Danijela Milosavljević: NEKI DRUGI ŽIVOT

Trgla se.
– Bože, šta radim toliko dugo u kadi?
Kupatilo je bilo prepuno teške i optužujuće pare, u kojoj je jedva disala. Telo joj se crvenelo od besomučnog trljanja, i bridelo je od svakog novog susreta sa sunđerom. Želela je da skine, da neutrališe i poslednji mirisni trag svoga ljubavnika sa sebe.
– Da li se na ovaj način mogu neutralisati i osećanja?
Osećanja, koja je povezivala sa blagim titrajima ispod kože, sa iznenadnim napadima sreće i smeha, a zatim i tuge. Sa sveprisutnošću “nečega”, duboko pohranjenog unutar nje same, što je započinjalo željom da u frenetičnom plesu zagrli ceo sveta, a završavalo mukom i gađenjem prema sebi, prema hrani, prema životu.
– Da li je to što osećam ljubav ili potreba? Kako se naziva emocija proistekla iz težnje dvoje ljudi da pronađu svoje pusto ostrvo jedno u drugom?
Prisećala se sigurnosti njegovog nežnog i toplog zagrljaja. Zamišljala je njegove jake ruke pune ohrabrenja, koje je uzimaju i odvode u neki drugi život, u neki paralelni svet.
Istrčala je iz kade i ispovraćala se u wc šolju, predivnu, porcelansku u obliku školjke, koju su muž i ona danima birali.
Naga i bela, sklupčala se ponovo u kadu i pustila vodu da se razliva po njoj. Plakala je, a suze su se mešale s vodom.
Sedeo je i prstima prebirao po tastaturi računara. Dim upaljene cigarete, već neko vreme zaboravljene u pepeljari, vijorio se nad zamišljenim ljudskim obličjem. Razmišljao je o blagoj krivini gde se njen beli i vitki vrat spaja sa torzom. Zamišljao je miris njenog obraza i dodir paperjastih dlačica, dok je polako usnama klizio po njima. Osećao je ukus toplog udubljenja gde se podlaktica spaja sa nadlakticom i prisećao blagih trzaja njenog tela dok ga je nežno milovao. Srce je počelo jače da mu lupa a stezanje u grudima se pojačalo.
– Bože, jedva dišem … jedva sam živ.
U mozak mu se zarila rečenica koju je nedavno čuo: “Ćutim, pušim i plašim se da ne izgovorim njeno ime”.
– A ja bih sada njeno ime “vrištao”!
Naglo je ustao, zgrabio jaknu i saplićići se o nameštaj projurio pored iznenađene žene i dece.
– Idem po cigarete. Ponesatlo mi, promrmljao je poluglasno.
Žena je sa nevericom u očima gledala u zaboravljenu cigaretu, koja se i dalje dimila.
Izleteo je na ulicu i uleteo u kišnu noć. Poželeo je da iskorači iz ove stvarnosti i zakorači u neki drugi svet. Svet u kojem bi se njihovi molekuli pomešali i sačinili novo biće, otporno na udarce postojećeg sveta.
Trčao je ulicom, a suze su mu se mešale sa kapima kiše.
Ovo je vanvremenska priča o dvoje ljudi, pomalo nesrećnih svetom koji ih okružuje, i duboko srećnih zbog postojanja onog drugog.
Da li su oni sada malo više srećni ili malo više nesrećni? Da li su njihove želje samo beg od stvarnosti? Ili nemoć da se suoče sa istom, za šta je potrebno puno hrabrosti. Da li je njihova priča unapred osuđena na kraj?
Pitanja je puno, a odgovora…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *