Nenad Glišić: CIVIL U RODNOM GRADU

Bio je to neki čudan juli, godine 1992. Jedna u nizu sumanutih koje su tek sledile. Jedina važna stvar u mom životu bila je ta da se vojni rok bližio kraju. Tačnije, da je bila normalna godina, a ne ratna, vojna obaveza bi već bila gotova. Ali, zbog ratova, dva paralelna u okviru jednog većeg, naš rok je bio produžen za tri meseca. Posle skoro godinu dana u ratnim uslovima, ja sam prvo odsustvo iskoristio da birokrate sa vojnim činovima ubedim kako se moja jedinica, zapravo raspala, da je tamo, odakle sam ja došao, sada neka druga vojska i da ja nemam gde da se vratim. Priča je bila uverljiva, bilo je to vreme meteža i ovakvih slučajeva je bilo. Najjači argument je bio što je u mojoj vojnoj knjižici kao poslednje mesto boravka bilo upisano ostrvo Vis. Svi oni su znali da tamo više nema naših uniformi. Zbog svega toga oni i nisu previše proveravali moju priču, nego su me rasporedili u jednu od kasarni u mom gradu.
Delovi vojske koji nisu bili direktno angažovani u kriznim područjima, sada već veći njen deo, glumili su normalnost. Zatvarali su oči pred stvarnošću. Tim strukturama sa strogom subordinacijom te stvari mogu da pođu za rukom; njihov cilj je, ionako, da ne koriste mozak za razmišljanje, već za primanje, izvršavanje i izdavanje naredbi. Ova jedinica u koju sam ja dopao, bila je neko vreme u Slavoniji i rečeno im je da više neće ići. Sada su mogli da se posvete izmišljanju normalnosti. Komandir je bio neki kapetan koji je, kao mladi poručnik, bio proglašen za najboljeg oficira Vojske. Kažu ovi koji su bili sa njim, da se na terenu pokazao kao kukavica, ali mu to nije smetalo da, čim su se vratili u pozadinu, ponovo urla, glumi strogoću i kažnjava ljude za gluposti. Tamo odakle sam ja došao, nekoga kome je ostalo tako malo do kraja kao meni, svi bi poštovali. Ovde su ljudi sa sličnim stažom kao ja čistili klozete, pikavce, bili pomoćnici dežurnog i slične gluposti. Odmah mi je bilo jasno da ja ovde ne samo da se ne uklapam, nego da mi ne pada na pamet da to makar probam. Znao sam da će taj kapetan pokušati da me slomi. Zato sam se odmah, prvog jutra, prijavio za lekarski pregled na kome sam slagao da sam tabletoman, a oni me rutinski, opet bez ikakve provere, prosledili neuropsihijatru u Beogradu. Ovaj je video o čemu se radi i odmah, posle druge ili treće rečenice, otvoreno me je pitao:
– „Da li ti je dovoljno četiri nedelje kućne nege?“
Naravno da je bilo dovoljno, čak i više nego što sam se nadao. On je onda napisao da sam anksiozan zbog negativnog stava prema autoritetima i tako mi je kupio čitav mesec da preskočim u baktanju sa oficirom koji je imao mentalitet logorskog čuvara.
Tako sam ja, posle čitave godine, postao civil u rodnom gradu. Na određeno vreme i uslovno, ali ipak civil. Čitava protekla godina je bila ispunjena teškim ludilima, bar za mene; ništa više nije bilo isto, to je bila posledica tog ludila. Ljudi su se promenili. Jedni su pričali o biznisima, švercovanju ili su ponavljali i preuveličavali fraze koje su udarale iz televizijskih sanduka ili sa novinskih stubaca. Ulice su se promenile, teme za razgovor su se promenile. Svi smo se promenili. Promenilo se ime države u kojoj sam živeo. Vojska, čiji sam deo još uvek bio, upravo je uzela svoje treće ime otkako sam stupio u nju. Sve u toj jednoj istoj godini koju sam proveo van kuće.
U civilnom životu iz koga sam silom prilika otišao, bilo je političkih previranja, a antiratni pokret je, naprosto, ispario. Najveće opozicione partije nisu bile dovoljno hrabre da se suprodstave ratu, čijem izbijanju su i doprinele svojom retorikom, a neki od opozicionih lidera i njihovi slepi sledbenici su bili još veći zagovornici rata od režima koji ih je vodio iako je taj isti režim tvrdio da u njima ne učestvuje.
Sve mi je izgledalo kao da taj mutljag vihorni preti da me odnese sa svim ostalim u neke opasne vode. Kad je već tako, mislio sam, onda je tu mutnu bujicu bolje držati na oku i biti spreman da, ako treba, uskočim i plivam uzvodno, protiv struje, nego da čekam šta će da se desi, ili još gore – da se pravim kako se ništa ne dešava. Tako sam mislio i pre toga. Tako sam mislio tada. Tako sam mislio i nakon toga.
Šetajući kroz centar, još uvek nenaviknut na civilno odelo i na prolaznike, naleteh na poznanika, starijeg brata svog dobrog druga. On je sa vojskom završio dve godine ranije i tada je bio student. Reče da je uključen u studentski protest. Poziva me da dođem u zgradu Mašinskog fakulteta koju su studenti okupirali. Tamo obitavaju, spavaju, jedu, mitinguju i zadovoljavaju kulturne potrebe. Jednom dnevno, u koloni, prođu ulicama grada uzvikujući parole i onda se vrate u svoju bazu.
Priča mi zvuči primamljivo, mada me malo brine to što moj sagovornik priča o protestu i iznosi zahteve kao da razgovara sa novinarima, brani stavove zvaničnim tonom, zvuči pomalo kao starmali aparatčik. Ne dovodeći u pitanje suštinu protesta, pitam ga zašto u zahtevima protesta nema baš ničega vezano za rat, nijedne reči, s obzirom na to da gledano generacijski, ali ne samo generacijski, to je pitanje svih pitanja. Ljudi ginu, njihove kolege i vršnjaci bivaju mobilisani, mnogi koji prežive nikada se ne oporave od onoga što su preživeli. Oni, umesto toga govore o izborima i vladi nacionalnog spasa. Šta je to nacionalni spas i kako se pravi ta vlada? Pitao sam se glasno, zar njima nije jasno da je krvoproliće nastalo kada su svi počeli nacionalno da se spasavaju. Evo rezultata tih spasavanja – desetine hiljada svežih humki. Izrazio sam svoje rezerve i tačno mogao da osetim sumnju koja se rodila kod mog sagovornika; počeo da je da čkilji u mene i sumnjičavo vrti glavom, nakrećući je. Da bih tu sumnju razvejao, prestao sam sa razmišljanjem naglas i prosto rekao:
– „Odlično. Dolazim još večeras.“
Pošto je fakultet okupiran, on se nije zatvarao, u zgradu je moglo da se uđe u bilo koje doba dana, računajući u dan i noć. Sve vreme se nešto dešavalo, neko vrenje. Njemu je bilo svejedno, tako je i rekao:
– „Ujutro ili uveče.“
Iste večeri, ustreptao, ulazim u jednu od zgrada koja pripada okupiranom fakultetu. Na podu, popločanom belim i crnim mermerom neki studenti spavaju. Oko njih pikavci. Manje grupice po ćoškovima igraju preferans. I oko njih su bili pikavci. Neki su se vrzmali po hodnicima, energično hodajući i isto tako otvarajući vrata prostorija iz kojih izranjaju ili u kojima nestaju. Susreo sam i neke poznanike. Svima je bilo drago što me vide. Što sam se vratio i što sam tu, uključen. Oseća se duh zajedništva. Poznanike sam pitao za svog sagovornika od danas. Oni koji su bili upućeni rekoše mi da je on upravo sada na sastanku nekog mnogo važnog organa koji sada pretresa neka mnogo važna pitanja. Primećujem da se nekim ljudima i nekim stvarima pridaje velika važnost. Ili to oni sami.
Ušao sam u amfiteatar u kome su se dešavale sve javne manifestacije u zgradi – zborovi, informisanje, diskusije raznih vrsta, celokupan kulturni život za studente u štrajku. Ušao sam upravo dok se pripremao početak koncerta. Članovi grupe imali su tonsku probu pred desetak znatiželjnika raštrkanih po amfiteatru. Video sam i voditelja svih tih programa. Moj stari poznanik, čak smo i sarađivali. On je tada i tamo bio portparol toga. Protesta.
Reč je o jednom srdačnom, ali preterano pričljivom čoveku, čak i dosadnom. Bez obzira na to bilo mi je veoma drago što smo se sreli. Kada ne viđate ljude tako dugo, makar inače ne zatvarali usta, drago vam je. Pričao je neprestano i tada, sve dok koncert te sladunjave grupe nije počeo. Čak je i tada nastavio da priča, ali ga ja više nisam čuo. Muzika je bila otužna, publika poluzainteresovana, stalno su neki ulazili i izlazili i nijednog trenutka nije se napravila jedinstvena energija kakva bi trebalo da postoji na koncertima. Kao da se rasipala po onom amfiteatru sa visokim plafonom. Bez obzira na sve što sam video i osetio, kada sam uveče hodao ka kući da prenoćim, bilo mi je lepo. Učestvovao sam u nečemu. Vraćala se nada. Trudio sam se da, usput, upijem što više mirisa i slika, a ulice i zgrade su mi delovale nekako manje, ali prisnije, toplije i lepše.
Postao sam redovni učesnik protesta. Svakodnevno sam odlazio na fakultet koji bi inače bio zatvoren da nije okupiran: raspust je. Stizao sam uvek pre nego što se formira kolona koja je išla ulicama grada, do zgrade dopisništva nacionalne televizije. Tu bi, u znak protesta protiv pristrasnog izveštavanja, kolona stala i studenti bi skandirali: „Studio B! Studio B!“ Ja sam bio jedan od većine koja nije skandirala. Mi bismo disciplinovano stajali u koloni, dok oni koji skandiraju ne završe. Onda bismo krenuli, u koloni, nazad ka fakultetu. Ne znam zašto ostali nisu skandirali, ali znam zašto ja nisam: prvo, uopšte nisam hvatao signal ni gledao program te televizije, kao ni značajno veći deo grada u kome se demonstriralo kopiranjem slogana iz Beograda, a drugo – imao sam problem sa osećajem stida koji se javljao kad je trebalo nešto vikati u javnosti. Niko me tada nije, a nisam ni sam sebe smatrao za stidljivka. Još jedna stvar koja mi se nije sviđala – papagajstvo. Ipak, čak i više od toga smetali su mi, mahom samozvani, nosioci raznih funkcija u protestu. Već od drugog dana njih sam prepoznavaopo nosevima koji paraju oblake ako smo napolju, ili skidaju paučinu sa visokih plafona kada smo bili na fakultetu. Lepo sam mogao da vidim kako preuveličavaju svoju, ionako umišljenu, važnost. Najveći problem imao sam sa stavovima tih predvodnika, onda kada su ih imali. A i kada su ih imali, to nije bilo njihovo, već preuzeto od beogradskih studenata koji su iste preuzeli od beogradskih političara.
Uprkos tome, učestvovao sam jer sam želeo da učestvujem i sve vreme sam imao osećaj da je sve to bitno – i da se dešava i da ja učestvujem, uprkos svim manjkavostima. Bio sam siguran u opšti značaj čitavog događaja.
Te večeri nije bilo nekog predviđenog sadržaja. Ja sam stajao i podupirao leđima zid u zgradi fakulteta, kad izroni odnekud raspričani Portparol. Zastao je da pričamo. Posle kurtoaznog gde sam, šta sam, odjednom zastade i blago se trgnu, kao da ga je neko uštinuo, razrogači oči i reče:
– „Eeeeeej, znam! Mogli bismo večeras da napravimo tribinu. Hoćeš li da govoriš?“
Mnogo me je iznenadio, ali sam relativno brzo prihvatio. Tačnije, prihvatio sam, čim je objasnio: tema je rat. Reče da se on slaže sa tim da treba da pričamo o tome. Takođe, rekao je da možda imam nešto da kažem na tu temu. Proteklu godinu proveo sam na teritoriji sada međunarodno priznate države. Možda imam. Imamo svi. A ja sam, povrh toga što smo svi mogli da pričamo, to žarko i želeo. Osećao sam blagu tremu, ali i počastvovanost pozivom. Ipak je to najvažnija tema kojom bi se bavila ta njihova vlada tog njihovog nacionalnog tog njihovog spasa, šta god im sve to značilo.
Nacrtao sam se na dogovorenom mestu, u kancelariji broj taj i taj, pet minuta pre dogovorenog vremena. Pre toga sam prokrstario po hodnicima fakulteta mnogo puta, ali ni na jednoj oglasnoj tabli, ni na jednim vratima nisam video ni plakat, ni obaveštenje da će se tribina održati. U kancelariji me je portparol i organizator tribine upoznao sa jednom ženom izuzetno duge, blago-talasaste kose, profesorkom likovnog u Gimnaziji. Nas dvoje i portparol u ulozi voditelja, to je sve što je predviđeno od učesnika za tribinu. Portparol, organizator i voditelj tribine je samo odmahnuo rukom nonšalantno: počećemo kad se skupi publika. Ta ista publika, videli smo to prethodnih dana, čekala je da nešto počne da bi se skupila. Vođe protesta se oko tih sitnica nisu potresale; oni su tada razmišljali o nekim važnijim stvarima. Na primer: da li će ih sutra snimiti televizija ili da li će novine objaviti njihovu izjavu. Portparol, organizator i voditelj je pušio lančano i pričao sa svima pojedinačno.
Kasnili smo najmanje dva sata. Taman Profesorka likovnog i ja izgubismo svaku nadu, Portparol, Organizator i Voditelj tribine odluči da počnemo. U amfiteatru je bilo dvadesetak pospanih studenata. Međutim, čim smo počeli, odmah je živnulo. Atmosferu je brzo usijala dugokosa Profesorka. Ničeg namerno političkog nije bilo u njenom govoru. Rekla je da nju politika ne zanima. Ali, uzalud. Izgleda da ona zanima politiku. Ona je, naime, studirala u Sarajevu. Rekla je da je to lep grad. Pričala je o prijateljstvima koje je stvorila. Izjavila je da joj nije jasno kako sve ovo može da se dešava.
Sve što je ona rekla, probudila je prisutne. Primetio sam da se amfiteatar puni. Grupe od po troje-četvoro studenata ulazile su jedna za drugom. Profesorka je pokrenula stvari. Posmatrao sam publiku. U svakom redu u amfiteatru poznavao sam po nekolicinu. Mnogi od njih upisali su taj fakultet, mašinstvo, jer je to bio jedan od ukupno pet fakulteta koji su odlagali, tada obavezan, odlazak u vojsku. Svi su oni odlagali dok frka ne prođe, pa bi onda videli šta dalje. Zvuči kao plan, ali loš. Pretpostavio sam da i među onima koje ne poznajem ima takvih slučajeva. Sada svi ti ljudi ljuto negoduju zato što profesorka kaže da ne razume zašto teče krv u potocima. Još više ih nervira to što ona žali za druženjem.
– „Sve je to bilo lažno“, viču oni.
Ona kaže da njena prijateljstva nisu bila lažna.
– „Oni su hteli rat“, viču.
Profesorka sleže ramenima. Kaže da za onih nekoliko godina, koliko je živela tamo, to nije mogla da primeti. To ih nije ubedilo; vikali su iz publike da „Zetra“ znači „zelena transverzala“, a da su u Slavoniji otkriveni sistemi rovova koji nepobitno ukazuju na to da su se oni tamo spremali za rat dok „mi“ nismo imali pojma. Profesorka sleže ramenima opet. Ja nisam mogao da shvatim da li je ona to radila zato što je toliko pribrana ili toliko ravnodušna. Kada sam došao na red, nije bilo potrebe da imam uvodno izlaganje. Jednostavno sam uskočio u polemiku.
Naveo sam nekoliko primera kojima sam dokazivao da je nacionalistička propaganda koju oni, ne samo da su progutali, nego je sada i bljuju ovde, prosto rečeno, laž. Svi primeri koje sam koristio bili su iz iskustva iz prethodne godine. Ništa naročito, ali normalnom čoveku bi bio dovoljan jedan primer laži da shvati o čemu je reč. Međutim, ovde nije bilo dovoljno. Sve te normalne ljude zahvatilo je nešto što im tera krv u glavu i penu na usta. Krenuli su, oni najgrlatiji, da mi objašnjavaju da moje lično iskustvo nije važno, nego će oni meni lepo da objasne šta sam ja, u stvari, čuo, a šta video. Objašnjavali su mi i da „Zetra“ znači „zelena transverzala“, a da su u Slavoniji pronašli…
Gledao sam ih razrogačenih očiju. Zapenili, iskočile im žile na vratu. Profesorka je hladnokrvno posmatrala sve ovo. Portparol, organizator i voditelj tribine se zadovoljno smeškao. Ovakvu, uzavrelu, atmosferu nisu do sada postigli. Meni je udarila krv u uši koje su gorele. Počeo sam otvoreno da polemišem sa nekoliko najglasnijih. Bilo ih je četvorica. Od njih sam poznavao jednog, išli smo u istu školu, istih smo godina. Razlika između nas je u tome što je on upisao fakultet koji nije želeo, a ja otišao u vojsku što nisam želeo. On je ostao kući da ne studira, da ide na žurke, pije, duva i čeka da prođe to što podržava. Sada on ovde agituje da drugi treba da idu. On je, moj vršnjak, najaktivniji polemičar iz publike. Podsmehuje mi se, omalovažava, pa čak i preti. Ostali iz te četvoročlane grupe se uključuju i isključuju, jedino on stalno nešto ima da kaže, a to je uvek jedno te isto.
To traje. Traje sat, raje dva. Nisam izdržao: pitao sam ga uašto lepo ne ode za svojim idealima. Nije ni on izdržao. Rekao je da hoće. Jednom. Ali je uz to ponovo sasuo da sam kukavica i da ne želim dobro svom narodu. Nije mi bilo jasno kako on to želi dobro pozivajući ljude na pogibiju. Na ubistvo.
To je bila jedina tribina kojoj sam prisustvovao, na kojoj nije bilo nijednog aplauza. Kako je, vremenom, rasla temperatura između nas, aktivnih učesnika iz publike i sa govornice, tako je ostatak publike samo slušao. Mi smo se svađali pred ljudima koja je to pratila pomerajući glave levo-desno, kao kada se prati teniski meč.
Portparol, Organizator i Voditelj tribine je zadovoljno odjavio. Onda smo se, crveni u licu, posvetili pivu koje je neko donirao studentima u protestu.
Sledećeg jutra, prerano za civilne pojmove devetnaestogodišnjaka kakav sam bio, probudio me je telefon. Bio je to onaj kapetan u čiju jedinicu su me rasporedili, a koga sam izuzetno nervirao. Smatrao je da ga ne poštujem dovoljno. Ja sam smatrao da nema razloga da poštujem nekoga ko to ne zaslužuje. Pitao me je gde sam. Kako misli gde sam? Kod kuće. Rekao je da je kod njega zapisano da mi se kućna, psihijatrijska, podvukao je, nega završava. Rekao sam mu da je pogrešno zapisao. Završava se za sedam dana. Do viđenja, kapetane.
Ja sam civil na lošem glasu u rodnom gradu i ne znam šta mi bi.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *