Danijela Milosavljević: TRENUTAK

Ušao je u sobu i ugledao nju. Ležala je na krevetu, bela, tiha i usnula. Desna ruka, opušteno podignuta iznad glave, blago joj je pokrivala desnu stranu lica. Leva je, s dlanom okrenutim ka gore, mirno počivala kraj obraza. Mili lik milovale su nemirne kovrdže, a ostatak kose bio je rasut po jastuku. Još uvek vitko telo, u pozi muza renesansnih slikara, pritiskalo je sredinu kreveta nehajno gužvajući prekrivač. U polutami sobe, dodirnuta stidljivim snopovima svetlosti koji su se probijali kroz draperije, ležala je žena devojčica. Moja žena.
Iako su joj lice prošarale fine bore, a bele vlasi sve više nadvladavale, ona je za mene bila i dalje moja devojčica.
Devojčica koju sam upoznao tamo neke davne godine. Večito u farmericama i majici, uvek okružena dečacima. Divlje mače, za koje se na kraju ispostavilo da divljinom, u stvari, skriva ranjivu unutrašnjost. Veselo biće koje je zabavljalo ostale krvarilo je iznutra. Samo sam ja mogao da vidim taj bol života. U stvari, samo je meni dozvolila da ga vidim. Jedne kišne večeri taj bol je vrišteći našao svoj put ka slobodi. Reči su se probijale kroz huk vetra, slane od suza i vlažne od kiše, slivale su se niz lice i mrsile vlažnu kosu. Zagrlio sam je čvrsto, i bolelo me je sve zajedno s njom. Zagrlio sam je čvrsto i nikad je više nisam pustio. A ona, ona me je i volela i mrzela. Mrzela što jedini znam njenu tajnu. Bežala je od mene pokazujući da je jaka i hrabra, da može da bude šta hoće, da može bez mene. Bila je žena, i kurtizana, i psihotik, i umetnik, i akrobata, i anđeo i šljam i klovn. I sve to, nije bila ona. Kada bi se umorila od svojih uloga, vraćala se meni. Opuštala se, i tada se pojavljivala ona kakva je zaista bila. Devojčica, koja je želela da je neko bezuslovno voli. Da je voli onakvu kakva jeste sa svim njenim vrlinama i manama. Da je voli samo zato što postoji. Da je pusti da mašta, da bije svoje bitke, da izmišlja ono što niko do sada nije izmislio, da ostavlja trag postojanja na ovom svetu. Pustio sam je i čekao da, kada se umori, svoje sklupčano telo smesti u moje krilo i zatvorenih očiju čeka topao zagrljaj i poljubac u čelo. I ja sam nju voleo i mrzeo. Mrzeo sam je jer me je svojim odlascima povređivala. Mrzeo sam njene napade nesigurnosti, kada je spuštala zid između nas i postajala hladna. Izmicala mi je kao pesak između prstiju. Mrzeo sam je što mi se mešala u život, a ja sam pokušavao da idem dalje. Mešala se samim svojim postojanjem, jer ona je bila etalon s kojim sam upoređivao sve ostale. Mrzeo sam što sam je voleo, a voleo sam je bezgranično. Čekao sam njeno sklupčano telo u mom krilu. Njeno drhtavo telo pod mojim rukama, s kojega sam, veo po veo, skidao strah i stid. Otvarao je i oslobađao, vajao i oblikovao, puštao da uzleti, pretvarao u ženu leptira. Zagrljaj u bolu, one kišne večeri, stvorio je od nas jedno. Bili smo Animus i Anima jednog androgenog bića, nađeni i ponovo spojeni. Nismo mogli jedno bez drugoga. Obećala je da neće više bežati. Postala je moja žena.
Imao sam svog leptira samo za sebe. Puštao sam ga da leti naokolo, da se odmara na mom ramenu, ali sam znao da ga ne smem uhvatiti. Tada bi uginuo. A ona je uzletala i svojim rukama stvarala čuda. No od čega je pravila čarolije, borila se, padala i ponovo uzdizala. Govorila je da ne postoji ništa na svetu što ona ne može stvoriti ili uraditi jer ima mene. Svoj oslonac, svoje sklonište, svoj mir. I volela me je. Volela me celim svojim telom i svom dušom, koju je predala meni na dlan. I tako smo jezdili u susret životu, moj leptir i ja. Gradili i rušili, rasipali i odricali se, padali i ustajali, smejali se i plakali, ljubili i mrzeli, odlazili daleko i vraćali se, ali na svakom smiraju dana dve polovine, zagrljene, odlazile su na počinak. Dve polovine su stvorile novo biće. Dok sam ja polulud jurcao po stanu, kršio ruke i plakao, ona je nemo, u znoju i drhtavici, kidala svoju utrobu. Deo njene nutrine, njenog mesa i njene krvi slio se u dva plava oka i stisak male ruke oko prsta. Gledali smo u to novo biće s nevericom. Da li je moguće da smo mi, dva tako nesavršena bića, mogli da stvorimo to savršeno biće? Umesto jedne, sada sam imao dve devojčice. Jurcale su okolo, kikotale se, pevale i igrale u divljem plesu, izmišljale nove bajke, pravile sto čudesa i volele mene. Moje krilo moralo je da poraste. Sada je moralo da primi dva sklupčana tela, koja su čekala zagrljaj i poljubac u čelo. Tako smo zajedno gurali tu našu trapavu gusenicu duž njenog puta da postane leptir. A moj leptir. Moj leptir više nije bio ceo, u stvari bio je ceo samo kada bi obavio svoja krila oko naše gusenice. Moj leptir je plesao kao ranjeni labud, uzdizao se i padao sa svakim odlaskom u bolnicu, sa svakim uspehom i bolom naše gusenice. Moj leptir se pretvorio u lavicu. Režala je na svakoga ko bi se približio njenom mladunčetu. Ona je bila ta koja ga je gurala i grebala na njegovom putu ka osamostaljenju. Ona je ta koja je primala uzvratne udarce i svoje rane noću lizala u tami dok je niko ne gleda. Međutim, u duši, i dalje je bila devojčica. Moja devojčica. Devojčica željna da se uzdigne iznad svakodnevnice, da mašta, da voli, da uživa u lepom i da voli mene. Da je volim i da se smejem njenim postupcima žene deteta, da se smejem sa njom i za nju.
Našu gusenicu je, u međuvremenu, neko pretvorio u leptira i ona je sa svojim stvoriteljem odlepršala u budućnost. Tuga se uselila u njene trepavice, duša joj je treperila na mojim dlanovima, ali bila je zadovoljna. Bila je zadovoljna lepotom i bravuroznim letom svoga leptira. Automobil se zaustavio ispred kuće i vriska i cika dece ispunila je vazduh. Ona ih je čula i lagano krenula da se iz sveta snova vraća u stvarnost. Moja žena pretvarala se u devojčicu koja će trčati i plesati i smišljati neizmišljene priče za svoje nove male gusenice. Voleo sam moju ženu devojčicu, onakvu kakva je bila, onakva kakva jeste i onakvu kakva će biti. U trenutku, ona je otvorila oči i pogledi su nam se sreli. Zaronila je duboko u moje oči i znala je sve. Nasmešila mi se.

One Response to Danijela Milosavljević: TRENUTAK

  1. sofija каже:

    lepa priča…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *