Nikola Šimić Tonin: KRAPANKA

…Je, pivale smo uvik!
A ča smo drugo, mi žene, i imale ode nego: veslo i motiku? I da nismo bile vesele naravi, i da nas nije tišćala pisma, či bi bilo od nas? Muški svit nan je bija vanka: niki su navigali, a niki su vanka radili. Mučile smo se na svakakove načine: sa dičainon i u svakakovoj nevolji i siromaštvu. Valjalo nan je svaki dan hoditi u težake kopati oli na tratu da bi se ćapalo koji kil ribe za priraniti se. Bilo nan je javlo življenje…
 

2.

 

…U nas je svak triba znati voziti. Čin dite more tišćati veslo u ruci, valjalo je učiti voziti, jer prez brode mi nidi se nismo mogli makniti.
Muški su u r.as maio kad vozili – uvik mi žene. A za to smo mi same krive, jerbo smo ih tako naučili. Mi: ono mlade divojke, zdrave, kripne otile smo se činiti spretne na vesliman, jake i vridne, i bilo bi nan drago kad bi nas muški pofalili i rekli: »Vidi one ča je vridna, ča dobro vozi«. To nan je, kaj i ajmo reći dizalo vridnost.
Da bi muški bili i otili vazesti veslo, mi in ne bi dali, otile smo mi voziti. I tako malo pomalo muški su se uzlinili i više nisu otili nikako voziti. I tako lipo: muški bi sidili na krmi oli na provi, oli u štivi ležali, a mi upri u vesla. Mi bi na njih i vikale i sovale ih da kako ih nije stid ča oni sidu a mi vozimo, ali njiman to nije bilo brige. Dikod bi se našla ovako koja kod smišna i javla pa bi skinila samar s tovara i metnila bi ga komu muškomu na kosti~ a to bi otilo reči da je on tovar kad neće da vozi. Ali on bi se smija i muča, trpija bi na sebi samar i volija da mu se rugaju da je tovar nego da uzme veslo i da vozi.
Uvik je to tako bilo do ovoga rata. A jedan put ovoga rata to je prikinija jedan karabinjer. To je bilo ovako: ujutro kad su parčivale brode ispod rive unda ­kako i uvik: ženske na vesla a muški sesti. A bija je tute jedan karabinjer koji je bija o srca i duše činija je da se sve brode vratu nazad i naredija je da neka žene sedu a muški neka stanu voziti. Al i muški jopet nisu otili poslušati. Unda je on čapa rivolvel i reka da će pucati u svaku brod di ne budu tili muški voziti. Unda su muški vazeli vesla i tako su vozili. To je sve tako bilo da muški tribaju voziti dok je oti karabinjer bija kod nas i dok je on bija, mi ženske nismo smile voziti ako bi bija koji muški u brodu…
… Naši muški bili su dobri, ali in nije bilo drago radit. Bi vanka, vanka, ovako ki su radili oli navigali svak ih je falija da su dobri i vridni. Ali ode, doma kad su, ne bi tili ništa radit oli da bi vako čakod pomogli ženi: u polju, u vrtlu, drv parićati, jok! Bilo je njiman drago marendati i zaigrati, a mi se same mučile…
 Sada je to drugačije i muški su se puno prominili. Ali prije je bilo ženskoj našoj javlo. Ona bi u polju, po cili dan kopala, a muž doma sit i čil. Ja san čuja vala od naših starih da se prije, u starije vrime trebala kuvati doma dupla spiza, i napose za muške, a napose za ženske, jerbo oni nisu tili isti svaku spizu. Otili su da se za njih kuva napose, i to ovako čakod boljega – muž bi ija mesa oli ribe, a žena zelja… Tako je bilo u starija vrimena.
 

3.

Žene u Krapnu ustajale su se rano ujutro. Izašle bi doli na Mule da bi se nikin pribacile na Brodaricu, Jesenoc iliti u Gorupolje. Ke ne bi imale svoj brod, molile bi gospodare o brodov da ih pribacu. Kad bi ki ukrca, odma bi in da u ruke veslo da vozu – užanca je biia da žene vozu, a muški da sidu. Na škafu bi uvik bija tovar oliti mazga, a puno puti sve onako naprčen s alaton oliti brimenon. Kad bi došle u polje kopale bi po cili božji dan i opet uvečer vozi do Krapna. Kad bi tako došle žene doma, čekalo ih je ureclivati kuću i kuvati večeru. Muževi bi došli doma prid večer, većina njih iz toverne napiti i onda na ženu: takova, nakova.
Sve posle je tribala raditi žena, bez koje pomoći od muža, a nikakova prava nije imala ni u kući ni vanka kuće.
Vas posa u polju i u kuću pada je na ženu. Ali nije ona morala raditi samo svoje polje, radila je više kod drugoga. Morala je oplačivati žurnate koje su bogatiji izmišljali za svašta. Odmora nije bilo za Krapanku. Odmor se smatra: plesti, presti i krpati. Kad bi došlo vrime o spavanja, iša bi spavati muž i dica, a žena se podvukla pod postelju i, da ne smeta mužu i dici, prid uljanicon oli petroljerkon plela i krpa­la do u kasne ure.
U vrime dok je bila kuljava niko nije ima obzira prima njoj, niko joj u niče­mu nije pomaga. Raclala je gotovo svaku godinu. 10 15, koja i više dice je užala roditi, a od toga jedno oli nijedno dite nije uspivala odgojiti. Malo je koje dite osta­jalo na životu: bida, nevolja, glad i nečistoća radi nestašice vode činila je svoje. Da bi bilo zlo još veće za jadne matere, čiju je dicu nemilosrdno smrt kosila, novoro­đenu dicu ka se ne bi uspila krstiti, crkveni oci nisu davali ukopati na groblje, nego su zakopavali podalje u zemlju ka male pasiće. Teško je bilo biti žena u Krapnu…
 

4 .

Nije nego svanilo: od bande Grebaščice friško jugo dere. Kadikad po koja kap kiše propade. Od Krapna se otiskuju gajete. U nikoj na vr’ prove stoji ščuću­ren tovar. U štivi četiri žene, zavrnutih rukavov, iz svih se žijav napiru na vesliman. U glavi in samo dvi misli: triba zapeti ča se bolje more u vesla da ih jugo ne baci na kraj, i da čin prije dojdu u dno vale Gorupolje, da čin prije zabiju motiku u tvrdu zemlju šibenskoga polja.
 

5 .

…Krapanka… Bila san ribar i hodila san na tratu potezaču. Bilo je grdnih dana – više nego lipih: vozi do pošte, po svakakovu vrimenu, i po kiši i po vitru. Unda potegni po toliko pošt – dikod bi se ništo ćapalo, a dikod ništa. I unda opet vozi do doma, i to gladni, puno puti natašće…
Bilo bi najgore potezati zimi, jerbo triba se rano ustati i rano dojti na poštu – da bi se ćapala bolja pošta. Došli bi tako ujutro rano: zima, rosa, slana. Sve mok­, o. Triba užgat oganj, a kakoš? Sve mokro, neće da gori. I tako se tresi i smrzaji, tuči rukon o ruku da se makar ruka malo ugrije, da moreš skupiti prste i da moreš raditi. A ča je još gore: valja se i izuti i bos zagaziti u more . . . To nije bija posa za žensko čeljade, ali zaludu je – triba isti.
Ali opet sve to ne bi užalo biti teško, ako bi bilo pravo i dobro društvo. Di bi se našlo dobro društvo, uvik bi sve hodilo u smihu i u pismi.
 

6 .

Druge su gajete okrenile provu put grebaške vale. Na provi, zanamisto tovara stoji trata i uze. I ode su nabrekle ženske mišnice, i ode se zapire u vesla prima jugu. I ode su u glavi samo dvi misli: čin prije dojti u grebašku valu za ćapati bolju poštu i čin prije opasati krok oko prsi pa potegniti zornju poštu, jer zornja pošta će teško kad iznevirit – da’ će koji kil.
To je Krapanka! Jedan, dva, tri, pet – ki za koliko je ovakovih dan u godini imala Krapanka. 
 

7.

Životne prilike činile su da Krapanka postane dobar ribar i najbolja težakinja. Krapanka je bila radišna i skromna. Bila je dobra žena i mati. Njeno srce
bilo je plemenito, ali prilike u kakvim je živjela, učinile su da postane oštra jezika, sklona kletvi u kojoj je vrag bio stalno prisutan:
– Vrag te odnija, vrag zakla, zadušija, drob izija, čriva zamrsija, žigericu iščupa, uliza u te, sriću odnija, u snu ti se javija, blagoslov odnija, na puntu smrti javija, stobon se zlamenjiva, bija ti na krstu, grkljan prikla, dušu izija, kosti odnija, oči izvadija, uši začepija, justa iskrivija, u nos ti se uvuka, ruke pokida, čriva po­puca, pupak zapeklja, noge uzvrnija, srce puka . . .
Međutim da kletva Krapanke nije bila ono »iz srca i dušeu dokazuje to što je ona kletve često upotrebljavala, upućivala ih čak i vlastitom djetetu od milja:
– I mišu moj – vraga ti izija dabogda! Ča si mi, lip – krepa dabogda! Ko se ono meni slako smije – puka majci svojoj!

  8.

Bilo je to za vrime Austrije. Kralj Frano Josip je obilazija nika školja i triba je dojti u Zlarin. U čast kraljevu je bija načinjen proglas u komu je stalo da će se učiniti velika ženska regata. Triba se takmičiti Krapan i Zlarin. Kraljev brod da će stati na po puta izmedu Krapna i Zlarina i da brod ka prije dojde na kraljev brod dobi će barcdiru ka pobidnik. Tako je i bilo. Brod se usidrija jušto na po puta i kad je s broda zatrubila truba partile su dvi brode¹: jedna iz Krapna jedna i iz Zlarina. I Krapljani i Zlarinjani su bili izabrali po četiri najbolje veslačice, divojke jake, jed­re, ka gora, Ali kako su naše divojke bile na glasu ka najbolje na vesliman ­Krapan je uvik bija najbolji na vesla, a Murter na idra – bili su naši sigurni da će biti prvi. Tako je i bilo. Naše su bile bolje, ali se ni Zlarinke nisu dale. I ala, ala ka će bolje i brže. Bogami naše dojdu prije od Zlarinki. Kad je naša brod došla do kraljeva broda, jedna naša, Gajma se zvala – komad curetine – skoči na škaf od laje i popne se na siz di je bila dana bandira ka pobidniku.
 

______________
¹ U Krapnju i susjednim otočkim mjestima brod je ženskog roda
* Prema kazivanjima Krapljanki: Ivanice Luše, Zorke Nanjare, Vesne Milutin.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *