Slavica Zeljković: Kaput gospođe Viner

Književni konkurs „Milovan Vidaković“, za najbolju kratku priču na srpskom jeziku, koji su po četvrti put raspisale Srpske nedeljne novine iz Budimpešte, dobio je svoju završnicu odlukom žirija o najuspelijim radovima.
Prvu nagradu osvojila je priča Kaput gospođe Viner, autorke Slavice Zeljković.

Gospođa Hana Viner je ispisivala svoje poslednje dane. Bila je neobično tiha, kao neko ko sabire uspomene i sprema se na daleki put. Poslednju godinu, bila sam uz nju. Oblačila sam je, hranila, davala terapiju i kada je lepo vreme izvodila napolje. Imale smo nas dve naše rituale kojima smo ispunjavale vreme. Dani se skratiše, i vazduh zamirisa na sneg. Mi se zatvorismo u kuću, u iščekivanju zime. Izolovane od spoljnjeg sveta, vezivalo nas je nešto poverljivo, skoro dirljivo. Retko su nam dolazili gosti, sin gospođe Viner i gospođa Edita, jedina drugarica iz vremena njene mladosti. Sa njima je delila više svoje emocije, nego priču. Ali i pored fizičke slabosti i nesređenih misli, ona je imala i nalete prave lucidnosti. Živopisno bi pričala o događajima koji su bili kao buđenje iz sna. Sećala se Pashe 1944: „Toga dana su nas odveli u zgradu sinagoge u Adi, a odatle u logor. Osam dana i osam noći, vozili su nas stočnim vagonom. U Strashofu voz je stao…“ I tako, bezbroj puta bi došla do tačke posle koje je nerado nastavljala priču. Oca više nije videla, ni sestru Joliku, prijateljice Blanku i Leu. Skupljala je snagu uzdasima, vraćajući se ponovo na početak priče. Prilikom deportacije, žandarm joj je grubo skinuo kaput, uz reči: „Tamo gde ideš, neće će ti trebati.“ Opisivala je kaput: „Bio je od finog tvida sa žutim iskricama. Jedan šik kaput, jednostavnog kroja sa pelcom oko vrat, lepo mi je stajao. Posle rata sam ga prepoznala na jednoj ženi. Znate, to je malo mesto, svi smo se poznavali.“
Osećala sam njenu gorčinu zbog prekinute mladosti, zbog svega što joj je život oduzeo i nisam nalazila reči kojima bih je tešila, ali sam više razmišljala, o njoj, o prolaznosti života, o besmislu rata… Želela sam da joj nebeske staze budu lepše od zemaljskih i da ode bez mračnih senki kojih nije umela da se oslobodi. Jednog dana, listajući vešalice sa starom garderobom u obližnjem Second Handu, ugledam kaput koji me je neodoljivo podsećao na onaj iz priče. Kupim ga, spakujem i pošaljem poštom na adresu Hane Viner. Sutradan smo zajedno otvarale paket. Pažljivo sam ga pred njom širila iščekujući reakciju na moje reči: „Pogledajte, vratili su Vam Vaš kaput. Evo, i pismo napisali.“
Netremice me je gledala. Čitala sam: „Oprostite…“. Gospođa se nasmejala. Osmeh joj je bio nečujan, jedna mirna, razvučena crta. Dugo je zagledala veliku dugmad i jagodicama prstiju milovala tkaninu sa žutim čvorićima. Minute su dobovale kao kiša u prozorska okna. Obe smo ćutale. Negde duboko u sebi, osećala sam se neprijatno zbog prevare, a istovremeno sam učestvovala u njenoj neobičnoj radosti.
Mršava starica se uvijala u kaput mazeći lice krznenom kragnom. Pogled joj je bio obojen plavičastom daljinom. Ruke je gurnula u džepove kaputa, a onda je lagano izvukla jednu i ispružila prema meni. Na usahlom dlanu, bio je zapis na hebrejskom. Bila sam zatečena kako se mezuza našla u džepu kaputa. Na svitku pergamenta je ručno bilo ispisano: שמע ישראל יהוה אלהנו יהוה אחד. Potpuno mirno, pročitala je: „Gospod je naš Bog, Gospod je jedan jedini.“ Bio je to čudesan podsetnik božije prisutnosti, potpis Svemogućeg. Srce mi je zalupalo jače pred svetlosnim bleskom tajanstvenog predmeta koji je držala na otvorenom dlanu.




5 Responses to Slavica Zeljković: Kaput gospođe Viner

  1. zika drobnjak каже:

    bravo,nagrada u prave ruke.dopada mi se prica.samo nastavi,zelim ti puno uspeha u daljem radu.puno pozdrava-zika

  2. David Kecman Dako каже:

    Ovo je doista izuzetna priča. U jednom prizoru ceo jedan život, njime, tim trenom kao „potpisom Svemopgućeg“, i cela epoha. Ovaj životom prožet/sačinjen prozni belutak valja preobraziti u roman, u planinu. Slavice, potrudite se da napišete takvu knjigu. Iskreno, David Kecman Dako

  3. Amika каже:

    Прича је објављена у новом броју „Књижевних новина“ јануар-фебруар 2015.
    Честитам!

  4. Dragica Radetic каже:

    Ova prica ima oblik zaboravljene ljudskosti. Topla, plemenita, nezna, i kao takva nenametljivo prkosi bezosecajnosti i surovosti vremena u kome zivimo.

  5. Рајица Драгићевић каже:

    „Капут госпође Винер“ је лирски одблесак „потонулог времена“ у којем се можемо пронаћи и ми који се тада још нисмо били родили. Ко то још има дар да се наднесе над нечији живот и у њему открије бисере? Само писац.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *