Angelina Dimitrijević: Bumbarov let

Sve što čovjeku remeti svakodnevnu nervaturnu naviku pobuđuje sumnju; bili to zvuci, postupci ili osobe.Baš to je, u pomalo komičnom tonu, iskoristila Angelina Dimitrijević kako bi isplela mrežu osmatranja i sumnji koja je u konačnici dovela do otkrivanja zločina , njenom zaslugom ili nekoga drugog. No, dokazano je da do osobe koja narušava zakon obično vode sitni detalji. Ili što bi rekao Šerlok Holms :“ Iz kapi vode, logičar može izvesti zaključak da postoji Atlantik.“

Zuuuummmm, zzzzz, bzzz….uh, gde mi je ta muvara, e sad si moj!
Pljas… nova mustra na belom zidu.
Od kako se nastanio novi sused ne mogu da se oslobodim bumbara… zzz… Kupio kuću,ogradio se zidovima. Napravio neki plastenik.
Posejao svega i svačega.Ma sumnjam ja u taj njegov usev,ali šta ćeš, popnem se na moju kulu izvidnicu. Opet ne vidim ništa, pa neka mu bude. Kupio roj bumbara i pustio ih da mu biljke oprašuju.
Napolju toplo ranomartovsko jutro, pootvarani prozori.
Otvorio i komšija plastenik, ali nije pokupio bumbare…
Zuuuuummm,zzzzz,bzzz.zzz evo još jednog letača…raširio tamnoplava krila , pa pravi lupinge iznad fotelje u koju sam se smestila pored prozora i crtam… malam…ilustraciju za novi roman.
Pljas … nov oblik na platnu u tri dimenzije. Jadno stvorenje… Dalo život, zarad ničega.
Kupim sto grama kafe, pa pravac kod komšije…za bravu, kad ono zaključano. Čujem ga, šetka po avliji, zvižduće nešto… Kašljuca … ali ne reaguje ni na zvekir…
Okret, pa kući.
Nastavim da malam i opet zuuummm,zzz,bzzz i još jedno pljas. E, vala dosta! Dohvatim prvu putnu torbu natrpam stvarčice, sedam u kola i bela štrafta. Još ne znam ni kud sam pošla, stići ću već negde, samo dalje od ovog zujanja…pošast ili šta već je. Usput sretnem patrolna kola… ..hmm…može!!! Prva raskrsnica levo, pa levo, pa pravac kući. Ja sam staroooosedeooooc a on je nov.
Nešto nije u redu u tom plasteniku, znam, neću ni da pretpostavljam. Nije nešto u redu ni sa tim komšijom, znam, neću ni to da prepostavljam!!! Nešto se mutno događa, užas …kriminal. Moram to da izvidim.
Savijam u našu ulicu, usporila sam princezu samo se kotrlja do kapije. Tražim ključeve i otključavam…
Savija još nekoliko limuzina uz veliku buku tirrrrraaaaaatiiiiiira i plavim svetlom. Ovo nije dobrooooo pomislim,i samo što sam tako nešto pomislila, staju pred komšijinu kuću.
Petljam oko brave odugovlačeći, da vidim šta će se desiti.
Iskaču službenici u uniformama naoružani do zuba.E, moram da se sklonim. Uvozim princezu u dvorište kapija se sama zatvara, hermetički, ni vazduh da prođe… Trč’ na izvidnicu…I taman vidim vode komšiju… Jadan komšija… jadna ja. Šta ću sad sa svim tim bumbarima?
Prođe neko vreme, čujem da se komšija nastanio u zatvorsku ćeliju, a po komšiluku se priča da su mu plastenici puni indijske konoplje. Zato su, valjda, zakatančeni.
Skockam se ja za posetu i ponesem poklon za komšiju.
Na portirnici me pregledaju, pregledaju i moj paket… ne neću da ga vidim… hoću samo da predam iz kurtoazije nešto njegovo, da mu se nađe.Dežurni pozove još nekolko uniformi,mora da se dogovore, jel’ može paket da uđe i da se preda naučniku doktoru profesoru magistru hemije Nedođeš Nenađašu ?
To jest mom komšiji…ts’ sad znam i kako se zove. Može!!! Kako ne bi moglo? I paket ode u prave ruke.
Znam da sam jako obradovala N.N. Jer samo jedinstvene stvari mogu da obraduju čoveka, kao što je on. Pri izlazu iz zgrade čula sam jedan vrlo diskretan urlik radosti iz ćelije.
Slika će mu ukrasiti zid nad ležajem.
Na njoj svi njegovi bumbari – u tri dimenzije.
Samo da se zna, nisam ga ja prijavila, bilo je to iznenađenje za mene k’o i za njega. Briga mene za njegovu marihuanu… Nego me oni bumbari izludeše.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *