Ključne reči: Popa, mit, religija, sistem, moral, novi čovek, terapija pesmom, arhetip, romor, folklor, simboli.
„Po celu noć letiš nebom
I s crnim se ognjevima biješ
Za sunčevo nasleđe“
„Nebojša kula“
Na ovom mestu osvrnućemo se na odnos Vaska Pope prema mitologiji, folkloru i narodnoj književnosti i na elemente koji kriju ključ, koji pretpostavljamo, služi za otkrivanje jednog svesno izgrađenog sistema (religijskog, moralno-etičkog) koji daje mogućnost za postojanje novog, boljeg čoveka, kroz sugestivno terapijsko delovanje Popine poezije.
Popin afinitet i veza sa avangardom stavlja se u prvi plan pored očevidne veze sa starijom kulturno-istorijskom tradicijom tj. mitološkim i folklornim nasleđem. Verujemo da se u tom nasleđu, izvan, ali i u samoj poeziji, krije smisao:
Od ničega, ka Novom Čoveku.
Na početku:
Kako bi se izgradio jedan smisaoni i povezan sistem simbola, pesnik od svojih najranijih ciklusa do kraja, strpljivo, prvo dekonstruiše, uništava i obesmišljava svet u kojem se zatekao, a zatim magijom, kao vrač, baja i izaziva rast i razvoj novih vrednosti.
Tako, idući kroz ciklus pesama „Predeli“ nailazimo na stihove u kojima je predstavljen kraj, uništenje, smrt. Sve je u znaku neizrečenog kraja predstavljeno kroz slike koje trepere (ogromna ruka, mrtvi trupovi opušaka…) Dalje se nižu i u pesmi „U zaboravu“, beskrajnost ravnog, ravnog ništavila, a ostaje samo zaborav. Poništena egzistencija. Nepostojanje sveta. Kraj. Kao kod Srečka Kosovela u zbirci „Integrali“, slika sveta nakon rasprsnuća, treperava „svetlost zgrade koja odavno ne postoji“.
Iz daleke tame
Isplazila se ravnica
Nezadrživa ravnica
„U zaboravu“
Istakao bih i ciklus „Kost kosti“o problemu egzistencije, ogoljene, bez identiteta, bez srži postojanja.
Popa daje jasnu formalno motivsku koncepciju:
I Na početku
II Posle početka
III Na Suncu
IV Pod zemljom
V Na mesečini
VI Pred kraj
VII Na kraju
Pod zemljom:
Sa centralnom tačkom u nizu „Pod zemljom“ gde je predstava podzemnog sveta prisutna gotovo kao paralelna realnost šalje nam se slika o mestu koji je centar kruga života. Takvu „paralelnu“ realnost Popa gradu iz mita i pravi „pravu“ realnost, tekst poezije. Čovek u grobu sveta teži ka suncu, ka drugačijem svetu od onog što ga čeka. Uviđanjem bezizlaznosti, besmisla, kosti se uništavaju, a jedini izlaz je – smrt. (Vesna Cidilko,Studije o poetici Vaska Pope, Službeni glasnik,2008.)
Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san Prašine
VII „Na kraju“
Popa, ipak na kraju ostavlja odškrinuta vrata mogućnosti i iznalaženju mogućnosti za život na suncu u stihovima:
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek
VII „Na kraju“
Nepočin polje
Generalno, skala tumačenja Popinih pesama kreće se od heraldičkog razumevanja dijalektike igre i rata, kako kaže S. Leovac, pa do pretpostavki da se u ovom ciklusu radi o pobuni protiv mračnih i nepredvidljivih sila sudbine (K. Ostojić).
Možemo reći da se u tom buntu rađa šifra koju je potrebno rešiti ključem koji je za sada skriven ili je potrebno da ga svako od nas pronađe za sebe, na pre svega, etičkom nivou.
Taj ključ se u velikoj meri može naći analizirajući mitološko-folklorni aspekt celokupnog Popinog opusa. Kroz romor simbola koji nisu potpuno jasni slažu se „cigle“ Popine građevine, novo merilo Čoveka nakon potpunog ništavila i uništenja.
Pretvornice, guje, krilatice, tute tutine, nigdine, belutak, tek je početak, osnovni materijal koji Popa slaže. Otvaranjem belutka iz njega izlazi Čovek, kao kad biolog, antropolog, arheolog, raspukne stenu, a iz nje izlađe novo-staro biće, fosilni predak. Srce postojanja.
Materijal koji se koristi su svakako i brojevi sa širokom paletom značenja koje nose. I Zbirka „Sporedno nebo“, donosi nam broj 7, sedam ciklusa po sedam pesama. „Sporedno nebo“ daje sliku sveta , njegovog stvaranja i postanka uzimajući u obzir i ljudsku dimenziju (Vesna Cidilko,Studije o poetici Vaska Pope, Službeni glasnik,2008.)
Tragajući za onim koji će imati mudrost da kreira svet pronalazi Zvezdoznanca ( paralela; videti o značenju Svetog Save u kontekstu Popine poetike), čija ostavština daje ključ za razumevanje romora i tugovanja čoveka. Pitanje je da li je i pesnik Zvezdoznanac i ostavlja li nam i on u amanet istinu predaka (pesme Zev nad zevovima, Skamenjeni odjeci, Mudar trugao, Zaboravan broj…) Na ovo pitanje, verujemo, na kraju će biti jasan odgovor.
Motiv broja u poslednjoj pesmi, a pogotovo nule, javlja se kroz magijsko pesničko bajanje:
„Delio se množio
Oduzimao sabirao
I uvek ostajao sam“
poznata je aluzija na narodne stihove:
„Kotile se množile se…“
Dakle, reč je o stvaranju sveta.
Isto tako, „Vučja zemlja“ je središnji, četvrti, ciklus zbirke „Vučja so“ (videti i značaj broja četri kao centralnog broja ciklusa, pesma br. IV Pod zemljom). Popa pesnik predskazuje budućnost, Popa-Venconosac-Lučonoša – donosi istinu o svetu:
„Vidim sine zemlju našu raspetu
između četri ocila
Na kojima vuk zube oštri…“
U „Skamenjenim odjecima“, svet grade odjeci:
Bilo jednom bezbroj odjeka
Služili su jednom glasu
Gradili mu svodove
„Skamenjeni odjeci“
I ovaj, kao i mnogi prethodni tekstovi oslanjaju se na melodiju bajke i bajanja. Motiv okamenjenja i pretvaranja u kamen tipični su za magijske radnje i kult žrtve (videti pesmu „Belutak“).
Okamenjenja, postajanje delom kamena ili kamene građevine čest je motiv u narodnom folkloru te i u književnom stvaralaštvu (Ivo Andrić, Na drini ćuprija, Legenda o Stoji i Ostoji, P. Džadžić: Mitsko i fantastično u delima Ive Andrića).
Jasna je Popina želja da se kroz vraćanje u srž, u pra vreme, dosezanjem do prvobitne čiste istine, dosegne mogućnost za izgradnju novog sistema u kojem će pročišćen čovek egzistirati. Tajne šifre i simboli predstavljeni su kroz svesno odabran i strukturiran koncept. Prisutni su vekovni simboli vatre, pročišćenja kako kroz vatru, vazduh, tako i kroz zemlju i vodu. Reč je svakako o procesu individuacije. (Pogledati, Edgar Edindžer, Anatomija psihe: alhemijski simbolizam u psihoterapiji)
Kroz zbirke „Vučja so“, „Uspavana zemlja“,“ Živo meso“, simboli su poređani u niz i koliko toliko prevodivi sa romor značenja na svakodnevnu čitljivost. Oni, verujemo, pokazuju osnovni koncept i nameru Popinog ukupnog stvaralaštva. Reklo bi se da je to deo Popinog svakodnevnog misaonog procesa – kako humanizovati starog „mrtvog Evropljanina“? Tako se u „Hodočašću“ kojim idemo „Sedam koraka prema severu“ sa „Sedam staraca hrastova“, „Sedam gugutki“,… gradi grupa simbola, cilj, gde ćemo pronaći odgovore, u pradomovini na severu, u pradomovini vukova – predaka Srba. Grupa simbola ukorenjenih u pesmama „Žiča“ i „Sentandreja“, samo su putokaz. Slika za kojom Popa traga otkriva se u ciklusu „Savin izvor“ i „Kosovo polje“.
Svakako bi bilo logično tvrditi da nastajanjem ideje za književno umetnički rad nastaje i npr. pesma. Međutim, stvaranje pesme ne znači i nastajanje njene ideje. U osnovi, to znači, da je novonastala pesma, ustvari, postojala pre nego što je zapisana, u večnoj ideji, arhetipu.
Pronalaženje identiteta kroz arhetipove
Sve slike u kolektivnom delovanju, Popa varira kroz različite istorijske teme zbirke „Kosovo polje“.
Motivi preuzeti iz hrišćanske tradicije su svakako novijeg datuma. Takvi, često su integrisani naknadno te su im i dodata naknadna značenja ( npr. priča o Svetom Savi kao prapretku ). Motiv Lazareve žrtve na Kosovu je samo deo tih naknadnih značenja.
Centralni mitski siže je prema D. Antonijeviću, kod Pope – solarni. Solarni mit u znaku krsta i žrtve. Međutim, motiv krsta i žrtve na krstu ne bi trebalo povezivati isključivo ili uopšte sa hrišćanskom tradicijom koja je znatno novijeg datuma.
Problematika identiteta i porekla u „Poklonjenju Hromom Vuku“ iz zbirke „Vučja so“ postaje osnova tematska ali samo tematska preokupacija Popinih pesama. Čista ideja o najzad humanom čoveku, kod Pope „čuči“ od početaka njegovog bavljenja pisanjem, a ideja je videli smo starija od svakog konkretnog stiha i iznetog sadržaja.
Iz sveta arhetipova on iznosi na svetlo, na sunce, ono najčistije u vidu Lučonoše, Venconosca, Zvezdoznanca, znakove zaboravljene mudrosti, simbole vekovnog trajanja, dokaze o postojanju večne memorije, i od toga, igrajući se kao dete sa planetom u rukama, pravi svoj sistem nove ljudskosti, novog čoveka. ( videti I. V. Lalić, O poeziji dvanaest pesnika, Bgd. 1980.)
Popa je prepoznavao i dešifrovao lipov, pramaternji jezik koji romori neobičnim značenjima. Nalazi motiv Hromog vuka u liku Vučijeg pastira Svetog Save koji se smatra ekvivalentom čoveka, pretka Srbina.
Međutim, Bojan Jovanović ističe da je ovde reč o naknadno dodatom značenju i neadekvatnom tumačenju folkornog nasleđa (Bojan Jovanović, Duh paganskog nasleđa u srpskoj tradicionalnoj kulturi):
„Valja ovom prilikom istaći da je vreme slabljenja hrišćanstva bilo povoljno za obnovu predstave o starim bogovima, ali da je nedovoljno i pogrešno tumačenje o prenosu njihovih odluka na lik Svetog Save…“. „U odnosu na hrišćanski identitet, paganske crte u liku Svetog Save su plod narodnog kompromisa i regresije na neposredne elementarnije oblike religijskog života“.
Ono što svakako možemo tvrditi je, da je Vasko Popa stvaralac, vrač, koji kroz realnost postojanja njegovog stvaralaštva, sugestivno svojim stihovima deluje na čitaoca:
„Vršilac rituala, bajalica, vračara ili ukoliko to čini muškarac, onda bajač, vračar, izgovaranjem određenog teksta basme, pošaljilac je magijske poruke nečistoj sili oličenoj u demonu kao uzročniku bolesti“ (Lj. Radenković, Narodne basme i bajanja, 1982.)
Ne radi li upravo to Popa stihotvoreći, romoreći?
„ Po celu noć letiš nebom
I s crnim se ognjevima biješ
Za sunčevo nasleđe“
„Nebojša kula“
Iako je mogućnost interpretacija višestruka, pretpostavio bih na osnovu simbola roga, meseca, zuba vuka, četri ocila…da Popa daje svetlu iskru čoveku i njegovoj mogućnosti opstanka.
Donji svet, smrt, guje, zmajevi, crni orao…hodanje unazad, nošenje kamena, razbijeni lonac…beskrajni lanac asocijacija, a cilj: kroz veru, predanje, čast, ljudskost, izgraditi božansko u čoveku koji je posrnuo, dosegnuti preobražaj kroz pretka (kao što hrišćani kažu, kroz Hrista), mitskog božanstva u nama. Kako bi se krenulo ka formiranju sistema Popinih simbola, neophodno je simbole pročistiti od savremene vulgarizovane nijanse, koja je nastala naknadnim učitavanjem značenja. Ta i takva značenja su služila, a i danas služe, raznim „teoretičarima književnosti“za samopopularizaciju, te njihova mišljenja ne bi valjalo uzimati u ozbiljna naučno-teorijska razmatranja o književnosti Vaska Pope.
U zbirci „Vučja so“ motivu smrti, suprotstavlja na kosmičkom bojištu sunce kao izvor života. Popa kao učitelj pokušava da u nama izgradi sistem vrednosti koji će biti večita suprotnost mračnim krugovima u koje je svet zabasao.
Sutjeska se propinje kroz oblake
Sa suncojedom u koštac se hvata
„Sutjeska se propinje kroz oblake“
Emocija skrivena u belutku
Prateći niz Popinih putokaza, znakova kraj puta, mogli bismo primetiti da je reč o izgradnji gotovo novog religioznog sistema zasnovanog na izvorištu srpskog narodnog verovanja. On se gradi i kroz čitanje. Kroz sistem asocijacija dok pokušavamo da razumemo značenje. Kroz katarzu. Putovanje mašte. U sopstvena sećanja, sećanja predaka, snove.
Ofra Ayalon kaže da je biblioterapija „staro isceliteljsko umeće u novom ruhu.“ Tom se metodom slušatelj obavija pričom, pazeći pritom na njihove želje i potrebe. Oni se ponesu sadržajem, poistovete s likovima te posredno dožive mnogo oslobađajućih emocija. Ayalon uočava šest procesa potaknutih čitanjem priče ili pesme: identifikacija (poistovećivanje), projekcija i introjekcija, katarza, uvid, terapija poezijom te pripovedanje.
Slažući simbol po simbol pastir Popa nas uči, gradi novi pojam čoveka u novoj otadžbini, ali: „Ova Popina projekcija ogradiće pojam otadžbine od svake prolazne, kratkotrajne, pragmatičke vulgarizacije“( Damnjan Antonijević, Uspravna zemlja Vaska Pope, 1976, IP „ Bratstvo-jedinstvo“Novi Sad).
Od Daboga, Peruna, kulta stvaranja, duša predaka, kamena, vuka, pastira Save, Hromog vuka, do države i univerzalnosti duha, do kosmogonije u čoveku i čoveka u kosmosu. Put, težak, trnovito Isusov, neimarski.
„ Ako je mit jezik, a poezija se ostvaruje u jeziku, onda je svaki mit poetičan, odnosno poezija je deo određenog implicitnnog mitskog sistema. Ali, mit nema razvojnu dimenziju u sebi, to je okamenjena imaginacija – školjka; poezija ostvaruje razvojni princip pesničkom imaginacijom u neprekidnom značenju“. I upravo je to Popa, biser u školjci koji isijava mudrošću, a snaga kojom sija katarzično deluje na onoga ko vidi i želi da čuje.
Ako bismo morali da nabrojimo osnovne stubove Popinog novog sveta u čoveku koji se preobrzio onda su to: „ bratstvo među ljudima, realizovanje ljudskosti na celokupnom prostoru čovečanstva, životni elan i optimizam, afirmacija života, komunikacija sa ljudima kao uslov ljudskosti“ (Petar Milošević, Poezija apsurda). To je najsažetija moralna pouka Vaska Pope.
Na kraju
„Jezička realnost iza granice uma određena kao zaumni jezik prepoznata je u romoru, mitskom previranju onostranog i nastojanja da se ono odredi neologizmima i kovanicama. Natčulno iskustvo se jezički transponuje u iskustvo natčulnog. Magijske formule u basmama su u jezičkom kodu psihoterapijski metod isceljenja. Izuzetna moć ovog jezika nad svešću i razumom, svojstvena je bajanju koje ne ostvaruje svoj cilj fizičkim već prvenstveno psihološkim sredstvima. Za razliku od verbalnih obrazaca, narativnih struktura, koje imaju preventivno terapijsku funkciju, bajanja su arhaičan, neposredan način terapijskog delovanja“ , kaže B.Jovanović.
Nije li upravo to Popino stvaralaštvo – „poezija terapija“? Zar nismo dobili lek po koji je on otišao za nas kroz vreme savladavajući za nas mračne sile? Nije li se i on žrtvovao za nas?
„Ukorenjena u mitu, pesnička imaginacija kao autentični način saznavanja sveta aktivira arhetipske obrasce koji u pesmi iskazuju svoju duhovnu moć. Isceliteljska snaga pesme potiče iz integriteta binarno opozicionih arhetipskih elemenata vezanih kako za semantičko polje pesme, tako i za njenu melodiju i ritam“ (B.Jovanović, Duh paganskog nasleđa u srpskoj tradicionalnoj kulturi).
Biografija:
Dragan Krsnik (1983), Sombor, R. Srbija
Diplomirao na katedri za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Radio kao novinar Vecernjih novosti, direktor međunarodne kompanije Phoenician art, Liban. Živi na relaciji Srbija-Malta. Piše poeziju i prozu,
bavi se teorijom knjizevnosti. Objavljuje u domacim i inostranim casopisima.