Zdenka Feđver: SUNČANA JESEN ŽIVOTA

Pre nego što ustanem, svako, ama baš svako jutro, osećam se kao Limenko iz „Čarobnjaka iz Oza“, dok tražim pumpicu da podmažem mozak, okamenjene zglobove, koske, mišiće i samu sebe primoravam, jer pumpice nema, da izbacim sebe iz kreveta.
Ustajem, ako se to može nazvati ustajanjem, umornija nego kada sam legla, a prethodni dan nisam orala, niti sam noću letela na metli i skupljala morbidne snove. To radim samo kada je pun mesec.
Nerazbuđena, škriputava, otvaram prozor od sobe, u prolazu kroz kuhinju, bunovno lelujajući na putu do kupatila, uključujem ringlu da bude spremna za džezvu, kao što sam i ja, uzalud nekoliko puta umivena – spremna za kafu i pravo buđenje.
Ušuškana pidžamom i kućnom haljinom, uz tihu muziku iz u međuvremenu uključenog radija, lapim i polako, penzionerski, vraćam mozak kući.
Razbuđena, ali i dalje usporena, lagano perem džezvu i šolju, praznim pepeljaru, ako ima još nekog nereda, spremim i kuhinju, dok se kuhinja luftira nameštam krevet, a onda u kupatilu spremam sebe. Za grad. I svakidašnje kupovine. Hleb, novine, mleko i poneke sitnice, a kada su u pitanju “krupnice”, sve ravnomerno rasporedim u dve platnene torbe – da ne izgubim ravnotežu. Još uvek ne umem da se prilagodim torbetini na točkiće.
Kod kuće, i dalje usporena, istina manje škriputava jer hodanje po gradu delimično je podmazalo moje točkiće, silim sebe da radim sve što treba. Pritisak igra kazačok, a naramak i drugih fizičkih tegoba – sve veći je.
Napunila sam šezdeset i pet.
Eto mene, kažu, u “Sunčanoj jeseni života”.
Da mi je znati ko izmisli taj slogan?
Da mu nanu naninu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *