Zoran Škiljević: Alef i smrt

Ona, mlada i lepa kao anđeo, stoji na ćošku, čudno zamišljena. Htela bi da pođe negde a dvoumi se na koju će stranu. Levo ili desno, desno ili levo?
On, kobac koji je ugledao plen, približava joj se brzinom meteora, i, prišavši joj, započinje spiku.
– Čekaš nekoga?
– Ne, ne čekam. Stojim onako.
– Ja sam Alef, kralj ovdašnji, a ti si, pretpostavljam, ona nova o kojoj ovde, u studenjaku, svi pričaju?
– Kraljica u svakom slučaju nisam, a da pričaju, pričaju, šta se tu može? Tako je to čim se pojavi novo meso u kraju.
– Oprosti, znaš, malo sam zatečen situacijom, ali moram ti reći da si na glasu kao ovdašnja fam fatal, jedna od onih famoznih riba koje obaraju s nogu bez pardona i bez milosti. Pa onda mislim bio bi red da se nas dvoje upoznamo, ipak je ovo moj reon. Odnosno moje kraljevstvo. Razume se, ako nemaš ništa protiv?
– Okej, pristajem. Možemo iz ovih stopa da skoknemo negde, ali…
– Super! Srce si, stvarno. Ma daću ja onim skotovima po labrnji, samo još jednom da ih čujem da lanu nešto za tebe…
– Hvala ti lepo, ali nešto moram da te upozorim: ja ne trošim vreme uludo! Kod mene posle upoznavanja nema kajanja, nemoj posle da bude nisam znao, nisam verovao.
– Ko? Ja tako nešto da kažem? Ni slučajno! Ne znaš ti mene, nisam ja makar ko, nisam ja od onih maza maminih…
– Bogme, što te više gledam, sve mi se više čini da jesi. A ja imam oko sokolovo, nepogrešivo.
– Ja sam kralj ovdašnji, nemoj to da zaboraviš!
– Ipak ne! Ne i ne! Umalo da se prevarim, pa da nadrljaš. Nisi ti moj slučaj, žao mi je.
– Ali!…
– Nema «Ali». Ništa od našeg upoznavanja. Adio!
– Ali, zašto? Ja sam glavna faca ovde. Moje je sve od prvog do trideset drugog paviljona! Na mene seke same padaju, evo videćeš…
– Utoliko bolje. Adio!
– Ali samo tako možeš da se uveriš kakav sam ja stvarno, i, svega mi na svetu, nećeš zažaliti! Obećavam!
– Ništa od toga, mazo mamina. Rekoh već, nisam ja za tebe.
– Daj, pruži mi šansu, ne budi tako okrutna? I nisam ja nikakva maza, ja sam kralj!
– Kakva crna šansa, kakvi bakrači! Ja sam smrt za muškarce! Dolazim kao fantom i isto tako nestajem čim padne nova žrtva! A ti si, frajeru, kao spreman da rizikuješ?
– Ha, ha, ha… dolaziš kao fantom i nestaješ u vidu lastinog repa. Ha, ha…. Još pitaš da li sam spreman? Nikad spremniji!
– Smeješ se a i iz aviona se vidi da ti je srce već u petama. Bolje briši odavde dok si još u komadu!
– Ali!…
– Nema «ali». Hajde, tutanj!
– Daj, saslušaj me, imam super ideju! Hajde da odemo negde da se ti i ja o svemu lepo dogovorimo, a onda…
– Mazo mamina, ako hoćeš unapred sve da znaš, onda nisi kralj! Onda si obična slina, a takvih je ovde koliko ti bog hoće. I takvih mi je, bolje da se ne izražavam.
– Moolimm??? Šta time hoćeš da kažeš?
– Sa mnom nema šale, mazo mamina! To hoću da kažem. Sa mnom seks nije seks već borba na život i smrt u kojoj uvek ja pobeđujem. Zato i tražim sebi ravnog, tražim onog pravog, onog kao čelik jakog, srčanog, nepobedivog mužjaka! Da mu se predam bez ostatka! Da me usreći i da ja usrećim njega!
I tu se naša priča završava. Dok je kralj smišljao kako da joj doskoči, šta da joj odgovori a da to ne bude glupo i neubedljivo – nje, te fam fatal što kaže za sebe da je smrt za muškarce, nije više bilo u njegovom vidokrugu!
Nestala je. Isparila. I nema je više. Ali legenda o njoj, tom anđeoski lepom stvorenju što obara s nogu bez pardona i bez milosti i danas jednako živi u Studenjaku. Nema noći da se nekom kralju ne prikrade u san, bilo da je ovaj iz prvog, drugog, trećeg… Ili iz trideset trećeg paviljona.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *