Godišnjice su nezgodni rituali. Jubileji, obredne radnje koje će, vremenom, poništiti i poslednju mrvicu smisla onoga što obeležavaju. Pretvoriće to nešto u svoju suprotnost, u praznu ljušturu. Od ljudi će napraviti spomenike, a od spomenika karikature.
Tako se dogodilo da već prvu godišnjicu bombardovanja obeleže opštenarodnim veseljem na Trgu. U tom trenutku, zemlja je bila duboko podeljena i u vazduhu su lebdeli strahovi od mogućnosti još jednog rata. Režim koji je preživeo bombardovanje počeo je vidno da se ljulja.
Opštenarodna veselja poput ovog na Trgu trebalo je da ubede nas i sve ostale na svetu da nam, u stvari, nije ništa. Da mi ništa ne primećujemo i da nas nije briga ni za šta. Pošto ni oni koji su osmislili i pravili taj privid nisu verovali u njega, sve je dovedeno do stadijuma karikature još na prvoj godišnjici.
Planirano je da prvo pročitaju govore u kojima se javno jeca nad poginulima, a onda se isto tako zapeva i za pojas zadene nad istim tim poginulima.
Na raskrsnici, samo stotinak metara od Trga, bilo nas je sedmoro. Nešto kasnije, u Kancelariji koju su nam ustupali Nezavisni sindikalci, pridružilo nam se još troje. Poznavali smo se godinama, i pre nego što smo postali članovi različitih omladinskih i levih grupa. Mi hoćemo nešto da preduzmemo. Mi hoćemo da naš grad i ono što je ostalo od naše zemlje ne đuskaju uz dens muziku na kostima mrtvih ljudi. Mi hoćemo da se pozovemo na savest. Mi hoćemo da ih izvrgnemo ruglu. Šta mi hoćemo? Da ih gađamo jajima!
Sreli smo jednu grupu otporaša dok smo išli da kupimo jaja. Oni su tog dana imali preča posla: stigli su im plakati na kojima je, na skupom papiru, pisalo: I ja sam plaćenik. Plaketi sa hiljadama skupih plakata. Sarkazam i hvalisanje. Mi smo, između sebe, skupili pare za po dva jaja po osobi. To iz razloga što smo hteli da budemo što manje uočljivi, pričalo se da ima dosta policajaca u civilu. Tenzije su bile u vazduhu, vlast je branila svoju terevenku i svoje goste. Hteli su da slikaju neku masu, po svaku cenu. Mi smo hteli da im pokvarimo lažnu sliku.
Od susreta na raskrnici do odlaska na Trg nije prošlo više od jednog sata. Naša grupa je sve vreme bila zajedno. Kada smo stigli na mesto, tamo su već svirale predgrupe. Osim što smo ih se gadili zbog, kako smo govorili, kolaboracije, bili su još i užasni muzičari koji su, svrirajući na stranačkim skupovima pokušavali da dođu do neke afirmacije. I nešto malo para. Krvavih. Te predgrupe nas ni najmanje nisu interesovale. Mi smo čekali zvezdu dana.
Martovski dan bio je pomalo tmuran, ali kiša nije pretila. Priroda je pokazivala određeno nezadovoljstvo, ali ne i želju da ovu bahanaliju prekine.
Kao i uvek kada se nešto iščekuje, vreme je počelo da se deformiše, da pokazuje koliko sporo može da prolazi. Mnogo sporo može da prolazi. U našoj grupi je došlo do blagog opuštanja. Situacija je postala toliko opuštena da smo počeli da se podsmevamo neuvežbanim bendovima koji su svoje ime gradili na ovakvim mestima za masovno samozavaravanje. Da motivišu druge da poginu da bi se i njima sviralo ovako. Mogli bi barem da se uvežbaju. Kada ih čujem ovako neuvežbane, i pogibija mi izgleda manje strašno.
Drugarica koja stoji do mene kaže mi da su videli neke ljude kako nekim drugim ljudima pokazuju kažiprstima u našem pravcu. Vraća nam se opreznost. Drugarica, takođe, kaže da poznajemo ove ljude koji nepristojno pokazuju prstima ka nama. To je jedna grupa studenata koji sarađuju sa vlastima i policijom. Znamo ih dobro iz hodnika fakulteta, iz bifea i skriptarnice. Na predavanjima i ispitima ih nismo viđali. Ljudi koji su povrmeno dolazili u nešto duži kontakt sa njima, pričali su nam da se njima ocene upisuju u indeks. Niske ocene, ali prolazne. Oni ne jure uspeh i visoke proseke, ionako ih čeka posao kada diplomiraju.
Ućutali smo se. Gledamo ka bini. Priželjkujemo da uskoro puste tu glavnu zvezdu na binu. Uvodni deo programa je nepodnošljiv, a tome doprinosi napetost koja se oseća u vazduhu. Adrenalin je ponovo skočio. Gledam oko sebe: na Trgu je oko dve hiljade tela, mahom srednjoškolaca. Organizatori, očito, čekaju nešto veću gužvu da bi slika bila ubedljivija. Na ivici publike vidim grupu od petnaestak novinara i, blizu njih, jedno manje krdo političara. Nebo – sivo.
Odjednom, osetim ruku na ramenu. Ja sam bio na levoj strani naše grupe, to je značilo da me ne zove niko od naših. Pogledam – neki muškarac, neznatno niži, neznatno stariji, sa svetlom, kratko ošišanom kosom u jakni od crne kože. Pogledali smo se u oči. On je rukom otvorio rever na jakni gde je, sa unutrašnje strane, bila okačena policijska značka. Rekao je:
– Pođi sa nama i nemoj da praviš sranja. Tišina da bude.
Zatim je izgovorio moj nadimak, valjda da me iznenadi. Sa njim su bila još dva tipa. Stajali su u polukrugu sa moje leve strane i gledali da što manje ljudi primeti šta se dešava. Zverali su unaokolo namršteni i, u suštini, nisu videli moju desnu ruku, niti desni džep jakne. Ja sam uspeo da izvučem dva jajeta iz desnog džepa i gurnem ih ka najbližoj drugarici, nadajući se da je onda primetila šta se dešava. Bila je buka, nisam bio siguran da je iko čuo bilo šta. Nisam smeo da pogledam ka njoj i nadam sam se da neću morati da ispustim jaja na beton. To ne bi bilo dobro, jer trag je lako vidljiv. Osetio sam nečije prste na mojoj sklopljenoj šaci i jaja su nestala iz ruke.
Sprovodili su me tako što je jedan od njih išao dva koraka ispred i probijao nam put kroz posetioce čiji se broj polako, ali neprestano, povećavao. Shvatio sam da će me provesti pored okupljene grupe novinara. Postojalo je, u to vreme, jedno nepisano pravilo, dobro poznato: ako se u javnosti pročuje da si u policijskoj stanici, odnos policajaca je bio korektan i onako kako to zakoni zahtevaju. Ako niko ne zna, onda nije bilo ni korektno, ni prema zakonu.
Ustremio sam pogled ka prvom iz grupe novinara. Inače smo se poznavali, pa sam se nadao da će me primetiti. Kada smo im se približili, novinareve i moje oči su se srele. Viknuh, šta sam imao da izgubim? Rekao sam samo:
– Vode me!
Kada bi pogledi mogli zaista da seku kao u izrekama, ja bih u tom trenutku bio isečen na froncle. Šest sečiva bi me raskomadalo. Međutim, pogledi ne seku, tako da je mojim pratiocima preostalo da sevaju svojim očima punim mržnje.
Prešli smo trideset koraka. Brojao sam da bih zadržao pribranost. Naglo sam bacio pogled preko ramena. Čitava grupa novinara je išla iza nas, na bezbednoj razdaljini. Osetio sam nervozu kod trojice mojih pratilaca. Delovalo je da nisu znali šta da rade sada. Čim smo izašli iz vidnog polja posetilaca na Trgu, naredili su mi da stanem. Zatim da stavim ruke na krov automobila parkiranog na trotoaru. Da raširim noge. Uzeli su mi ranac koji sam tada stalno nosio. Jedan je pipkao mene, drugi pokušavao da se snađe sa rancem, a treći je nadgledao moje reakcije, spreman da reaguje. Video sam da novinari stoje na istoj razdaljini na kojoj su se kretali iza nas.
Pretres je bio užurban, površan i više teatralan. Video sam kako onaj ne može da nađe šnir i otvori ranac koji je bio pun letaka. Uspeo je da otvori samo prednju pregradu, praznu, i vratio mi ranac. Ja sam odahnuo. Nije bilo nezakonito imati letke pri sebi, ali njihov sadržaj bi potvrdio da na Trgu nisam bio da uveličam proslavu. Vratili su mi i ličnu kartu, ali nije bio kraj. Vođa ekipe, onaj u crnoj jakni sa plavom kosom, pitao je:
– Gde su ti jaja?
O, užasa! Imam posla sa pandurom iz viceva.
– Pa, sad ste pipali, šta ja znam…
Odgovor mu se, naravno, nije dopao. Rekao je:
– Ako samo jedno jaje poleti ka bini, jebaćemo ti majku.
– Na Trgu ima više hiljada ljudi – preterao sam namerno – očekujete od mene da odgovaram za sve?
– Ne seri. Znamo mi sve.
Otišli su ćutke, uz onaj, poslednji preteći pregled, iskosa. Oko mene se okupio ostatak naše zbunjene grupe. Šta ćemo da radimo? Ne znam šta ćemo da radimo. Provaljeni smo i to je to. Niko od nas nije izdao, sve vreme smo zajedno. Rekli smo samo onim otporašima, a možda su i slušali razgovor u kancelariji? Šta god da je, nije nam se prihvatao poraz. Bar ne tako lako. Nije nam se donosila odluka, stajali smo i ćutali, ko zna šta čekajući. Možda ideju?
Uto priđe jedan od političara. Poznavali smo se dugo, ali površno. Skoro plačnim glasom, obratio mi se:
– Nenade, nemoj da žrtvuješ ovu decu.
Ja sam bio zgranut. U neverici, pogledao sam svoje drugarice i drugove. Vršnjaci. Smučilo mi se. Jednostavno sam se okrenuo i otišao.
Kasnije su mi pričali da je, kada se glas o ovome proširio u zainteresovanim krugovima, jedna otporaška ekipa, koja je od početka bila protiv njihovog plana da ignorišu ovu manifestaciju, došla sa mnogo više jaja i napravila haos na Trgu. Oni cinkaroši, koji su pokazivali prstima ka nama dok smo stajali na Trgu, dobili po jaje na tintaru. Niko nije uhapšen, ni legitimisan.
Onog plavokosog policajca sam sreo nekoliko meseci kasnije. Ne bih ga ni prepoznao, ali mi je pažnju privuklo to što mi je, ulicom, u susret išao muškarac koji mi se smeška idući mi u susret. Da li ga poznajem, pitao sam se. Uredno mi se javio, kao starom poznaniku. Ono, jeste da me je svojevremeno svojski ispipao, ali ne bih baš rekao da smo neki poznanici.
Mi smo, u stvari, likovi iz priče u kojoj smo svi nezadovoljni krajem.