Biljana Vićentijević: ŠANSA

Svetlana mi se oduvek sviđa. Znam je iz srednje škole. Stariji sam godinu dana. Živimo u istoj ulici. Često izlazimo, ali kao drugari. Završio sam poslovni fakultet u svom mestu, ona medicinski u Beogradu.
Za vreme njenog studiranja, nisam je često viđao. Dolazila je retko. Obično bi mi se javila, izašli bi… i tada bi pričala o životu koji vodi u velikom gradu. Ja sam ostao sa nadom da ću vrlo brzo naći posao. Prolazi treća godina, ali i dalje sam nezaposlen.
Svetlana je vrlo društvena i otvorena osoba. Uvek nasmejana, pozitivna. Posle završenog medicinskog fakulteta odmah se zaposlila. Nikada nisam priznao prava osećanja koja imam prema njoj. Možda sam se plašio da ću je zauvek izgubiti, ako me odbije. Znam da voli sigurnost u mladića. Voli pažnju, poklone… Pošto nisam radio, nisam mogao previše da očekujem.
To veče sam se spremao za susret sa njom. Krenuo sam peške do njene kapije da je sačekam. Nemam kola, u džepu nedovoljno novca. Kao i dosada šetaćemo ulicama, negde svratiti na kafu i pričati o životu. Ona voli svoj posao, pa vodimo polemiku o zdravstvu i uslovima rada. Sanjarila je o jednom mladiću sa kojim radi. Ja se nikako nisam uklapao u idealnog muškarca. Umela je ponekad da me i povredi svojim komentarima. Nisam dozvoljavao da to vidi. To veče je rekla :
,, Mihalj! Kako provodiš dane? Imam utisak da se ne trudiš dovoljno da nađeš posao.“
,, Svetlana, znaš da se trudim…ali to je problem većine naše generacije. Radim često sezonske poslove. Nikuda to ne vodi. Konkurisao sam u više fabrika.“
,, Počni u bilo koju. Imaš dvadeset šest godina i treba ti posao.“
Gledao sam u njene divne oči ne slušajući o čemu mi priča. Zaljubljen sam i više ne znam kako to da sakrijem od nje.
Dopratio sam je do njenog ulaza u dvorište i kada je pošla korak napred, naglo sam je povukao sebi…i poljubio.
,, Mihalj!?“
Njen glas je dobio boju prizvuka iznenađenja.
,, Da…sviđaš mi se!“
Ćutala je na moje reči. Nastavio sam da joj govorim držeći je oko struka.
,, To osećanje nije od skoro, već i pre tvog studiranja u Beogradu.“
Prekinula me naglo.
,, Mihalj, vidim te kao druga i brata. Kada sam sa tobom, zaboravljam da si muškarac. Kada bi radio…želim prvo da radiš. Pričaćemo o ovome drugi put.“
Pustio sam je. Svetlana me poljubi u obraz i nestade u dvorište.
Vratio sam se potpuno utučen i slomljen. U glavi su odzvanjale njene reči-posao, posao…
Danima nisam izlazio. Većina mojih prijatelja radi, imaju svoje porodice…Nisam želeo površnu vezu, a mogao sam. Volim Svetlanu. Njene reči su na mestu. Zna šta želi u životu.
Nisam je viđao mesecima. Za to vreme radio sam u jednoj fabrici obuće. Plata je mala zato nisam ni izlazio u grad. Fabrički rad me umarao i nije ispunjavao. Interesovao sam se i dalje za bolji posao.Kada sam dobio kratak odmor od sedam dana, dobijem poziv za razgovor u elektrani. Odmah sam otišao i…primili su me. Dao sam otkaz u fabrici obuće i počeo da radim u svojoj struci.
Tada se sve promenilo. Svi su me tražili, želeli moje društvo. Ja se nisam promenio, ali tempo me nosio niz meseci. Kupio sam kola i živeo normalno kao bilo koji zaposlen čovek. Devojke su me pratile, ostavljale poruke, presretale. Očima sam tražio Svetlanu. Nisam je pozvao ni jednom od one večeri kada sam je poljubio. Izdvojih se od društva i pozvah njen broj.
,, Mihalj!?“
,, Svetlana..dolazim odmah po tebe!“
Prekinuo sam razgovor da ne bih čuo -ne.“
Pozdravih se sa svima i sa strepnjom u srcu sedoh u kola.
Čekala me na ulici. Rekoh joj:
,,Zdravo!“
Ona ne reče ništa, samo me blistavim očima gledala. Drugačije. Razdvojenost od više meseci, učinila je da njena osećanja izađu na površinu. Tiho mi reče:
,, Promenio si se!?“
,, Nisam Svetlana! Još uvek sam isti onaj zaljubljeni mladić u tebe.“
Prišla je i zagrlila me. Odahnuo sam.

One Response to Biljana Vićentijević: ŠANSA

  1. Hvala vam na objavi…divni ste kao i uvek..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *