VESNA DENČIĆ: Kad zabride uspomene

Recenzija knjige Jagode Kljaić „MIMOZE U MORU“ – Presing, 2015.

Kada se pojavi nova knjiga to predstavlja radost i za stvaraoca i za čitaoca, a kada se pojavi knjiga poezije, na hiljade svetlica polete u nebo. Poezija, ta kraljica duha i duše, otvara svoja vrata svetu stvarnom i imaginarnom, zavodi stihom, zanosi ritmom, očarava slikom, stvara ili poništava ustaljene obrasce i nedri lepotu nadnaravnu, uzvišenu. Stoga ne čudi ako iz te nesvakidašnje čarolije ponekad ispliva zapitanost pesnika: piše li život stihove ili to poeta, u pokušaju da nadvisi vreme, prepliće tanane niti kroz snove i snoviđenja? Na ovo pitanje je pokušala da odgovori Jagoda Kljaić u svojoj novoj zbirci poezije Mimoze u moru, poemi o životu i smrti.
Poema o životu i smrti (uopšte, ali i u ovoj knjizi) nosi bezbroj motiva, emocija, asocijacija na lična ili tuđa iskustva. Međutim, ono što je ovde na prvi pogled sasvim očigledno i privlači pažnju jeste to da je pesnikinja već u naslovu upotrebila dva jasna simbola: mimoze i more. Mimoze, kao simbol proleća, procvata novog života, trajanje, ali i umiranje. More, to nepregledno plavetnilo od kojeg dah zastaje i srce brže zakuca zajedno sa talasima, sa plimama i osekama, sa svim svojim ćudima, kao što je i sam život ćudljiv. Time ne samo da je pesnikinja želela da naglasi čudesnu lepotu i snagu prirode, nego je i apostrofirala biološku prolaznost.
Sa druge strane, ma koliko to u vremenu tehnološkog razvoja bilo porazno, biologija sve češće ustukne pred neprirodnim i nerazumnim zakonima koje donosi i sprovodi čovek, koji u borbi za svoje mesto pod suncem ruši sve pred sobom. Zbog čega ratovi, razaranja, ljudska patnja i bol – to izgleda može još samo pesnička duša da se zapita.
I zaista, već u prvoj pesmi Buđenje, kao na otvorenom moru, zapljusne nas sva silina osećanja straha, nelagode, slutnji, ali i poziv na borbu da se prenemo iz (košmarnog) sna, da grabimo kroz život, ma koliko lutali, posrtali, padali, jer bitno je ustati: Odmah. Sada. Momentalno. / … / U sekundi. U treptaju. U uzdahu. / Makar bio posljednji. Taj poziv, duboko isprepleten verom u iskonsku snagu dobra, kao da se prostire između nemoći i molitve za spas, od sveopšteg ludila koje svet gura sve dublje u ponor: Strah zalijepljen za zidove. / Umor okovan tijelom. / Nemoć zalegnuta okolinom.
Okosnicu pevanja Jagode Kljaić u ovoj zbirci čini sloboda i sve ono što ona nosi ili, u nedostatku nje, odnosi. Taj post-ratni eho koji se prolama kroz vreme i prostor – izgnanstvo u različitim oblicima – Nećemo biti same / u čudesnom doživljaju nestajanja / dok budemo pokušavale / naraslim rukama sa hiljadu prstiju / kilometarskih nokata / dodirnuti jedna drugu; – sentiment – nikad ne zaboravljaju majke i očeve / kamen i travu na kojima su prohodali / njihovim mišićima bride uspomene; – i posrnule vere u svetlu budućnost – ne posustaju u unaprijed vidljivoj / trci bez cilja.
Tematsku i motivsku građu pesnikinja gradi, grana i razgrađuje u kolopletu sa emotivnim, etičkim i estetičkim zahtevima: Blato je zlatni krevet prema onome / što su nam drugi namijenili / i u što su nas ugurali. Ranjiva ispovest sazdana kroz autopoetičke pasaže u kojima oslikava trenutke tuge i žalosti zbog propuštenog i/ili neučinjenog: uvijek vidim na daljinu, / nepogrešivo se penjem / po vrhovima nedostupnih planina, / … / Nisam znala / da ne vidim na blizinu. / ali i ugušenog bunta protiv neumoljive stvarnosti.
Da nakon oluje uvek grane sunce autorka potvrđuje stihom: Kad su se mimoze osušile, / valjalo je krenuti. / i optimističnim tonom u pesmi Pozdrav leptira leptiru zaokružuje celinu ove male, ali snažne i sadržajne poeme, ispevane u trideset pesama, koje, svaka ponaosob, stapajući se u metaforični niz, nose svoju poruku i pouku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *