Nenad Plavšić: Povratak

– Nadam se da će kofer stati u gepek? – upitao sam pomalo nervozno.
– Nema da brinete, gospodine. – odgovorio je vispreni čovek srednjih godina i tutnuvši čitav moj život u pregradu automobila, zalupi je, te uđe u kola. Novi, žuti Mercedes stajao je pokorno.
Pogledao sam prljavo stepenište ulaza u zgradu i onaj prozor na kome sam još uvek mogao naslutiti otiske Aninih prstiju kako verno oslikavaju otkucaje srca. Prozor kroz koji se krišom uvlačila u moju postelju. Bolan treptaj jedne krvave suze. Trenutak slabosti se zgrčio u naletu ogorčenosti. Iza mene silovit udarac vrata.
– Na aerodrom. – reči su mi poletele kroz mutnu tišinu taksija. Motor je zašuštao. Poslednji pogled na simbol rasute nade koji je polako nestajao u daljini. U mom srcu naizmenični dodiri svetova. I muka čija esencija gazi svako polje lepote. Poneki titraj terao je blud na sve strane pokušavajući da ignoriše naređenja. Kidanje sopstvene ništavnosti na bezbroj komada. Umilni šapat neizostavne odsutnosti zavarao je misli. Hoće li promena izlečiti bordo zenice, hoće li teret popustiti kroz prizmu nevinosti potpuno novih dubina? Odlazak… možda jedini način da životom ispunim godine koje predstoje, možda najbolja slutnja ikada, možda poslednja prilika posuta bisernim sjajem utkanim u jednostavnost decembarske svežine.
Težina odluke naprosto je skliznula sa police i utopila se u pregršt ideja. Prelom na hartiji uskovitlao je iskre. Zavladala su slova poput vatre ognjene. Iz ponora progovarao je glas poslušnosti. Izdvajam se. „I šta me zadržava? Neprestano propadanje? Ne, ne razumemo se više moj Beograde! Ko si ti, nepoznaniče? Šta si postao? I kuda ideš? Zar nije dogovor bio, zar nismo potpisali ugovor emocijama i lupili pečat bezvremenosti? Hajde, trgni se! bestidni volšebniče: progovori milenijumima, progledaj drhtajima znoja i otkrij svoje pravo lice pred onima koji te vole… Čuješ li me, vojvodo među boemima? Već si zaboravio ukus alkohola i čitave tomove prosanjanih godišnjih doba pod kapom mamurluka? Ima li u tebi još života, tvrđavo neosvojiva? Poštuju li naraštaji tvoju idilu ili te cepaju na froncle? Koliko im je novca trebalo da te kupe?“, razmišljao sam dok je taksi milio po zakrčenim ulicama.
– Izgleda da je opet neki sudar gore… – komentarisao je vozač. – Da, eno vidim. Samo su se malo čuknuli, ali nema šanse da to prođe tek tako. Čekaju policiju.
Pomislio sam na budućnost, na Petrograd. Kakav je to početak u pedesetoj? Može li mozak obrisati delove programa koji su truli? „U Petrogradu me čeka Katarina… ah, kako će mi se obradovati! Moja Kaćuška, moja mašta! Pocrveneće od želje, a u očima će joj blistati onaj ludački proglas ljubavi. Dočekaće me veličanstvenim osmehom i bezbrojem nepristojnih poljubaca. Ali me brine ta trulež… ne mogu bez nje, ne mogu sa njom. Moj je kofer, doduše napunjen samo knjigama, ipak svedok epohe koja verno čuva neizlečenu bolest. Ne znam smem li tamo da istupim kao izgnanik. Moram se prepustiti Kaćinom zagrljaju, moram odsesti u hotelu koji jeca za mnom. Naravno, prvo treba pobeći odavde. Rastajemo se kišo slutnji, rastajemo se bogonosna kaldrmo prožeta ukusima mnogih heroja…“
Ima li smisla huliti glavobolju što kao žrtva tutnji? Ima li smisla pomišljati na utucane godine u nespokoj ludila? Koliko je minuta odnela nervoza, koliko su razvrata potopili okeani vina kada je nastupio pad, koliko je trn duboko u meni? „Stranac u sopstvenom gradu, stranac u gomili, stranac pred vratima iza kojih vlada iluzija prihvaćenosti. Kako se to dogodilo? Svuda oko mene trka, maraton u prikupljanju poena zbog pohvale, popularnosti, osvajanja karte u jednom pravcu ka duhovnom ponoru; svuda oko mene mrak, niski udarci izopačenosti i klasnog vrtloga boja. Gde si mali čoveče da podigneš glavu? Došlo je vreme, sateran si u ćošak… došlo je vreme da ustaneš protiv i odbraniš svoje! Nema te, mali čoveče? Zar ne vidiš da Beograd odlazi? Zašto si podmuklo zabio glavu u pesak, zašto ne skupiš snagu? Mislim da je zaslepljenost najveći greh koji kasnije dovodi do pakla. Inače, od malena imam tu vrlo čudnovatu i nekako nedovoljno potisnutu fobiju koja sve više izlazi na videlo. Fobiju od stakla. Užasavam se građevina sazdanih od staklenih ploča… užasavam se svakog milimetra zlobe koja izranja iz njihove sterilne atmosfere na čijim se porama utkala slast prema materijalnom!“, srce mi je razaralo grudi od uzbuđenja. „Užasavam se ljudi koji nemaju smisao da sagledaju tvoju veličinu! I u tome nema mrvice rodoljublja, nema izgleda da će ikada biti pomaka… Učmalost ljulja stubove dok oni kose u pogrešnom smeru. Zastakliće te moj Beograde! Moram li to da gledam, moram li da budem očevidac zločina? Uostalom, odakle im pravo? Ne, ne razumemo se više, prošlost je izgleda naprosto isparila u nekoliko pomaka rukom, prošlost izgleda nije ni postojala… I onaj tramvaj u kojem sam prvi put primakao Aninu kožu svojim usnama i rasulo neujednačene elegantnosti bola zbog rastanka i svetlost i nespretnost izraza i samovolja vozova prokletih mnogim dušama!… može li biti da ne postoji više ništa? Zašto krađa nije prijavljena? Zašto nije sačinjen zapisnik, zašto lopov nije obelodanjen na poternici?“, siktala je muka u meni.
Lutao sam pogledom. Nije bilo one za kojom je moje srce očajnički tragalo. Netremice mi se pričinilo da je vidim na pešačkom prelazu, ali obmana se ubrzo otkrila. Zavijen u maramu temperature i straha pokušavao sam da zamislim uzavrelu čežnju senki dva istovetna bića. Otrov je delovao. Paraliza.
– Odlično! – poskočio je taksista – Izvukli smo se iz gužve i sad ćemo brzo stići. Ne brinite, nećete zakasniti.
Semafor je označio juriš gologlavim zelenim svetlom. Ulicom su dominirali gladni aligatori i pokvareni kanibali u potrazi za hladnim rukama prepunim prljavih novčanica. Koliko vremena je potrebno da se obriše trag talentovanih božjih glasnika? Koliko vremena je potrebno da se razori magija? Ko će gaziti kaldrmom Skadarlije u liku neukog turiste? Ko se usudio da ti sruši besmrtnost? Ko se usudio da menja istoriju? Stoj pakosni čoveče!, stoj aždajo nesvesna… stropoštaj se svom silinom na kolena i počuj glasove predaka… Slutiš li svoj nivo, slutiš li visinu griže savesti i jačinu kletve? Stoj provalijo drskosti!, ne idi dalje, ne seci konopac, ne uznemiravaj strasti rasplamsale košnice! Ne vredi kopija više od originala. Zar ćeš u gordosti odstraniti vasionu, zar ćeš opijen zlobom počistiti ambleme emocija?
– Putujete daleko? – upitao je bezvoljno. Preticali su nas kamioni. Na žutoj tabli stajao je natpis „Aerodrom“ i debela, crna strelica pokazivala pravac. Izbledeo miris poslednje kafe po mojim prstima. Ana u jagodicama. Ljubav na kapiji crvenih obraza, na poslednjem izdahu pameti. Želeo sam da ponovo zastane večnost na odblesku mermernog oblaka kao kada me je prvi put zagrlila.
– U Rusiju. – odgovorio sam nesigurno.
– Oho! – uzviknuo je – Divna zemlja, divna! Jedan moj prijatelj je prošle godine bio u Moskvi… I sad planira, mislim da baš prekosutra treba da kupi kartu u jednom smeru i za sebe i za porodicu. I ja kažem svom sinu… čim ti se ukaže prva prilika: idi odavde! Beži, vala… i ne osvrći se. Pa evo ja… priznajem da sam ispao budala. Pre dvadeset i kusur godina mi se ukaže prilika da odem u Australiju. Neverovatno dobra prilika… neki kolega nije mogao… žena u devetom mesecu trudnoće, a on neće bez nje, ona ga ne pušta samog i tako dalje… U svakom slučaju, dolazim ja na posao tog utorka i zove me direktor kod sebe u kancelariju. Inače sam tada radio u struci – građevinski inženjer. Jaka firma, imala svoje predstavništvo u Australiji, u Portugalu i u Bostonu. I dolazim kod direktora, poručuje mi kafu, viski… i priča. Trebalo je da budem godinu dana za početak, ali ko god je hteo mogao je da ostane tamo, jer su im bili potrebni stručnjaci koji znaju posao. Prednost je poznavanje jezika. Sve kao pisano za mene. Govorim engleski, šanski i francuski i pomalo ruski. Plata astronomska, posebno za nas. I ja odbijem. Odbijem! Brat poludeo. Molio me da odem, bar da probam pa kako bude. I tek sad vidim da je bio u pravu. Nisam otišao zato što sam verovao da će biti bolje, zato što sam verovao u ideju za koju se kasnije ispostavilo da je laž. Ovde da bude bolje? Nema šanse. Što se čovek pre pomiri sa tim, to bolje. Samo neko može lako da ode, a neko ne… ipak ima to nešto, ta neka čudna vezanost za Otadžbinu. Skoro neopisiv osećaj. Mene je savladao, nažalost. – pričao je taksista vidno potrešen – Zato uporno teram sina da gleda gde sa strane može da uđe, da se ugura negde i ostane tamo, jer ovde nema… nema perspektive. Sve su pojeli i popili i što je najgore još uvek čerupaju toliko da se pitam… odakle bre? A ja radim, da izvinite, jebeni posao koji ni sam ne volim, stavljam život svaki dan na kocku, grbim se u ovim kolima, dok tamo neko za mesec dana obrne milione bez ikakve muke. Ova država je propala i sada samo čekamo da to javno objave. Dugove će da vraćaju Vaša i moja deca, dugovi će na kraju uništiti i ono malo što nam ostane. Eh…

Aerodrom se osipao u najezdi buke. Gušenje pred prazninom beskrajnog prostora na čijim pločnicima i dalje nepomično leži običan smrtnik… Zastao sam na momenat. „Korak dalje i odlazim zauvek!“, pomislio sam. „Korak dalje i… sav moj svet ode u vrtlog. Postajem li… postajem li izdajnik? Sopstveni izdajnik. Izdajniče! Da li ćeš ikada moći da opravdaš laž, da li ćeš ikada moći da objasniš pogaženo obećanje?“ Iza mojih leđa, u neredu jednostavnosti, u razbacanim poljima slobode, u milionima neukroćenih okreta, nastavljao je Beograd nepoštenu borbu… još jednu u nizu bezočnih i možda poslednju. Usnuli poeta čija snaga dopire gotovo do samih vrata raja. Ukopao sam se zbunjeno. Sekunde su prolazile. Iznenadni udarac u donji deo kičme potpuno me je vratio u kolosek.
– Jao, izvinjavam se… – začuo sam pomalo hrapavi ženski glas iza sebe – Imam pet torbi i dva kofera i jedva mogu da pratim kuda idem. Izvinite molim Vas, nisam namerno. – dopunila je užurbano. Okrenuo sam se. Devojka od trideset i nešto godina po slobodnoj proceni, okružena torbama. Kratke crvene kose, velikih grudi i sitnih očiju koje su me umilno gledale.
– Ništa, ne brinite… – osmehnuh se neprirodno i plastično. – Hoćete da Vam pomognem oko stvari? – upitao sam ljubazno.
– Hvala. Nema potrebe. Žena koja želi samostalno da živi, mora tako i da se ponaša u svakoj situaciji. Prijatno gospodine. – odmahnula je glavom i otišla.
– Prijatno baš… – završio sam i krenuo napred ka pultu za predaju stvari. Nisam razmišljao. Noge su me same ponele. Oštar bat novih cipela. Gazio sam čvrsto. Na televizorima su se smenjivali brojevi letova. „Neki od njih će mi pomoći da umirim poljane prošlosti…“, pomislih.
– Dobar dan. Izvolite. – rekla je niska plavuša, kada sam prišao odeljku za predaju kofera.
– Izvolite. – pružio sam kartu, a potom i kofer.
– Hvala. Požurite samo, uskoro će da otvore gejt Vašeg aviona. Srećan put! – radosno je izdeklamovala.
Potpuno odsustvo protivrečja. U meni kao da nije bilo ničega. Predao sam se… nestala su jutra, nestale su večeri omamljene dahom pohote; nestao je mrak iz čijih smo nozdrva cedili polugole utvare nastranih manira. I dete je zanemelo od straha. U svet odraslih se ulazi na velika vrata. U Raj na mala. Heroji nastaju na greškama. Potrebno je malo sigurnosti, malo neutešne drskosti.
Sedište do prolaza. Putnici su tražili svoja mesta. Oblio me hladan znoj. Nikoga nisam video. Zamaglilo mi se pred očima. Težak bol na levoj strani grudi. Stezalo je sve više. Glavobolja se pojačavala u slepoočnicama. Kao po navici, izvadio sam iz džepa pantalona novčanik i brzo ga raskupusao tražeći Aninu fotografiju. Neprestani udarci vrtoglavice i pritiska. U mojim venama topla, iskvarena, poročna krv, a u krvi Ana… „Ana, vrati mi leukocite!“, molio sam kroz senku drhtavice, kroz razmaženu dozu iskrenosti; molio sam slomljen porazom. Našao sam je napokon. Maska je spala i milioni manjih i većih razloga su iščezli. Suze. Prepolovila me je u jednom zamahu…
Ustao sam bez reči. Kapci su mi se zatvarali. Iskrivljena slika okoline. Poleteo sam napred, napred, napred… Prošavši osoblje, nađoh se u tunelu koji je vodio nazad na aerodrom.
– Gospodine, gde ćete? Ne možete nazad… Gospodine… da li Vam je dobro? – odzvanjao je ženski glas u daljini. Trčali su za mnom… čuo sam korake. Pa onda muški glas.
– Sačekajte! – uzviknuo je.
Sustigao me je policajac. Držao sam Aninu fotografiju i odmahivao glavom.
– Ne, ne… predomislio sam se! – objašnjavao sam – Ne putujem danas. Ne putujem nikada… Ne želim da putujem, šta tu nije jasno? – žurio sam da pođem, ali je pristiglo i osoblje aviona. – Šta tu nije jasno? Ne putujem i tačka. Nisam podmetnuo nikakvu bombu, nisam terorista… dobro se osećam, samo sam odlučio da se vratim. – govorio sam brzo, nerazumljivo.
– Smirite se. – neko me je prekinuo – Pa smirite se da vidimo šta ćemo sa Vama, pobogu! Bledi ste i ponašate se veoma čudno. Da li ste svesni svojih reči? Možete li da odgovarate za svoje postupke?
– Jesam, svestan sam! Mogu da odgovaram i odgovaraću ako treba, ali me pustite… treba mi vazduha. Moram da idem, čekaju me!
– Vaše isprave, molim. – izustio je policajac.
– Kakve isprave? Šta pričate?
– Dajte mi ličnu kartu i pasoš!
– Ali zašto? Šta sam uradio, samo hoću da izađem!
– Izaći ćete… – osmehnuo se – samo prvo mi trebaju vaša dokumenta radi provere. Dajte da se ne raspravljamo… što se duže budemo raspravljali, kasnije ćete izaći. I šta Vam je to u ruci?
– Ne tiče Vas se! Evo mojeg novčanika. Tu su dokumenta… uzmite, proverite i vratite mi. A što se tiče mojih stvari, mog kofera – okrenuo sam se stjuardesi – molio bih Vas da pošaljete na adresu naznačenu na koferu.
Sledeće čega se sećam je svetlost koja me obasula kada sam izašao napolje. Ne znam koliko su me držali unutra. Možda pola sata, možda sat, možda duže… Kroz asfalt, kroz topao vetar, kroz bledunjav miris privrženosti, kroz prećutnu obavezu… Beograd se zadovoljno smešio. Ušiven u svaki milimetar moga tela, u svaku poru, znao je… sve je znao! Njegov dlan je otvoren, a mi… mi odlazimo na kratko, odlazimo i vraćamo se… vraćamo se svojevoljno, vraćamo se uvek! Ušao sam u taksi. Znoj me nije napuštao.
– Kuda ćemo?
– Spomen-park „Jajinci“… – odlučno izgovorih. „Zbogom Kaćuška, zbogom perspektivna budućnosti i zdravo Ana… pozdravljam tvoju bezvremenost u sebi!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *