Ljiljana Đokić: TRAMVAJ ZVANI ŽELJA

Išla sam po šinama laganim hodom, okrenuta leđima zamišljenom tramvaju, sigurna da ga jedino tako neću propustiti. Nije bilo razloga za brigu-ako naiđe tramvaj, moja će ga snažna pojava usporiti i zaustaviti. Tako sam ja spokojno razmišljala, osluškujući treptaje vazduha podjednako ušima i telom, dodirujući nogama napete i uzdrhtale metalne šine. Utom su moje noge prihvatile trzaje udaljenih udaraca, to je tramvaj grabio ka stanici.
U detinjstvu sam imala jednu od onih uvrnutih ideja koja se rađaju samo u glavama dece, vezanu za vožnju tramvajem. Samo je kod dece sve moguće i ništa ne izaziva čuđenje i odbijanje. Nastala iz uobičajene dečije opsednutosti kretanjem, moja zamišljanja su ponekad dobijala razmere prave more. Videla sam sebe kako se vozim tramvajem, prateći neku samo meni poznatu geografsku liniju, uživajući da posmatram grad koji je promicao pred mojim očima. Udobno smeštena u stolicu polupraznog vozila, priljubila bih glavu uz prozor i gledala, gledala, ..nezasito kao da sam tuda prolazila prvi ili zadnji put, svejedno. Onda bih se u jednom trenutku trgla, shvatajući iznenađeno da je tramvaj prošao moju silaznu stanicu, a da ja to nisam ničim registrovala. Prvobitno žaljenje bi polako prerastalo u nezadovoljstvo, ali kako bi tramvaj nastavljao svoj put bez vidnih nagoveštaja zaustavljanja, tako bi se u mene uvlačio nemir, a zatim i strah. Mali se strah ogledao u pitanju „ Kako ću se vratiti nazad ako daleko odmaknem i siđem na nekoj stanici u nepoznatom delu grada?“ Ipak, sve dok se nisam pitala Da li ću izaći? – strah sam držala pod kontrolom. Osvrćući se po tramvaju, ljubopitljivo bih posmatrala lica ostalih malobrojnih putnika, tražeći u njihovom izrazu nešto umirujuće što bi mi govorilo da uskoro stižemo na stanicu.
Sva slična u svojoj bezizražajnosti, ukočena lica saputnika bi me privela neprijatnom zaključku i tada bi me strah preplavio kao živa termometar kojim svoje stanje ispituje bolesnik što gori u groznici! Moj tramvaj se nikad ne zaustavlja, već juri po nekoj zamišljenoj pravoj liniji!- odzvanjalo bi u mojoj glavi kao krajnji sud što ne dopušta pogovor.
Iz detinjih sećanja prenulo me je nešto, meni neodređeno i neprepoznatljivo. Želim da verujem da je to svesnost koja je prepoznala razliku između ukočenih lica zamišljene tramvajske scene i veoma živih putnika čijeg sam prisustva odjednom postala fizički svesna. Pomislih kako mi misli i um sve češće odlutaju, pa tako radnje činim mehanički i bez svesti o njima. Kao kad vozim kola, stignem pred kuću i moram da se potrudim da se setim kojim putem sam vozila. Straaašno! Nezadovoljna sobom, čvrsto odlučih da za neko vreme zauzdam svoj lutalački duh i sprečim ga da osvaja prostore nepoznatog bez moje dozvole. Potražih pogledom šipku pored prozora, namerna da tu strpljivo sačekam svoju stanicu i, u međuvremenu posmatram svoj grad.
Uživala sam u prizorima reke i njenih obala, iako su se samo nazirale u daljini, skrivene ogromnim metalnim telima splavova koji su se baškarili na blagom poslepodnevnom suncu. Poneki gliser bi prozujao sredinom reke, tek da se prikaže mom oku i izazove zavist. Nisam sebi dozvolila da se prepustim novom sanjarenju nego sam um i pažnju usredsredila na uočavanje pojedinosti iz tih promičućih prizora, nabrajajući u sebi sve što sam tom prilikom zapazila.
Sitne prilike šetača i pasa, kretale su se duž šetališta pored reke, zastajkujući svako malo da se pozdrave sa prolaznicima, svako svojim. Pseće gazde su razmenjivale dogodovštine svojih ljubimaca kao da su im rođena deca, dok su se psi jurili i skakali, slepi za bilo šta drugo osim svoje igre. Mala deca su im prilazila ispruženih ručica kojima žele da opipaju ili pomiluju, a oni, nezainteresovani za pripadnike druge vrste, nervozno su odstupali unazad i stidljivo lajali, kao da znaju da to nije ni lepo ni dozvoljeno. Vidim majku koja pritrčava, uzima dete za ruku i odvlači ga dalje od pasa, očigledno uznemirena mogućnošću da se njenom detetu nešto desi.
Čujem tihi dečiji plač, i mislim kako je tužno to njakanje deteta kojem je oduzeta igračka, kad gle, zvuk dolazi iza moje glave, i ja shvatam da to plače dete u tramvaju. Osvrnem se oko sebe, zatim kroz prozor ugledam pravu liniju kojom jezdi ova zelena šklopocija, okruženje mi deluje nepoznato. Zar je moguće da sam promašila stanicu, pitam se. Sve trudeći se da zadržim um, i da mu ja budem gazda a ne on meni, opet mi se oteo kao neposlušno dete neobazrivom roditelju. I šta znači opet? ono pre je bilo sanjarenje, a ovo sada je stvarnost. Dešava se umornom gradskom čoveku da omaši stanicu, pa siđe na sledećoj, ili nastavi do početne stanice, i onda dalje sve do željenog mesta silaska. Ja ću morati na sledećoj, ovo nije kružna linija, a i ko bi se toliko vozio. Već mi je dosta tramvaja, kao da se personifikovao u želju koju nikad neću ostvariti propuštajući da prepoznam momenat njenog ostvarenja.
Gledam kroz prozor ne bih li ugledala stajališnu oznaku ili nastrešnicu, ali ničeg sličnog na vidiku, opet se osvrćem i gledam hoće li mi se neko od putnika pridružiti na platformi u nameri da izađe iz tramvaja. Primećujem da je i dečiji plač prestao, a likovi odjednom neživo ukočeni, isti oni iz mog detinjeg sna, Bože šta se ovo dešava, da li ja to ludim ili haluciniram, mešaju mi se stvarno i izmišljeno, i više ne znam šta je šta. Ohrabrim se da prozborim pitanje ka najbližem putniku u stolici preko puta, žena srednjih godina, odgovara da tramvaj ide u garažu. Smiri me taj odgovor, ali čuđenje ostaje, otkud su se toliki ljudi u garažu uputili, garaže su obično na krajevima ili obodima naseljenih delova grada, odatle je povratak težak. Podignem ruku, i povičem Hoćete li da stanete, molim vas, ja bih da izađem pre garaže, ako može odmah, vozač očigledno ne čuje ili barem ne reaguje na moju molbu. Probijam se kroz tramvaj prema kabini, i približavam se staklu, počinjem ponovo da izgovaram iste reči molbe, ali me prizor preseče u pola reči i oduzme dah. Instinktivno stavljam ruku na usta, kao da će niz započetih a suvišnih reči neopozivo isteći iz mojih usta u vidu mlaza. Iznenađena pojavom vozača robota u kabini, ćutim, u neverici da li da pokušam da mu se obratim. Upitnim pogledom tražim pomoć putnika do sebe, a on, mlađi muškarac, uzvraća mi sličnim pogledom punim neverice i neznanja, i sad tek ne znam šta mi se dešava. Je li ovo probna vožnja novog izuma robota vozača, ili je to scena za skrivenu kameru, u kojoj ljudi naviknuti na svakakva događanja poslednjih godina i otupeli za svaku reakciju, gledaju svoja posla i voze se tramvajem, pa makar i do garaže, ili sam gonjena sopstvenim detinjim nejasnim željama kreirala virtuelnu stvarnost? Svaka opcija je moguća, kako da razaberem?
Ja samo hoću da izađem iz ovog prokletog tramvaja, pre te proklete garaže, vrisnula bih, ali se bojim, uznemiriću ostale putnike. Govorim sebi smiri se, snovi ne traju beskonačno, čak se i more nekako prekinu i završe, ipak ovaj robot lepo vozi, očigledno su ga dobro isprogramirali, i njega i ovaj tramvaj, ja se to sigurno nalazim u nekom oglednom vozilu, eto logično je da se takav tramvaj ne zaustavlja na svakoj gradskoj stanici nego ide do neke krajnje tačke koja se zove garaža, baš zvuči logično, samo treba strpljivo sačekati da stignemo do te garaže, nije ovaj grad opasao Zemljinu kuglu, tu negde blizu mora biti odmaralište za tramvaje i robote. Sve mi tako lete misli, opet mi onaj davni san pušta pipke u sadašnji trenutak, ali Eureka, zasvetlela mi lampica! Možda je onaj tramvaj iz detinjstva vozio, vozio, možda je vreme da se najzad parkira u garaži, ipak ne postoji perpetum mobile, i ovo višegodišnje putovanje je bilo iznad svakih očekivanja za jedan tramvaj iz prošlog veka!
Ljudi, zna li neko kuda vozi ovaj tramvaj, i gde je ta garaža? Hoćemo li se mi još dugo voziti?- Začuh svoj glas i jasna pitanja u žamoru bradnog gunđanja. Tu je blizu, odgovori mi devojčica od nekih desetak godina, ja sam se već jednom vozila sa ovim robotom. Nasmejah se u sebi ovom odgovoru, srećna što ga čujem baš takvog, pa makar dolazio i od deteta (dakle, za odrasle nedovoljno pouzdan) ali još više pri pomisli da dete prepoznaje robota iz prethodne vožnje. Kako zna da je to baš taj robot, zar ne bi mogao biti neki drugi?
Skrenuh pogled sa njene smeđe kose i osmeha koji je otkrivao zube zarobljene u žičanu protezu, i kroz prozor ugledah kako šine ulaze u visoku građevinu u obliku kutije. Garaža, sad već nisam mogla da zaustavim vrisak sreće, hoće li umeti ovaj robot da premesti svoju nogu sa jedne papčice na drugu, ili to ruka treba nešto novo da uradi? Devojčica do mene je mirno čekala da se tramvaj zaustavi, dok je njeno telo odavalo prethodno iskustvo koje ja nisam imala. Tramvaj se zaustavio parkirajući svoj kljun tik ispred zidas garaže. Vrata su se otvorila i ja sam žurno napustila mesto da(v)našnjeg zločina, ne osvrćući se ni na putnike ni na vozača. Nisam želela ništa da istražujem, da saznam, želela sam samo da se završi ta uvrnuta priča. Nije mi bilo važno ni gde sam, ni da li ću do kuće hodati peške satima, tramvaj je ostao iza mene!
Problem sa dečijim snovima je što su toliko stvarni i mogući da se njihova uverljivost proteže kroz mnoge godine života odraslih. San o beskonačnoj vožnji tramvajem nije više bio moj. Da li sam ga predala ili podelila sa devojčicom, ne znam, neka nova vožnja će mi to pokazati. Osim ako ne prestanem da se vozim tramvajem, ali onda ću znati da se moja želja skrasila u garaži.




3 Responses to Ljiljana Đokić: TRAMVAJ ZVANI ŽELJA

  1. Milos каже:

    Zvuci prijatno i na engleskom: „A Streetcar Named Desire“

  2. Ljiljana Djokic каже:

    Svaka slicnost je slucajna!

  3. Milos каже:

    Ne isticem slicnosti, samo asocijacije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *