Stevan Šarčević: DAŽD

–    Ma vilinske su to rabote, kad ti kažem, Vukota, – prozbori tiho Tiomil osvrćući se nervozno po opustelom seocetu. Njegov saputnik ga prezrivo odmeri, pa reče :
–    Tebi Tiomile k’o vrane da su mozak popile. Gde ti ovde vidiš kamenjare i vrbe?
Tiomil pogleda ka istoku i pažljivo osmotri okolinu kolskog puta što je prolazio kroz selo prateći zavojiti tok Morave. Vukota je u pravu. Nigde nema ništa slično vilinskim staništima. Pa opet, sve mu se ovo nimalo ne dopada.
–    Ma, da nisu Grci tu nešto čarali? Sa tim njihovim novim bogom nikad se ne zna. – započe da mozga Tiomil, ali sagovorik ga grubo prekide :
–    Pusti, more, Grke. Ko je još čuo da se samo jedan Bog slavi? Proći će ih ta pomama sama od sebe, pazi šta ti kažem! Pa nije narod blesav!
Uprkos  Vukotinom ubeđivanju,  Tiomila jeza nikako ne prolazi.
–    Ama, gde su ovi ljudi? Nigde nikog nema! – nervozno se obrecnu.
–    Pa dobro, jesi li ti slep kod očiju? Ne vide li one lešine i ratne sprave unaokolo? Bugari nadrli, pa satrli selo. Šta bi drugo moglo biti? – Vukotu sada već prilično nervira Tiomilovo zanovetanje.
–    Bugari bi spalili selo, a ja ne vidim da je tu išta gorelo. Izgleda k’o da  je neko maljem po njemu mlatio.  – sumnjičavi pogled oblete po razorenim kućercima.
–    Mož’bit’ da su se susreli sa banovom vojskom, pobili se, pa onda stali da se naganjaju podalje odavde, a narod, prepa’nut bitkom, negde strugnuo… – nagađa sad Vukota. Tiomil se nikako ne da umiriti.
–  Pa onda ne bi bilo ovoliko ratnih sprava. To se koristi kod opsade. Neće biti da je tu bilo borbe junačke! Uostalom, meni ovo nešto i ne liči na ratne sprave.
Vukotu strpljenje najzad potpuno izdade, pa dreknu :
–    Pa ličim li ja tebi na nekoga vojskovođu!? Otkud znam!?
Tiomil pažljivo osmotri poderanu odeću ispod koje šepavo tapkaju zdepaste i debele nožurde, saputnikovu ogromnu trbušinu i Vukotino žmirkajuće levo oko.
    Ne, nimalo ne liči na vojskovođu, ali ta činjenica baš i ne uliva hrabrost. Vukota najzad prekide raspravu :
–     Daj, brate, da mi vidimo šta se ovde dadne zdipiti. Poteci po kućama i grabi sve što blista, a onda da begamo pre no što se domaćini vrate!
    Tiomil nikada nije protiv malo pljačke, a nastranu pomisao da će odmah potom napustiti ovo uznemirujuće mesto.
    Dva drugara se posvetiše poslu, a nešto kasnije, kada se susretoše na dogovorenom mestu, gotovo ne poznadoše jedan drugoga, onako presvučeni u svečane halje što ih nakupiše usput. Obojica behu teško natovareni robom za koju su verovali da će je lako prodati. Tiomil se zadihano obrati Vukoti, zabrinuto čkiljeći u nebo :
–    Aj’mo brate, vidiš da se sprema oluja.- njegov sinji sapatnik podiže pogled
–    Jes’ vala, baš nešto gadno seva. Al’ kako, more, ne čujem gromove?
Tiomil naglo promeni boju lica ugledavši ono što je Vukota ljubomorno skrivao u rukama.
–    Auuuu. tebi je Perun baš bio na pomoći. Gde pronađe tu dijademu?
–    A? Šta kažeš? Da ‘oće još Perun i svoje kočije da mi uzajmi, pa da ovo lakše ponesem…  – Vukota ne dovrši rečenicu… – TRAAAS!
–    Uuuhh, Svetovid te jeb’o – procedi  Tiomil zgranuto buljeći u šaku što i dalje grčevito stezaše blistavu dijademu, vireći ispod još blistavijih plameno – crvenih karuca, čiji točak neprestano tandrče, vrteći se zaludno okrenut nebu. Trenutak kasnije tlo se zatresa, nebesa se raskriliše, a zaglušujuća tutnjava isprati dažd što se stade prosipati posvuda oko naselja.
                                                                      ***    
    Radna kabina, kroz čiji prozor behu izbačena nečija stopala, ugnežđena je na vrhu ogromne konstrukcije, tik iznad natpisa „zadržavanje u radnoj zoni opasno po život“.
Kao igračka, pod njome jurca Bobcat bager, naguravajući gomile otpada ispod gigantskog reflektora, smeštenog na kraju rampe koja se nadnosi nad prenatrpanom halom..
–    Joso, znaš li bog’te da sam čuo da Ameri mogu da odbace nosač aviona do jure… Odjeknu iz Bobcat– a  glas koji pokušava da nadjača združenu buku motora i opšte lomljavine, derući se u mikrofon komunikatora.
–    Ma ne znam ti ja tog tvog Jureta, nego skupi krš, pa da uključim dezintegrator.- Reči izgovorene dubokim baritonom propraćene su živahnim stepovanjem izbačenih stopala.
–    Ama, nije to dezintegrator već temporalni dilatator… Vremeplov, brate.
–    A koliko sam ti ja, bre, puta rekao da me to uopšte ne zanima, ha? Ima đubre, nema đubre… To je sve što treba da znam. Šta me briga gde ono nestaje?! Jesi li više to završio?
Bobcat se odmiče i iz komunikatora se začu jedno : mmhhhmm.
    Nožurde sa prozora kabine nestadoše, a zatim se uz snažno škljocanje relea i buku motora rampa poče uzdizati. Tren kasnije ogromnu gomilu đubreta obasjava blještavo ljubičasta svetlost i prizor počinje da treperi. Uz jedno snažno HHVUUUŠŠŠ gomile nestade. Noge se vratiše na prozor kabine.
–    Naguraj još jednu gomilu, pa smo za danas završili.   
                                                                      ***    
–    Svetovid poklanja, Svetovid ne objašnjava… Svetovid iskušava vašu mudrost…

    Sveštenikovo lice ničime ne pokazuje osećaje, iako hiljaditi put odgovara na uvek ista pitanja suseljana, dok mu pod nos guraju stvarčice prefinjene izrade i zahtevaju da im razjasni njihovu namenu.
    Prokleta kljusina nikako neće preko kopalja, a bez tog zlehudog konja ne može dati proročanstvo. Iskreno govoreći, najradije bi mrcini u guzicu strpao čičke – ali kako bi mogao biti siguran da dažda više nema? Kako je u bilo šta mogao biti siguran?
    Već drugi mesec su u planinama, poštujući odluku staraca da izbegnu iz sela kako bi preživeli dažd. Ljudi su postajali sve napetiji.
    Ko zna da li će se ikada vratiti? Ne deluje da ovome ima kraja.

–    Svetovid poklanja, Svetovid ne zamenjuje robu… Svetovid…

One Response to Stevan Šarčević: DAŽD

  1. T2 каже:

    Двојица злосрећних старовераца, Вукота и Тиомил, крај Мораве пљачкају напуштено и разорено село, пострадало не од непријатеља, већ од смећа које су људи будућности избацили користећи времеплов.
    Прича би могла послужити за повлачење паралеле између далеких предака који су живели у складу окружени природом, и њихових далеких потомака који живе у нескладу окружени свакавим ђубретом.
    И у овој причи се исказују презир и неверица према хришћанском богу, а такође је споменут и чувени ритуал прорицања који је помоћу коња и копаља изводио Световидов свештеник.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.