Nataša Dostić: PANTOMIMIČAR

Momenat je takav kliše. Tama, saksfon svira neku tužnu melodiju, kao da cedi svaki delić duše u note, cigareta izgara na pepeljari, i ponoć.
Dan je bio jednostavan, običan. Išla sam da kupim poklon za rođendan, išla sam da kupim i za sebe neke sitnice. Osećala sam neko nejasno zadovoljstvo od tog kupiti. Hm…
Šetajući se između prodavnica, uočila sam pantomimičara na ćošku ulice. Crno odelo, u belo obojeno lice, crvenim istaknute usne, dodiruje neke nevidljive zidove. Moje misli, tako primitivne, zalepiše se za te njegove zidove. Stala sam među ljude koji su ga posmatrali razdragano. Dodirivao je rukama predmete samo njemu vidljive, otvarao neka nepostojeća vrata, smejao se šalama koje se ne čuju. Ljudi su mu tapšali, uveseljeni i zabavljeni, a njegov šešir punio se sitnim novčanicama.
Sad dok slušam ovu muziku od koje se krvari, mislim na njega, na tog nepoznatog čoveka obojenog u belo, zaklonjenog i sakrivenog iza mnogo scenske šminke. Nacrtao je jednu suzu ispod levog oka, crnu i upadljivu na belom licu. Ljudi, ozbiljni, usmereni, socijalno osigurani, stajali su oko njega i smejali se, tapšući mu, čoveku sa suzom na licu.
Jeste li ikad videli oči pantomimičara? Ja oduvek verujem da su one te koje pričaju priču, ne ruke, ne lice, ne gestovi. Oči. Oči tako sakrivene pod slojeve boje, i istom tom bojom istaknute. A vide li se? Gleda li ih iko? U gestu, u ideji, u pokretu, u šali, promaknu nam oči koje pričaju, koje nose suzu, koje sadrže biće jedno celo.
Slika je tako obična, tako nezanimljiva. Čovek obučen u crno odelo, sa belom maskom na licu i crvenim punim usnama, na uglu ulice dodiruje nevidljive zidove i smeje se šalama koje se ne čuju. Njegova umetnost drži šešir na ulici, i čeka da, mi, sa svrhom i ciljem tuda namerili, možda ubacimo u njega neku siću, jer nam je izmamio osmeh. Skupocenost za tek neki dinar ubačen u šešir.
Gasim muziku, uzima mi previše, svakako više od onog što smem i mogu da dam a da ostane neka sen od mene, razumljiva i prijemčiva za druge. Moram spavati, jer sutra… sutra ću ja igrati svoju ulogu, da bih mogla da kupim opet neku sitnicu i usrećim se. Hm… da…

2 Responses to Nataša Dostić: PANTOMIMIČAR

  1. Amika каже:

    Nataša, čestitam na tekstu…

  2. Nataša Dostić каже:

    Hvala puno, baš sam ponosna na ovakav komentar kad dolazi od Vas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *