Mirjana Kovačević: Živ san

Golubovi su sletali na terasu u potrazi za sigurnim skloništem gde bi ostavili jaje. Sedeo je zagledan u Bulevar umetnosti. Sa horizontom su se graničila brda na kojima je on video groblje. Činilo mu se da nebo bodu vrhovi krstova. Mislio je da su mu tamo sahranjeni i otac i deda. Želeo je da ode na groblje, da upali sveću pored groba svojih bližnjih i da zaplače. Bio je sam i napušten od svih koje je voleo.
-Nikada neću zaboraviti strašnu sliku jednog tela u fazi raspadanja – prolazila mu je misao kroz nozdrve, huktao je i raznosio tišinu
Borba koju je vodio sa ružnim uspomenama oduzimala mu je snagu. Želeo je da otputuje, da pobegne od sebe, da živi svaki trenutak, želeo je da zaviri da hoda nepoznatim ulicama ili poljima.
U stalnoj potrazi sa sagovornikom koji bi ga razumeo odbacivao je ili udaljavao od sebe sve one koji su ga poštovali ali ne i voleli.
-Dobro, ja jesam arheolog- promrmljao je
Iz ogledala je virila senka čoveka koji je nekada imao razloga da se bavi starim svetom i da kopa ostatke nepoznatih civilizacija. Danas, ogledalo mu je bilo neprijatelj i sudija. Ljut i rezgniran stajao je u kupatilu i brijao tek izraslu bradu.
Vratio se na terasu, seo i ponovo pogledao u horizont. Nebo je bilo žuto i nije smeo da ga pogleda. Prelamala se svetlost preko njegovog umornog tela i nudila senke od kojih su se golubovi plašili.
-Mogu ja to!- ushićeno je rekao
Bio je to pokušaj trežnjenja iz učmalosti svakodnevnice. Možda poslednji trzaj pred stvarnošću koja se nikada nije nametala već kao i svaka mlada i bistra žena uvek je mirno dočekivala gosta.
Obukao se brzo. Izgužvane nogavice na farmerkama i cipele koje su otkrivale svoje godine i putešestvija ukazivali su na pomalo rasejanog ali sasvim sigurno usamljenog muškarca u pedesetim godinama.
Otišao je na groblje i seo na klupicu pored nepoznatog groba koji je bio u blizini grobnice njegove porodice.
Zemlja je smrdela. Borovi su zelenilom tupili mir koji je bio nepodnošljiv. Setio se da je još juče razgovarao sa koleginicom koja je pohvalila njegov rad. Ali on je želeo samo da nestane. Pa da ga otkopaju kada prođe i kada se ugasi i poslednji život na planeti Zemlji.
-Deda- rekao je tiho zagledan u sliku na mermernoj crnoj ploči…
– Sam sam.
Dugo odjekivanje slova S remetilo je odgovor koji je očekivao od davno umrlog čoveka.
-Sam sam…
Odjednom je počela mučnina u stomaku, kapljice znoja su mu se slivale niz obraze, uplašio se sebe, ili se uplašio smrti.
U strahu da će se u samoći raspadati kao ono telo koje je jednom video i kojeg se rano ujutru setio dok je sedeo na terasi, naglo je ustao sa klupice i kao da je prvi put otvorio oči.
Nebo je bilo kao masa ljudi pred poslednje glasanje za novog vođu. Isrcpljeno i beznadežno. Tako je on osetio. Mislio je na golubove koje je oterao. Na gnezdo koje su mogle da sviju na njegovoj terasi. Veličanstvenoj terasi solitera sa pogledom na Bulevar umetnosti. Ali, setio se da je na groblju i da nema izgleda da sa njega uopšte nađe put i da izađe. Da nestane, da se skloni u zavetrinu od svih gadnih i trulih mirisa koji su mu cepali nozdrve i od kojih je jedva disao.
Zapalio je cigaretu. Nije osećao nikotin i sve ostale supstance koje je duvan upio u sebe. To ga je uplašilo. Povlačio je dim za dimom, borio se sa cigaretom. Bolela su ga pluća, srce mu je brzo udaralo. Zabo je cigaretu u grob. Neka oni dime kad ja nemam snage.
Gledao je oko sebe i tražio živo biće. Nedaleko od njega stajala je devojka u crnini i čistili korov koji je izrastao oko groba. Želeo je da priča sa njom. Želeo je potvrdu da je živ. Mogao je to biti samo njen glas. Jedna reč i on bi ponovo duboko udahnuo vazduh. Smirilo bi ga njeno prisustvo. Ne bi više bio sam.
– Zdravo- rekao je
Devojka je ćutala.
-Zdravo- ponovio je
Devojka je ćutala.
Viknuo je i uhvatio je za ruku. Devojka se uplašila ali i dalje je ćutala. U crnoj haljini i s crnom maramom na glavi. Samo joj je lice bilo sivo kao oblak koji se nadvio nad njima.
Razočaran što neće da razgovara s njim, preskočio je grob koji je čistila i osetio svu težinu crne zemlje koja mu je bila i u ustima i u očima i u srcu.
– Ja sam žiiiv!- urlikao je
Odzvanjao je tišinom njegov očajnički krik.
Devojka koja nije mogla da priča sa njim nije se ni okrenula. Videla je samo kako otvara usta i kako gazi preko grobova, i raka tek otkopanih. Bio je van sebe. Prešao je dozvoljenu granicu tišine. Zakoračio je u svet hladan i nepoznat mnogima. Više mu nije bio potreban ni razgovor, ni život. Nije osećao ni strah od neizvesnosti, niti od smrti. Ostao je samo tup osećaj da će se nešto promeniti. Da će naći izlaz sa groblja. Umoran da bi plakao i zavideo živima legao je na zemlju i osluškivao Mesec koji je lutao između stvarnosti i sna, sanjao je da je živ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *