Zlatko Pangarić: FOTOGRAF

Počeo sam da fotografišem jer sam konačno imao fotoaparat, a imao sam konačno i vremena. U početku sam mislio da je dovoljno da snimam svoju okolinu – koja je posebna i jedinstvena – pa ću dobiti odmah takve posebne i jedinstvene fotografije. Nije bilo tako. Posle izvesnog vremena, napredujući u zanatu, pomislim da je sve u oku, u mozgu, u posebnosti fotografa. Međutim, ispostavilo se da je „zanatski skok“ omogućio da ponovo fotografišem ono što sam već fotografisao. Sve je izgledalo isto ali i drugačije! Dakle, nije se radilo o klatnu, kako sam to predstavio na početku, nego o jednom stupnjevitom napredovanju (da li?, bolje: kretanju) koje se neprestano vraća na početak.
Kako bilo da bilo, odnedavno imam sveščicu u koju upisujem ono što bi trebalo fotografisati, sada, za dan-dva, ili sledećeg leta…Upisujem mesta, predele, smeh, grimase, oblik tela, senke, scene, upisujem nečije oči, usne, pokret obraza, izraz, neki predeo pred kušu, pred sneg, neki momenat koji se verovatno nikada više neće ponoviti, upisujem ljude, žene, koje nikada neću fotografisati…
Zašao sam dobrano u nemoguće! Moja sveska više nije plan rada, nije podsetnik. Ponekad plačem.
Izviruju kroz odškrinuta vrata (listove sveske) divne, uzbudljive, čudne i jezive alternative! Strast se peni i kipi, ali i suši i razvejava na povetarcu jalove umerene svakodnevice.

One Response to Zlatko Pangarić: FOTOGRAF

  1. Jasmina Hanjalić каже:

    uglavnom, ja uživam u njima 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *