David KECMAN DAKO: SA LIMANA ONO DVOJE (Nemilo)

1.

On ispred nje, a Ona (klasika) iza njega.
On sa velikim, crnim šeširom, dugim šalom oko malo na desnu stranu iskrivljenog vrata, a još ga ima skoro do poruba dugog crnog kaputa, spreda i otpozadi. Leva ruka u džepu, a desnom obgrlio središte i vrh držalje sekire, oštrog, blistavog sečiva, o ramenu.
Ona, sa šubarom, svom dvometrašu malo iznad pasa, pogurena, okrugla, sa naočarama dioptrije minus osam iz kojih viri vrh nosa, s korpicom za drva o levom boku, zagledana u odjek čistih cipela, nasmešena dok sledi u stopu eho kopita podnevnim suncem razbuđenog ždrepca privezanog danima i noćima za radni sto, za stolicu na točkićima, za pisaću mašinu, pelir papir, za knjige na stolu i policama, za ulja, pastele, akvarele, tempere, grafike starih prijatelja koji, ko zna iz kojih razloga, ovde odavno ne dolaze.

2.

Niz stepenice dvanaestospratnice obavezno pešice. Lift sklon čestom kvaru, iznenadna nestašica struje, a i korisno je za obesnažene mišiće nekadašnjeg košarkaša, za umrtvljeni krvotok atletičara, dobitnika zlatne medalje na skraćenom maratonu za veterane, nakon šeste decenije, u Atini, 199…
On, umotan u kaput nastanjen moljcima.
Ona, u bundici što se linja pod pokretima oživele lisice oko vrata.
Ušuškani u toplu odeću, opremljeni/naoružani sekirom oštrog, blistavog sečiva i sjajne, duge drške, korpicom za drva što se o levom boku ljuljuška, putuju, dugo putuju sa dvanaestog, ispod oblaka, s prozorima i velikom terasom odakle se najlepše vidi Dunav, ceo Liman, Petrovaradinska i Fruška, kroz sneg, kroz kišu i kroz izmaglicu, pešice, uvek laganim, opreznim korakom, do podruma, u podzemlje, po drva, ili preostalu koru i iverje, po grančice…

3.

Dugo ih nema, predugo, čini se oku i uhu iza zaključanih vrata od dvanaestog do prizemlja.
Da nisu, hodom kroz paučinu, kroz paprat, šiblje, baru izlivenih otpadaka kroz otvor do začepljene odvodne cevi, kroz šumu betonskih stubova, uplašeni cikom, nagaženog u tami, pacova, lepetom krila slepih miševa, zabasali, u živo blato pod starim krpama zagazili, do grla potonuli, kao kroz veliku cev od podstanice pokvarenog centralnog grejanja? Odlepršali?
Ko zna, ali sve im se nakon poslednjeg, jedvačujnog koraka moglo dogoditi. Sve i ništa, jer pisci su to, nekad poznati i na sve velike jezike prevođeni.
On, sa oreolom najboljeg među najboljim u jednoj književnoj sezoni, od mladosti sa famom kako s podjednakim žarom voli sve što okom/rukom dotakne, sklon depresiji, u starosti neurastenik histeričnog smeha, pristalog samo uz svetlost i veličinu.
Ona, tiha, u svemu odmerena, plemićkog korena, do rata, ovog poslednjeg, neobjavljenog, verovatno i nedovršenog, s Pirovom pobedom učesnika sa svih strana, sa zvanjem redovnog univerzitetskog profesora, pesnikinja graničnih stanja, istoričar književnosti…
Oboje daleko od cveta mladosti u prvom, nikom među prijateljima objašnjivom braku / kreativnoj radionici, sa starim prezimenima, zbliženi starom samoćom, u strahu, u hladnoći sve glasnijoj, nevični čamotinji, s verom jedino u ono što se između redova sa stranica svojih starih knjiga s kožnim povezom, od brzog i kobnog zaborava, od ludila štiti.
Bojim se, svašta im se dole, daleko od očiju, daleko i od moje zebnje može dogoditi, pa i to da im se seča drva u podrumu, šum vode kroz cevi na zidovima, slepi miševi, pacovi, miris trulih jabuka u gajbama, velike klice iz džakova sa krompirom, užegla mast, odbačene stvari, sva ta igra senki u lavirintu podzemnog sveta učini stvarnim životom u kome su ponovo Neko i Nešto, mesto odakle se ne mora, ali i ne bi trebalo vraćati tamo do dvanaestog, do njihovog krova sveta, te kako je tu, ustvari, i početak i cilj kapljice rose na staklu podrumskog prozora/dioptrije od minus pet do minus osam, kapljice znoja i suze niz obraze iznova osmehom kroz san ozarene, konačno i kapljice krvi na sečivu sekire uz vrat, pored stopala, betonom, klicama krompira, pocepanom paučinom…
Daleko i nevidljivo, nečujno i beskrajno daleko oku i uhu iza zaključanih vrata, a sve mogućnosti u opticaju: lift sklon čestom kvaru uvek u međuspratu, nenajavljene restrikcije struje, plina, vodene pare, špijunka statična, jednosmerno nema…

4.

Dunav – tako daleko.
Tvrđava – tako nemilosrdno večna.
Fruška – dostižna samo pahuljama. A ono dvoje?
On, sa velikim crnim šeširom, dugim crnim šalom oko vrata malo udesno nakrivljenog, sa sekirom blistavog, bronzano-sivog sečiva…
Ona, malena i okrugla, svome dvometrašu malo iznad pupka, s korpicom za drva što se ljuljuška uz levi bok…
Dvoje sa zvučnim imenima na koricama prašnjavih knjiga. Dvoje znanih svim strasnim ljubiteljima ukrštenica u dnevnim novinama i na pretposlednjim stranicama tiražnih nedeljnika. Ono Dvoje sa dvanaestospratnice na Limanu. Još se ne pojavljuju.
Stepeništem – tama i muk.
Iz pravca Fruške, između mosta i Tvrđave, preko Dunava pod ledom, brisanim prostorom, nad Limanom – mećava.




One Response to David KECMAN DAKO: SA LIMANA ONO DVOJE (Nemilo)

  1. Seka каже:

    I lepa, i setna, i jeziva, i opominjuća, i film, i priča…
    A kako bi drugačije i bilo?
    Pero je u Davidovoj ruci.
    Ne sekira.
    A ipak – seče.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *