Marko Antić: S T A Z E

Usklađuješ ljubav prema mrtvilu i samoći očekujući izvorne zahteve svojih (i svačijih?) životnih promašaja. Bacaš imaginarnu udicu i duša se koprca, određuje poreklo mraka dok je odnose staze oprljene stopama lakeja i udvorica, utabane opancima heroja i podlih gnoma.
Staza truleži je prva, romori smradom i čuva je veliki crni pas. Reži, nepomičan. Gladan te je. Citiraš mu Emila Siorana: „Melanholija se hrani sama sobom. I upravo zbog toga ona se ne može obnavljati.“
Životinja te propušta i blago podvija rep. Shvata dešifrovanu glad. Toneš u idolatriju nezdravosti. Opiši rečima nulto vreme načela, ne škrtari. Nećeš sebe gledati kroz grob. Ne ide, tvoje srce je lažno, bakrorez tugovanki.
Druga staza odiše ženskim mozaikom, sunovratom besmisla i smisla. Drvoredi vrište:„Bila sam sama! Zašto si me ostavio samu? Želim da te čujem! Počni da živiš sa mnom! To hoću! Ugušićeš se tako. Ugušiće te. Ugušiće me. Ti nisi zao čovek, ali trebalo je da budeš borbeniji.“ Grliš je, obujmljuješ njenu bit.
Poguren, nastavljaš da levitiraš kroz lucidnost nemira. Obrisi suza odjekuju. Od nje si odlazio, bežao dok nisi najuren. Ali ona neće moći da pobegne od sebe. Niti bilo ko drugi. „Ostati sam – uzalud računate na tu izuzetnu sreću. Uvek ste u pratnji vas samih.“
Treća staza se oseća na duvan. Tvoj otac: ružan, sklerotičan, sebičan, star. „Umreću“, kaže. „Plašim se. Klokotanje se neumitno približava. Prokleto batrganje. Čemu sve ovo? I trebalo je da ti mnogo više pomažem.“
Umiruješ ga, ćutiš, progovaraš. „Činjenica da život nema smisla razlog je da se živi, uostalom, jedini koji preostaje.“
Lepet krila. Nadleću te svrake, kruže i recituju Remboa:
„Skrijte mrtve dvore u daščane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom!
Evo riđeg stada što kukove njiše:
Ludujte! Smešni ste u divljanju plahom!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *