ma nema veze. Jednostavno volim da izađem sa drugaricom i da me niko ne smara.
– Smara? A ja mislio da smo baš lepo razgovarali.
Nije više znala šta da mu kaže. Bio joj je i zanimljiv i iritantan. Možda ipak bolje da kometa sad odmah udari pa da ne mora da vaga. Zanimljiv, iritantan, zanimljiv..? Mada fino miriše. Hm.. Jes’ da je smarač, ali istina je da makar nešto zna o Nikšiću. Ne bi to mogao da izvuče iz rukava onako za tren. Bože šta ja lupam! Postajem kao i svi oni dolje u kafiću. Ako će da me udari kometa neka me udari dok sam normalna kao što sam i do sad bila. Nema potreba da izvodim bahanalije pred kraj života.. I ko zna do kad bi se ona tako vrtjela, da je nije prekinuo tihi glas kraj njenog uha.
– E, ne znam jesi li čula, ali ovo za sutra, apokalipsa i to.. To su gluposti. Ali nisam to hteo da ti kažem, nego, fino mirišeš. – Spustio je ruku na njeno krilo. Mislila je da će da krene sa napadom, pa umalo nije poskočila da ga napokon udari. Mada se sva naježila od njegovog toplog daha i blizine ipak nije znala ni kako se zove ovaj momak i bilo je krajnje nepristojno od njega što je i pomislio da to uradi. Međutim, samo je prinio ruku njenom krilu, nije je ni dodirnuo. Spustio je nekakvu cedulju, a onda se povukao. Ustao je i rekao: ,,Hajde onda, srećno sutra. Ubeđen sam da ćeš da dočekaš tu kometu sa nekom čokoladom u ruci.’’
Kad joj je nestao s vidika razmotala je cjeduljicu. Pisalo je:

Javi mi ako nas zaobiđe to čudo od komete.
Darko
i njegov broj telefona.

Morala je priznati, zanimljiv lik. Od kud mu je palo na pamet to za čokoladu? Da, nikako bez čokolade ne bi napustila Zemlju! Da ga zove? Hajde da o tome misli sjutra. Sada je dovoljan bio pogled na nebo. Ovako lijepo nikada nije vidjela. Bilo joj je prijatno. Lijepo veče, zanimljivi Darko, zvezdano nebo. Zašto bi morala da se desi neka velika stvar u času pred svršetak?Zar nije dovoljan i onaj njegov osmjeh? U tom je trenu osjetila nešto toplo u grudima. Obrazi joj se zarumenješe, usne razvukoše u osmjeh. Podigla je pogled ka nebu. Hej, ti gore, govorila je u sebi, moram sjutra da ga pozovem, uzmi to u obzir kad se budeš zaletjela pud nas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *