Vesna Disić: Noćne ptice i jutarnji tragači

Maštovit naslov krimi-priče Vesne Disić „Noćne ptice i jutarnji tragači„, prvo je što privlači čitatelja ovoj storiji, koja opisuje pljačku mjenjačnice i bezobzirno ubistvo službenice u noćnoj smjeni. Veoma dobro odabran, već na početku ukazuje na grabljivce, „pohlepnih bolesnih umova“, kojima se suprotstavlja inspektor jake intuicije, jutarnji tragač. U taj kratki tekst, spisateljica je spretno uklopila (zlo)upotrebu modernih sredstava komunikacije, kojima na sreću nevino optuženog, kontrira i odnosi pobjedu logika ljudskog uma i temeljit rad istražitelja.
Ono što ovu priču čini još zanimljivijom je ritam radnje. Kroz niz usput datih prikaza karaktera učesnika,ostavljeno je čitatelju da uporedo sa istragom unaprijed sklapa slagalicu istrage, pa na kraju priče zajedno sa inspektorom odahne nakon udisaja gorčine zločina, prepredenosti zločinaca i deprimiranosti mladića kome je pripisan mučki napad.

„Da li je baš bilo tako kako nam je ispričao pomalo nervozni komšija?”− pomisli Zoran izlazeći iz automobila i otključavajući vrata svog prizemnog stana. Ta misao ga je progonila još od poslepodnevnog razgovora sa jednim svedokom koji je video “nepoznatog muškarca” kako napušta prostoriju menjačnice “Astra”. Bilo je to pre tri dana, oko 20 časova, neposredno pred zatvaranje.Razgovor je bio dug, jer se na, u medijima oglašen poziv policije da pomogne u identifikaciji počinioca teške oružane krađe( video zapis instalirane kamere objavljen je kao „dodatak” pozivu policije u najčitanijem dnevnom on line izdanju najtiražnijih novina , a emitiovala ga je i nacionalna TV stanica) javilo mnogo “svedoka”, ali su ozbiljnijom analizom ustanovili da je samo jedan prolazio u to vreme ulicom. Ono što su svi građani uznemireni brutalnošću snimka ( kradljivac je naime primio sav novac od službenice, krenuo ka ulazu i tek tad se okrenuo i iznenada pucao u nju) i tragičnim epilogom tog zlodela ( devojka jeste preživela, ali će ostati zauvek nepokretna) želeli, bilo je − što brže rešavanje ovog slučaja.
“ A šta mi imamo?”.. pitao se Zoran.”Mutan snimak slabe video kamere koja je zabeležila kako mršav, vrlo sitan momak ulazi odeven u crvenu jaknu, sa kapuljačom na glavi, vadi naglo pištolj i vrlo brzo prihvata neku kesu sa novcem.” Trenutak kad se na vratima okrenuo i pucao kod Zorana je izazvao samo jednu misao:” Nije nišanio duže od sekunde, to je skoro profesionalac, ispalio je metak kad je bio već dosta udaljen od žrtve, gotovo iz poluokreta.” Identifikacija na osnovu snimka biće nemoguća, a žrtva je još bila u takvom stanju da su lekari zabranjivali svaki razgovor sa njom. Jedni trag bio je čovek s kojim je danas razgovarao i koji je odlučno tvrdio da je prolaznik, koji ga je, trčeći sumanuto u pravcu svog motora, oborio na zemlju, upravo isti onaj čovek koji je na snimku.Najviše je zbunjivalo da je svedok, iako je pao na zemlju, oboren sudarom sa beguncem, zadobivši pri tome, prema njegovim rečima, i jak udarac u predelu glave, uspeo da sasvim dobro vidi početak registarskog broja na tablici motora, kao i njegovu marku. Svedok je bio sredovečni uglađeni advokat, koji se svako veče šetao, posle večere, tom inače relativno mirnom ulicom i ostavljao je u svakom pogledu utisak o čoveku koji “ čvrsto stoji na zemlji”, tako da se Zoran čudio svojoj unutrašnjoj sumnji u njegov iskaz.
“Razmisliću o tome sutra,ali ću tražiti rekonstrukciju događaja svakako”, pomisli spremajući sebi laku večeru, omiljenu kajganu sa sirom.

Rekonstrukcija napadačevog bega bila je događaj te rane večeri, u ulici gde se nalazila menjačnica. Zoran je ignorisao posmatrače, koje su uniformisani policajci držali na pristojnoj distanci, a pravio se i da ne čuje njihove komentare. Da, dopiralo mu je do uva i cinično pitanje:− Ova naša panduracija se modernizovala.Jel` ste to gledali “ Detektive sa Majamija “,u zadnje vreme? koje je neko doviknuo, dobro sakriven među brojnim znatiželjnicima.
Nastojao je da sazna kako je Mirko (to je bilo ime advokata, svedoka nemilog događaja) pao… insistirao ja da mu ovaj označi tačno mesto pada, što su nakon petnaestominutnog natezanja i uspeli da odrede. Zoran se zaputi ka tom mestu, sagne dovoljno nisko i pogleda u pravcu motora koji je prema Mirkovom rečitom opisu bio postavljen dvadesetak metara dalje. Mahnu rukom kolegi, koji u tom trenutku pokrenu motor i uputi se niz ulicu, prolazeći kraj sagnutog Zorana velikom brzinom.Okrenu glavu, u pokušaju da zapamti broj registarske tablice.Nije mu uspelo da uoči registarski broj. Ustade i krenu ka Mirku. Na Zoranovo pitanje kako to da je u toj, slabije osvetljenoj ulici uspeo da zapamti broj sa tablica, a on, mnogo mlađi od njega , i boljeg vida, ni u svetlosnim uslovima gotovo dana nije to uspeo…Mirko, hladno ga odmeravajući, odgovori:
−Vi izgleda sumnjate u moje reči, ali to je Vaše pravo. Ponavljam, rekao sam Vam istinu. Oborio me taj momak u crvenoj jakni, koji je zatim otrčao do motora, kojim je neverovatno brzo odjurio sa mesta događaja, a kako sam uspeo da zapazim registarsku oznaku, ne znam ni sam.
Zoran ga osmotri duže nego što je uobičajeno i reče: −U redu. Hvala vam na informacijama. Slobodni ste.
Znao je da će vlasnika motora lako naći, ali nije to bilo ono što ga je brinulo.
◊◊◊
−Ne, nisam izlazio te večeri, kažem vam po sedmi put.− gotovo da je vikao mladić, neuglednog izgleda, s kojim je Zoran sedeo u nevelikoj sobici, očigledno ne baš uspešno preuređenoj vešernici.Tragovi siromašne adaptacije bili su vidljivi naokolo.
−Motor koji je u dvorištu je tvoj?− ignorisao je Zoran njegovo uzbuđenje.
−Da, moj je. Kupio mi ga je otac koji živi u Francuskoj za osamnaesti rođendan. Jel` to nešto protivzakonito?
−Ne, nije. Dakle, reci mi šta si tačno radio te večeri?
Mladić sklopi ruke u gest koji je nalikovao molitvenom:
−Pa, kažem vam, sedeo sam za kompjuterom. Čekao da mi se javi devojka s kojom svako veče četujem… U redu reći ću vam i to..Zaljubljen sam u nju i svako veče provodim u razgovoru sa njom… Ona ima skajp, znate šta je to, pa je razgovor kao pravi…
− Da li nam možeš reći njeno ime i adresu?
− Znam samo ime… Snežana, živi negde na Novom Beogradu. Još se nismo sreli u stvarnosti. Kaže da je stidljiva i da izbegava izlaske.
Milan ustade i otvori neke fajlove na kompjuteru: −Evo, ovo je jedina njena slika koju imam.A i to sam slikao tajno, sa skypa, tokom razgovora, da bar imam jednu njenu fotigrafiju.Pogledavši fotografiju, izrazito neoštru, na kojoj je mršava devojka, ravne crne kose sedela u polumraku neke sobe Zoran ne reče ništa.
Milan je sedeo na svom skromnom krevetu, potpuno slomljen. Izgledao je kao čovek bez nade.
Zoran ga pogleda sa nekom vrstom žaljenja u očima:−Milane, poći ćeš sa nama. Dok ne proverimo tvoj alibi, postoje jasne naznake da si ti potencijalni počinilac,a jutros su forenzičari potvrdili da su tragovi identični gumama tvog motora nađeni u ulici u kojoj je obijena menjačnica.
Milan sa izgledom potpunog iznenađenja:
− Pa,to je nemoguće….ja sam do devet sati čekao da se javi Sneža , sedeo i igrao igrice, mrdnuo nisam iz stana, a kad se javila objašnjavao sam joj kako da popravi web kameru, koja joj se te noći pokvarila..zatim smo, oko deset nastavili da normalno pričamo, video sam je…
Zoran ustade i pokretom glave mu pokaza ka ormaru:
− Pokupi najneophodnije i kreni sa nama.

Sledećih nekolko dana nije bio raspoložen. Čestitke šefova i medijska halabuka o „ brzom rešavanju slučaja“ nisu mu prijale. Unutrašnji osećaj bio je čudan; nikako nije prihvatao zvaničnu verziju događaja, a na njegovu primedbu da se „… sve preterano dobro uklapa; jako pouzdan svedok koji pamti sve detalje, mladić neurotočne strukture ličnosti kao izvršilac i apsolutna pouzdanost forenzičnih nalaza..sve je to nekako isuviše skockano“, kolega Branko se nasmejao svojim grohotnim smehom, koji je Zorana već duže nervirao: −Komplikuješ Zorane, mali je u buvari, tamo mu je i mesto, i čeka samo još informaciju na koliko godina će biti osuđen.
Zoran izađe iz kancelarije zalupivši vratima…Nije želeo sukob sa tupim kolegom, nije to želeo uopšte.
◊◊◊
Šetao je tih dana mnogo gradom, potpuno slomljen informacijom da je devojka, žrtva napada iznenada preminula u bolnici. To je celom slučaju dodalo još tragičniju notu, a saznanje da je Milan u pritvorskoj jedinici pokušao samoubistvo,dodatno mu je otežala situaciju. Zagledajući prolaznike razmišljao je kako mu svakim danom posao inspektora sve manje prija, a kako ga neduhovite i pomalo ogrubele fizionomije kolega sve više odbijaju. „Cinizam ne bi trebalo da bude deo naše profesije.“..razmišljao je ne primećujući da će u gužvi na ulici gotovo udariti u prolaznika, koji je nailazio. Zastade iznenađen. Bio je to Mirko, advokat kog je ispitivao kao svedoka u slučaju pljačke menjačnice.
Zoran ga oslovi, zagledajući onižu devojku u njegovom društvu, kojoj je u rukama bila nekolicina paketa, očigledno iz tek obavljene kupovine u nekom luksuznom butiku: −Vi izgleda da imate slabu memoriju. Ne sećate me se?
Mirko, sa ledenim osmehom: −Ne, sećam Vas se, ali žurim.
Zoran, stojeći pred njim pogleda u devojku:
− Vaša kćer?
Mirko:
− Ne, moja sekretarica. Violeta.Zašto Vas i to interesuje? Kao što sam pročitao u novinama, slučaj je rešen?
Zoran ga pogleda s čuđenjem:− Da, rešen je i Vaš doprinos je nemerljiv.Zato sam Vas i zaustavio, da Vam se zahvalim.
Mirko:
−Nema potrebe. Samo sam ispunjavao svoju građansku dužnost.A imao sam i sreće da mi je vid tako oštar…
Zoran:
− Da, svakako to je bilo presudno da tako brzo nađemo počinioca.
Rastadoše se, bez rukovanja, a Zoran se ne osvrnu za njima, dok su se udaljavali. Dovoljno je video.
Jedna jedina misao vrtela mu se po glavi: „ Video sam to lice negde, ta devojka mi izgleda poznato.“
Trebalo mu je puna dva dana da dobije dozvolu nadređenih da poseti Milana u zatvoru. Ali, ono što je saznao davalo mu je nadu da je njegovo mišljenje tačno. Milan mu je rekao šifru svog kompjutera, tako da je tog popodneva s lakoćom našao ono za čim je tragao.
Sedeći u memljivoj Milanovoj sobici gledao je fotografiju, lice devojke sa kojom se Milan družio on lajne.
„Da, osim što joj je kosa sad riđa ..sve ostalo je isto. To je ona.“ pomisli i brzo izađe iz skučenog prostora, u kom je Milan provodio dane pre hapšenja.
− Uhapšeni ste, gospođice.
Bile su jedine reči koje je rekao, stavljajući joj lisice na ruke.
Pred njim je stajala Mirkova sekretarica, Violeta.
Devojka ga je gledala sa zaprepašćenjem:
− Zašto?
Zoran, ne gledajući je, odgovori:
− Vi ste pucali u menjačnici „Astra“. Pre toga ste u dogovoru sa svojim poslodavcom sve isplanirali. I lažnu internet zaljubljenost, lažnu Snežanu..lik koji ste glumili ne bi li saznali detalje o Milanovom kretanju.. te noći ste mu obećali da ćete samo za njega osvetliti celu svoju sobu i pokazati mu svoje lice na svetlosti, ne bi li ga zadržali u njegovoj sobi, gde nije bilo svedoka koji bi potvrdili njegov alibi. Dok vas je čekao na četu, Vi ste, znajući njegove navike, otišli i iz dvorišta ukrali motor,o kom ste ga često ispitivali tokom Internet druženja, a s kojim ste otišli u pljačku. Za vreme čata u kom navodno satima niste moglu uključiti kameru, vaš šef, gospodin Mirko je zamajavao Milana….umesto Vas. Pucali ste iz panike, jer je verovatno da bi vas službenica prepoznala, to vaše nevino, bledunjavo lice. Bilo je tako, zar ne?
Violeta ga je gledala kao da je sišao s uma: −Nemam pojma o čemu govorite. Vi ste jako pogrešili.
Zoran: −Ne, Vi i Vaš šef ste pogrešili.Preterali ste u ubedljivosti. Niko ne može da u polumračnoj ulici opazi tačan broj registarskih tablica motora koji se kreće brzinom od sto kilometara na čas. To vas je odalo. Da je rekao da je opazio samo tip motora, sve bi bilo uverljivije, gospođice. A sad krenite polako sa mnom.
Devojka pođe, sporim korakom , a prateći je Zoran je pomislio:“ Možda uskoro dam otkaz. Umoran sam od ovakvih tragedija.“
Nije osećao zadovoljstvo rešivši slučaj,mislio je samo o tužnim Milanovim očima, koje je video u zatvorskoj bolnici prilikom posete.
„Momak je mogao da se ubije, nevin pred Bogom i ljudima, a sve zbog pohlepe bolesnih umova.“, bila je misao sa kojom je zalupio vrata vozila kojim je Violeta odvezena u istražni zatvor.
Posetio je Milana, dve nedelje nakon njegovog izlaska iz zatvorske bolnice i povratka kući. Posavetovao ga da podnese tužbu i traži odštetu za pretrpljeni psihički bol, tokom boravka u istražnom. Nije mu bilo jasno zašto se toliko brine za siromašnog momka iz predgrađa, osim ako u njemu nije prepoznao samog sebe, iz godina, kad je pulugladan sanjao o uspehu u životu.
„Pomoći ću tom momku, suviše je pretrpeo, potpuno nevin.“ Bila je to njegova definitivna odluka.A da li će se kolege s posla smejati njegovoj „ novootkrivenoj duševnosti“, nije ga bilo briga. Ni najmanje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.