Alisa Salopek: KADA ČEKANO POSTANE DOČEKANO

Znate onaj osećaj: prolazite pored izloga, svakog dana, najmanje dva puta dnevno, i svakog puta „bacite“ pogled na ono što je s one strane stakla, željno gledate u to, pa u cenu na njemu, pomislite na tren kako bi dobro bilo imati „to“, probati „to“, zamišljate čak i sebe kako u rukama „to“ držite, obuzme vas neopisivi osećaj sreće.. I tako svakog puta kad kraj tog izloga prolazite… A znate da je „to“ tako nedostupno.
Poznat osećaj. U Somboru je postojala poslastičarnica „Dubrava“, čula sam da je i sad tamo, ali u ono moje srednjoškolsko vreme, bila je najpoznatija i najbolja, najposećenija i na najboljem mestu, jer nam je uvek bila „usput“, pa kad god smo imali manje časova, do polaska voza, vreme smo provodili u njoj. Uz kafu. Retko šta drugo. Najjeftinija varijanta. Za nešto više potrebno je bilo izdvojiti veći deo džeparca, što je uglavnom odlazilo na užinu. Bar u mom slučaju.
Sestra i ja smo, svakodnevno prolazeći kraj „Dubrave“, gledale u izlog i u poslastice u njemu. Bilo je tu svakojakih privlačnih kolača, i bojama, veličinom i izgledom ko zna kojekakvih sve drugih djakonija, ali je nama pogled uvek zastajao na visoke čaše sa sadržajem u njima u svim duginim i neduginim bojama, onako po palac debelom sadržaju jedne boje pa na njemu druga, treća, sve u raznim nijansama do vrha, gde je bio šlag sa štapićem roll-keksa i čokolade. Je l ’ možete da zamislite? I ja sam od jeseni, preko cele zime i proleća te boje samo zamišljala i posmatrala, usput, prolazeći kraj „Dubrave“.
Cena za tu poslasticu bila je prevelika za moj džeparac, i za moj i sestrin zajedno, ako bismo se udružile i podelile bar jednu čašu. Ili da ostanemo gladne ili – „Dubrava“.
Odlučile smo se na štednju. Svakog dana, tokom proleća, od džeparca i užine ostavljale smo, sa strane po 5 dinara. Kad više kad manje, zavisi da li smo tog dana utolile glad burekom sa sirom ili samo đevrekom ili kiflom.
Poslastica u izlogu „Dubrave“ verno nas je čekala, mameći nas, svakog dana s nekim drugim, ili drugačije raspoređenim bojama… Naše oči velike ko mesec. I koraci ispred tog izloga uvek usporeniji, laganiji, pogled od početka izloga pa do kraja, uprt samo u jednu čašu: onu visoku, s redovima šarenih boja i sa šlagom, roll-keksom i čokoladom na vrhu.
Poslednjeg dana škole, te školske godine, sestra i ja ušle smo u „Dubravu“ i gotovo s vrata naručile „ono u visokim čašama“ pokazujući prstom na staklo frižidera. Dve čaše, rekosmo srećno, platile od ušteđenog džeparca… Visoke čaše s šarenim bojama i sa šlagom, roll-keksom i čokoladom na vrhu bile su na stolu ispred nas. Kašikica u sadržaj, mali deo, onako samo prvo šlag pa polako redom, boja po boja, topio se u ustima. Dočekano!
I razočarenje! Ne znam da li to tako obično biva, kad se od prevelikog čekanja ne umeš radovati onom konačno i dočekanom, ili je spoznaja da je ta poslastica u visokim čašama u svim bojama, zapravo običan puding, samo raznih ukusa i nijansi poređanih jedna na drugu na po palac debeli sloj. Da li je razočarenje bilo veće kad smo shvatile da je to običan puding, da smo bezveze bacile toliku lovu i da smo isto to kući mogle napraviti, mnogo veće količine za duplo manje, ili kad smo, gledajući od stola gde smo sedele, prema spoljašnjoj strani izloga, ugledale dve devojčice kako željno gledaju u taj isti izlog i prstima pokazuju na visoke čaše s poslasticom u njima.
– Bolje kupite kartu za koncert „Elis Kupera“, dolazi uskoro u Beograd, nego taj puding! – rekla im je moja sestra dok smo izlazile iz „Dubrave“.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *