Milivoj Anđelković: VREMENSKA KAPIJA U DOBA NEVINOSTI

Osnovna tema romana „Nepoznati i grad“ Zorana Ilića („Presing, 2013) je vreme. Živeći u sadašnjosti i na Mreži, podeljen između realnog i virtuelnog, on se vraća u šezdesete i sedamdesete godine, u Kragujevac i dane svog postepenog udaljavanja od njega.
Razvoj tog procesa pretvara roman u neku vrstu vremenske kapije koja čitaoca odvodi u „doba nevinosti“. Saznajemo muzičke hitove, kragujevačke grupe i muzičare tog vremena, fudbalske snove u crvenom dresu „Radničkog“, „fiće“ i „renoe“, svemirsku trku SSSR–SAD, nastavnice, zadatke, roditelje, školske drugove… Tu je i glavna kragujevačka ulica sa popisom svih zgrada. Neke sekvence tih dalekih dana, kao što je šetnja sa sestrom, neprekidno se umnožavaju, pretvarajući tih 5-6 sekundi u kratki lični film – simbol tog doba. „Ovo su sopstvene uspomene“, kaže glavna ličnost romana; „u Kragujevcu sam bio ličnost“.
U sećanjima na te rane godine nema studentskih demonstracija 1968. godine koje su protresle Jugoslaviju, Evropu i svet, kao ni drugih društvenih i političkih tema. To je doba začetka „vremena sporta i razonode“ koji će se pretvoriti u šljašteće spektakle koji traju do danas. Odvojivši se fizički od Kragujevca i detinjstva, glavni lik romana mu se vraća i opet sa žaljenjem odlazi, odvajajući se od grada i bivših vremena. Ona ostaju u sećanjima i njihovo pojavljivanje u emotivnoj sferi posredno svedoči o odnosu prema novim vremenima kapitala u kojima je, kako je to zapisano u romanu, „isuviše žurbe da se stigne u budućnost“.
Ta podeljenost preneta je i na književni plan. Glavni književni lik romana stvara svog pisca, onog koji će pisati o njemu i stvarati intrigantne situacije, a nad obojicom lebdi nekad svemoćna, a ponekad neodlučna, ruka autora romana, koji jeste i nije Zoran Ilić jer „prva ličnost koju pisac stvori je ona koja piše roman“, odnosno sa koje tačke gledišta će se autor upustiti u avanturu stvaranja.
„Nepoznati i grad“ Zorana Ilića je, po rečima u romanu, „nehronološki roman“ koji kroz „igru asocijacija“ stvara „roman – arabesku“. To je minimalistički pisana, „brza proza“, prožeta melanholijom i ispisana govornim jezikom kome ponegde nedostaje književna stilizacija.
I ovaj roman, kao i drugi romani i priče Zorana Ilića deo su šireg i kod nas retkog korpusa književnosti koja se uporedo prezentuje na Mreži i u klasičnom, „papirnom“ obliku. Autor ovih redova je svedok da je Zoran Ilić bio aktivan učesnik te uporedne stvaralačke avanture još od početaka internet-ere i modemskih telefonskih veza, na tada jedinom ozbiljnijem forumu književnosti – na SerbianCafeu. Posle toga su došli sajtovi, kablovski i brzi internet i ediji (e-dnevnici, „blogovi“) na kojima Zoran Ilić redovno objavljuje elektronske tekstove koji su predstraže budućih knjiga, kao što je to bio slučaj i sa ovim romanom.
Koristeći prednosti elektronskog objavljivanja – tekst je odmah pred čitaocima, pristupačan za komentare i primedbe – Zoran Ilić je u roman ugradio deo interaktivnog odziva čitalaca. Time su se teme proširile i čuli novi, drugačiji i suprotstavljeni stavovi, usložnjavajući strukturu romana. Autorskim izborom materijala i objavljivanjem u klasičnom, „papirnom“ obliku, ovaj roman sada postoji kao višeslojna struktura: kao e-roman na Mreži sa komentarima i vizuelnim prilozima, kao objavljena knjiga i u njihovom međusobnom odnosu koji donosi nove stvaralačke impulse i iznenađenja zainteresovanim čitaocima.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *