Radomir MILJOJKOVIĆ: ĆEBE

Ležali su u bolničkim krevetima jedan pored drugog. Zoltan, penzionisani statističar, i Ranko, vozač kamiona.
Zoltanovo nago nepomično telo belasalo se sa rozikaste gume. U milijarditom delu sekunde eksplodirala bi pred njim crvena mrlja, a onda se svom silinom vraćala svom prapočetku, davnim eonima.
Svest mu se na trenutke budila, razaznavao je zvukove, mirise, ali nije mogao da pomeri ni jedan deo tela, niti da otvori oči. Pomislio je da tako hladno može biti samo u grotlu svemira. Onda se, kao morski talas što spira pesak sa obale, naplavilo rastrzano sećanje.
Vraćajući se jedne večerio s posla, na klupi spred zgrade u kojoj je stanovao, ugledao je usnuloglog pijanca. Sve je na njemu bilo sivo; i lice i ruke, iscepana jakna, otkriveni gležnjevi.
Otišao je do stana, iz plakara uzeo prvo ćebe što mu se našlo pod rukom. Sišao je do beskućnika i brižno ga pokrio.
– Sestro, – prošaputao je Ranko, – zašto ga ne pokrijete? Vidite li da je sav pomodreo od hladnoće?
– Samo bi upiškio ćebe. Ionako će umreti do jutra, – odgovorila je ravnodušno odlazeći.
Ranka su u ćebetu iznosila četvorica policajaca sa dna kanjona gde se zaustavila kabina njegovog kamiona, što se survao u provaliju. Ubadale su ga jelove grane. Kamen bi mu zaparao leđa. Mlatili su njegovim izlomljenim i unakaženim telom čas na jednu, čas na drugu stranu, stenjući i psujući. U ćebetu je bilo zagušljivo. Smrdelo je na naftalin i njegovu mokraću.
Iščupao je iglu infuzije, s mukom oslobodio slomljenu nogu, uz nekoliko bolnih pokreta, uspeo je da sedne. Skupljao je snagu. Povukao je ćebe i zgužvao ga u naručju. Hodao je raskrečenih nogu pomerajući prvo jedno, a potom drugo stopalo po nekoliko santimetara napred. Sve se u njemu kidalo, snage mu je ponestajalo, ali cilj ga je držao uspravnim. Položio je ćebe preko Zoltana. Stajao je, držeći se desnom rukom za stalak, a levom se dotakao hladnog Zoltanovog čela. Onda se lagano spustio uz neznančev krevet kao Marija niz krst.
Zoltan načas oseti toplinu majčinog zagrljaja i poljubac koji mu ona položi na čelo.
Obojica su umrla do jutra.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *