Ljiljana Pantelić Novaković: BITI SVOJ. SVOJSTVO SOPSTVA ILI PUNOĆA PRAZNINE

Multiartistićki domašaj Igora Antića

Pratiti ili stvarati svoju sudbinu. Slediti svoju zvezdu ili joj ići u susret.Gledati je netremice ili je izgubiti u maglinama.
Postoje trenuci za prevazilaženje tegobnog, za razumevanje nepojmljivog.
Ipak, svemu i svačemu, uprkos : ostvarivati se . Izabrati odlazak, odlučiti se za neizvesnost, spasti na samoga sebe u velikom svetu, u nepoznatim gradovima sa dva kofera za dve ruke.
Biti sam. Ali ne i bespomoćan. Kada umetnost ključa pod mirnim likom, prepoznaće se. Ko zna koliko ideja se rađalo, iako nazvane PRAZNINE I, II, III, na izložbi u Beogradu, decembarskih dana 2014. Ovo je maksimalna punoća praznine. Bez velikih reči, molim, kao da nam kaže. Stati ispred originalnosti egzistencije, pre svega i kreativnosti, stabilne na skliskom putu uspeha danas, za sutra neizvesnog , ali upornog. Hrabro i odmereno upornog, sa istančanom finoćom stilske preciznosti. I kao takvo, jednostavno i jedino moguće.
Biti svoj. Tragati. Ovde je prisutna ogromna energija misli, želja da se prikaže veza između, relativnost irelevantnog, RUKA SPASA u iznenadnom prostoru NIGDINE,
Dva kofera za dve ruke. Zar je to sve? Ne, to je bio poziv sa odazivom: zlatna kiša. Jer, prihvatiti, složiti se sa minimalizacijom, svesti se na sebe i svoju umetnost (izabranih), proklamacija je bez presedana. I proviđenje nagrađuje takvu hrabrost. Jer zna da će biti uzvraćena, svetlošću zahvalnosti : novih prizora, istančanih spona od – do. Kada se ispod imena asocira modus vivendi = ars vivendi, ništa više nije potrebno. Sasvim je dovoljno. Bez opterećenja. Bez straha za sutra. Jer intro – ars nikada ne spava. Ona se samo prikrije i primiri. I dok on (Igor Antić) korakom pešaka odmiče kroz život, njegov alter ego putuje brzinom svetlosti. Ili još bolje, brzinom ljudskog (umetnikovog) uma Kad tad zasjaće punim sjajem. I zaustaviti se negde. Kao ovih dana u Beogradu. Brzo doći, (pre)kratko ostati i još brže otići.Ali, ne i otići bez traga. Trag su dve monografije, i opet drugačije i opet nešto posve svojevrsno i originalno.
Kaže da ga ideje vode ka istraživanju i zato njegov opus liči na naučne traktate, sistematizovane u posebne segmente, koji ne zatvaraju, već, naprotiv, obogaćuju celinu, u potpunosti i same celovite i sa sopstvenim identitetom i ličnim obeležjem, svaka od njih.

Treba živeti negde. Ako je to Pariz – neka tako i bude. Ali da ga njegova zemlja ugošćuje češće. I mnogoljudnije. I marketinški i medijski, bogatije. I izdašnije i ljubaznije. Sa ponosom što ga imamo i što je naš.

Ljiljana Pantelić Novaković, Lukijana Mušickog 20, 11 000 Beograd;
e- mail: ljpn46@gmail.com tel. O11 2416 487.
Živi i radi u Beogradu. Objavljuje pesme, priče, putopise, eseje, književne kritike, romane – separat, on – line i štampane.. Dobitnik je prve nagrade za najlepšu ljubavnu pesmu (Užice, 2013), prve (2014) i druge (2013) nagrade za esej (Međunarodni konkurs, Kumanovo), prve nagrade za esej (2013, Titel), nagrade Hadži Dragan za pesmu (2013, Požega). Pesme, eseji i priče su joj objavljeni u zbornicima i zbirkama (oko 100), od kojih je veći broj u grupama pohvaljenih i odabranih. Udruženje balkanskih umetnika je konkursom odabralo i objavilo zbirku pesama on – line (Paris non sens, 2014).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *