Miloš Ristić : U ČAŠI DRAINCA

I zašto da ne pijem kad ničeg dobrog u životu nema

Na pomen poezije Radeta Drainca odmah na um pada nekoliko stvari:
Prvo: bunt.
Drugo: piće.
Treće: žene.
Četvrto: Pariz.
Peto: Toplica.
Šesto: Traganje za izrazom.
Sedmo: patos.
Osmo: inat.
Deveto: vođenje ljubavi sa metaforama.
Deseto: individualizam.

11: novo. Možda sam trebao spomenuti to na prvom mestu. Svugde je tražio i jurio novo u poeziji da napravi i stvori. Da li je i koliko uspeo – može se diskutovati o tome. Građanstvo i čovek naroda bore se
u njemu. Lepo je on to sam definisao onim buntovnik i apostol. Nije se želeo odreći nijednog. Situacija koja podseća na Jesenjina. I rodni kraj i avangarda Zapada. Individualcu to pravo pripada. Da bude
nezavistan. I gradi neki svoj svet. Po svojim merilima, čak i ako su opšta. Jedno je sigurno: Drainac se borio sa formom. Celoga svoga života, borio se sa formom poezije, i formom života. Čini se da ju je
na kraju i pobedio. Najbolji dokaz za to je njegova pomerena rima:
Građani! od sutra svaka bandera ima oči i sve stvari oživljene dišu
Obnovio sam duše zarobljene bogom i nisam kriv ako moj sin sutra počne
drugojačije da piše

(Ovako braćo! Pođite za čovekom)

Oseća se neka veza Radeta Drainca sa Milanom Rakićem pogdegde. Neka fina igra sa njegovom poetikom. Igra? Ili poigravanje? To se naročito vidi u pesmi ,,Ćutnja“’ (G-đici B.) u komparaciji sa Iskrenom pesmom Rakićevom.

Pre nekih tri-četiri godine, napisao sam ovu pesmu:

DRAINCU, DOŽIVOTNOM PIJANCU I KLINCU
Konjak-čaša
Cigar-glava
Život-slepac
Pesma-java

Možda je ona ilustracija njegovog pesništva i života. A možda, samo obmana, iluzija shvatanja njegovog kompleksnog bića. Uopšte, kod Drainca postoji jedna dilema: Kako razdvojiti njegov pesnički i pravi život. Na stranu zastarele biografske kritičke metode, ovde se ne radi o tome.
Radi se o čoveku koji je živeo kako je pisao ili pravilnije reći pevao. O boemu na piću, ne samo na rečima. A boemsko ja je uvek širi pojam od pesničkog ja. Danas su kod nas retki takvi pesnici. Pesnici
više ne piju ili piju slabo ili piju radi poze ili glume da piju. Sve je više kancelarijskih pesnika kod nas, uštogljenih i uglavljenih u kravate i ozbiljnost, elokvenciju i magistraturu, intelekt bontona.
Načitanost a beživotnost sopstvenih stihova i bića. To je ono na šta nas podseća Drainac danas samim svojim postojanjem kao antipod, reper i marker, katalizator srpske pesničke scene poslednjih pola veka.
I tu negde, između ispijenih rakija i vina, između lutanja i ispravnih krivina, i sam Drainac je bio svestan svoje pozicije kad kaže za sebe:
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig…
(iz pesme ,,Rade Drainac“)
To je ceh koji su platili mnogi pesnici koji su odista živeli pesničkim životom. I zaista, Radojko Jovanović danas i jeste skrajnut iz srpskog književnog života. Zato se u čitankama nalazi po tri, četiri
ili pet pesama Dučića, Rakića, Kostića itd. Drainac im ne odgovara, jer nije savršen i uglađen. Tim prosvetnim timovima kulture. Jer, kako bi se npr. ovakva strofa mogla naći u našim čitankama za srednju
školu(?!):
PIJEMO u krčmi: strvinar, pesnik, zidar i skupljač krpa
Alkohol nas na razne strane odvodi:
Strvinara u klozet (uostalom to je njegov dom i svet),
A zidar od mokraće pravi još jedan luk ispod mesečeva srpa.
(,,Grad i senka moja pod krovom – V “)
Za takvo jedno pojavljivanje i obznanjivanje moglo bi se sa ironijom reći ono što izgovara Zoran Radmilović u filmu ,,Majstori, majstori“: NE, NEGO TO NIJE FINOOO!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *