Danijela Milosavljević: KRIK

Da se ne zaboravi. Novosadska racija,
januar 1942.

U tišini su su kretali ka obali Dunava. Zbijeni jedni uz druge, pokušavali su da sačuvaju još ono malo dostojanstva koje im je preostalo. Tišinu su povremeno narušavali jecaji, koji su se nizali kao perle u đerdanu, dok im je strah svojim dahom izbijao vazduh iz pluća i ledio krv u žilama, ostavljajući srca da kucaju u prazno. Špalir tela im je poželeo dobrodošlicu, nagoveštavajući tragični pozorišni komad koji će se odigrati, a u kojem će oni biti glavni glumci. Majka je čvrsto držala dete umotano u ćebe. Privijala ga je uz grudi, i svojim dahom pokušavala da ga još malo ugreje. Povremeno bi zagnjurila glavu u ćebe, i celivajući mekanu glavu deteta upijala njegov miris, obuzdavajući strah i skrivajući pogled od onoga što je okružuje. Nije mogla da zaplače. Nijedan jecaj nije hteo da se probije iz njenih grudi. Sav strah, neverica, briga i bol sakupili su se u stomaku, formirajući đule, koje je kao teret vukla za sobom. Kako su se približavali kapiji, noge su joj bile sve teže i teže, a đule joj je kidalo utrobu. Neizbežnost nastupajućeg povećalo je komešanje među ljudima. Jecaji su postajali glasniji, a strah je mogao da se namiriše u vazduhu. Kundaci su krenuli da se zabijaju u rebra, u leđa, u slabine, usmeravajući tela kroz kapiju ka zamrznutoj obali. Vika ljudi u crnom probudila je usnulo dete koje je, otrgnuto iz sna, vriskom najavilo svoje buđenje. To je bio okidač. Sa usta ljudi su su se otkidali glasni jecaji, plač i jauci, formirajući kakofoniju ljudskog straha, beznađa, panike i bola. To je još više uznemirilo dete, koje je nastavilo da plače. Majka je pokušavala da ga smiri ljubeći ga, njišući i poslednjim dahom koji je uspela da iscedi iz svojih grudi, tiho pevajući. Ali reči nikako nisu htele da formiraju pesmu. Dolazile su i odlazile bez reda, mešajući se s tepanjem, rečima molitve, molbe zverima da poštede nevino, željom da ovo sve nije stvarnost, besom zbog nemoći, i parališućim strahom zbog konačnosti. Suze su joj od bola i hladnoće navrle na oči, pretvarajući ljude u crnom u crne ptice zloslutnice sa metalnim kljunovima. One su mahale svojim krilima i graktale prema njima. Raspomamljeno je ljuljala dete u naručju i, tiho mrmljajući, razrogačenih očiju, pokušavala da razume reči koje su se kotrljale s kljunova crnih ptica, ali ih nije razumevala zbog drugih reči koje su joj opsedale um. Jedna od ptica ju je povukla za rever i srušila na sneg. Grčevito i dalje držeći svoj zavežljaj shvatila je da treba da se oslobodi odeće. Držeći uplakano dete u jednoj ruci, drugom je polako skidala odeću, dok su joj se hladnoća i mraz nastanjivali u kosti. Drhteći, prvi put je primetila svoj viseći stomak, smežuran od porođaja, i usahle dojke. Otrgnuli su joj ćebe. Dete je bilo u delirijumu od straha, od hladnoće, vrišteći grabilo je rukama po vazduhu. Majka ga je još čvršće privila na grudi, pokušavajući da mu prenese mali deo toplote svoga tela. Ponudila mu je usahlu dojku da ga smiri, koju je ono besno prigrabilo s namrštenim izrazom lica. Halapljivo ju je primilo u svoja bezuba usta i trzajući i čupajući modru bradavicu bezuspešno pokušavalo da istisne kap mlečne tečnosti. Crne ptice su se poređale, a blesak sunčeve svetlosti, razbijen o njihove metalne kljunove, zaparao je prostor. Prvi rafal. Ptice su uplašeno prhnule put neba, a tela klonula na zemlju. Dečji štit sačuvao je majku, a kroz njen um su proletele slike brzinom svetlosti. Videla je lice svoga deteta, podignutih očiju k njoj, koje kao da su pitale »Zašto?« Na njegovom licu nestali su tragovi besa i zavladao je mir. Sva nevinost sakupila se tu, u tom bledom nevinom biću, koje je poslednji put pružilo stisnutu pesnicu k majci. I tada je krenulo. Isprva kao blagi nagoveštaj i komešanje u stomaku, zatim kao trzaji koji su razbijali ono đule i na kraju kao najmoćnija erupcija koja je pokuljala iz nutrine majčinskog bića. Krik se prolomio obalom Dunava. Jezivi, zaglušujući, parališući krik. Krik koji je oduzimao dah, koji je mutio um i koji je kidao telo. Krik koji je uzleteo put neba, i razuzdano uskovitlao vazduh duž obale reke, a zatim se urušio u krvavu zemlju. Rovario je po njoj praveći blato od krvi, snega i tela i uzleteo ponovo sa sledećim rafalima. Poleteo je ka crnim pticama sa željom da im iskopa oči i probije bubne opne i od siline zamrsio grane žalosnih vrba i raskomadao led na reci. Rezigniran, zaronio je u crnu dubinu, pripremajući je da prihvati modro, zgrčeno telo majke, koja je i dalje ukočenim prstima grčevito držala dete. Kada je voda prigrlila tela, obavio se nežno oko njih, da ih otprati na njihovo poslednje putovanje i odleteo u istoriju.
Odjednom joj je neka hladnoća optočila srce, a neka tuga obuzela biće. I hladnoća i tuga kao da su došle na krilima vetra, koji je počeo da duva sa Dunava. Majka se stresla i jače stisnula ruku svoga deteta. Nasmešila mu se i nastavila njihovu šetnju duž obale reke, jednog sunčanog, hladnog januarskog dana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *