Danijela Milosavljević: Post Frau Bruder

Emil je ležao na karti, na podu predsoblja pošte u Martinici1. Malenim prstom petogodišnjaka pratio je ucrtane putanje brodova i vozova. Bila je to lepa poštanska mapa sa slikama poštanskih brodova, njihovim imenima, vremenima polaska, putanjama, i vremenima dolaska na odredišno mesto. Prateći brodove i vozove, posećivao je daleke krajeve i ucrtavao mapu sveta u svoje male vijuge. Za nekoga ko je odrastao vodeći računa o pošti, zajedno s majkom, nije bilo vremena za igru sa ostalom decom. Nije imao vremena da bude dete, ali se zato razvijao s posebnim senzibilitetom za stvari koje su ga okruživale. Najviše je voleo četvrtak, kada je ispred pošte bila stočna pijaca. Iskradao se iz pošte i obilazio životinje. Naročito je voleo konjiće i maštao kako će jednoga dana i on imati svog. Bilo je tu raznih rasa: polukrvnih engleskih, čistokrvnih arapskih, a najviše nonijusa – mađarskog seljačkog konja. Tako se i prošlog četvrtka obreo na pijaci.
„Hej, mali, jel ti se dopada ovaj konjić?“
Nemo je klimnuo glavom uz smešak, i pružio ruku, dajući na znanje prodavcu da bi želeo da ga pomazi. Čovek mu je dopustio. Kružio je pogledom unaokolo, nebi li spazio roditelje ovog dečarca i možda utvrdio pazar. Kako nije našao nikog „zainteresovanog“ za njega, upitao ga je:
„A kako se ti zoveš?“
„Bruder Emil“, odgovorio je dečak.
„A prezivaš?“
„Post Frau“.
Prodavac se počešao po glavi sa izrazom zbunjenosti na licu.
„Ma, to je poštarkin sin“, uključio se drugi prodavac.
„On i njegova sestra, koja je ostala sa ocem u Bečkereku2, razvili su poseban govor koji samo njihova majka razume“.
Rođen u Ečki, odrastao je okružen rumunskim jezikom. Majka je sa njim pričala srpski, a otac mađarski. Kada su prešli u Martinicu, nemačko selo, osnovni jezik bio je ‘švapski’. Dežurajući s majkom u pošti, slušao je engleski i francuski. Njegova je majka govorila sve prethodno navedene jezike, on ih je sve razumeo, a govorio jedan, sastavaljen od reči svih jezika kojima je bio okružen. Pošto ga je sestra zvala Bruder Emil, a seljani ga spominjali kao sina od Post Frau, to se on predstavljao kao Post Frau Bruder.
U tom trenutku, induktorska centrala je zazvonila posebnom kombinacijom tonova. Centrala je, inače, konstantno zvonila, ali je Emilov istančani sluh ulovio posebnu kombinaciju koja je označavala slovo M. Bio je to poziv za poštu u Martinici. Potrčao je prema zgradi pošte vičući:
„Mutter, Mutter, em, em!“
Majka je, brišući ruke o kecelju, istrčala iz kuće sa imanja uz poštu, i dotrčala do centrale da prespoji liniju ili primi poruku. Imanje im je dodeljeno uz službovanje u pošti. Sastojalo se iz kuće, velike bašte i posebnih zgrada i odeljaka za stoku. O bašti i stoci računa su vodili radnici koje je majka plaćala. Njih dvoje nisu imali vremena jer su zbog ratnog stanja dežurali 24 časa uz telefonsku centralu. Iz tog razloga, u zadnjem delu pošte se nalazio krevet, neposredno uz galvanski element, bateriju koja je poštu snabdevala strujom. Emil je vodio računa da u velikoj staklenoj posudi, u koju su bile uronjene olovne ploče, bude uvek dovoljno tečnosti. S vremena na vreme, on i majka bi čistili staklenu posudu od finih, belih kao sneg, kristala, koji su se taložili na njenim stranicama. Zbog nje je cela pošta imala blago kiselkasti miris. Zahvaljujući njoj, graciozne poštanske stone lampe, vitkih vratova, formirale su baršunasti zelenkasti odsjaj na zidovima. Na njima su se ocrtavale i izdužene senke, zeleno-belih letvica koje su oivičavale dva poštanska šaltera. Jedan manji, i drugi veći koji je služio za prijem i izdavanje paketa. U vreme dokolice ili čekanja da centrala odzvoni svoje čarobno M, Emil je slagao, preslagao i gradio utvrđenja od donetih paketa. Voleo je i da slaže pisma u pregratke poličnog regala, koji je se nalazio iznad pisaćeg stola. Pored pregrada, polični regal je imao i malene fijoke. Dok je slagao pisma, klečeći na stolu, otvarao ih je i, uvek sa istim zanimanjem, pregledao njihov sadržaj. Bilo je tu svega i svačega: krajeva potrošenih mastiljavih olovaka, voska za pakete, kanapa, isečaka iz starih novina, rezervnih tračica za telegraf, mastila, pera, marke otrgnute s pisama iz inostranstva, šuškavog papira u kojem su bile umotane pomorandže, graviranog papira za pisma koje je mama dobila od Frau Anne. Sve u svemu, to su bile male riznice. Posebno je uživao u odjeku koji su proizvodili pečati, dok ih je svom silinom spuštao na raznorazne pošiljke. Voleo je taj tupi zvuk, koji je ispunjavao celu prostoriju, od kojeg su mu bubne opne rezonovale na poseban način, a kojeg je osećao celom utrobom. Ako nije bilo pošiljaka, lupao je po novinama koje je neko, jednom davno, zaboravio u pošti. U tom trenutku, osećao se toliko važnim. Dok je mama kuvala ručak, on je dežurao pored telefonske centrale, te žućkaste, vitke, drvene lepotice, koja se protezala duž zida do plafona, sa svojim zvonima, kablovima, preklopnicima, utičnicama i o nju obešenim parom slušalica. Ona je bila aktivan član ove male porodice, koja se konstantno oglašavala svojim zvonima, i bila indikator aktivnosti umreženih centrala. Ona je govorila još jednim jezikom, koji je Emil veoma rano savladao. Bila je to Morzeova azbuka. Posebna kombinacija dugih i kraćih zvona, bila je znak uključivanja centrale Martinica. Tada je mama stupala na scenu. Koristeći sve njoj znane jezike, dovodila je svet u ovu malu sredinu, u ovu minijaturnu tačku na karti Evrope. Isto tako, ova minijaturna tačka je preko Bečkereka bila vezana sa ostatkom sveta.
“Emile, zovemo!”
Bio je to znak za Emila da da početni impuls, okretanjem ručice smeštene sa strane drvene konstrukcije. On je okretao i udahnjivao život centrali. Iako su ga od toga bolele mršave mišice, nije odustajao, jer je znao da je važna karika u ovom lancu. Ponovni niz isprepletinh tonova i veza sa Bečkerekom je uspostavljena, a preko njega sa udaljenim mestima u Evropi.
“Herrn Lenhardt, bitte. Kabine zwei”3
U pošti su se nalazile i dve lepe tapacirane kabine. Služile su da sačuvaju privatnost života stanovnika Martinice u njihovim razgovorima. One su omogućavale jednu od zanimljivih igara za Emila. Posmatrao je kroz izdužene staklene prozorčiće lica onih koji su telefonirali, i pogađao o čemu pričaju. Da li su srećni dok pričaju sa udaljenom rodbinom, da li im je neko javio tužnu vest, pričaju li o uobičajenom životu na gazdinstvu. Kada bi mu to dosadilo, oslanjao je glavu na ruke i posmatrao pesak koji je lagano curio u peščanom satu. To su bili specijalni peščani satovi za merenje minutaže razgovora. Povezani u niz, satovi su merili 1״, 2,״ 3״ i 5״, a posebni, veliki, merili su 10״ i 30״. Rekli su da se u njima nalazi čuveni saharski pesak. Majka mu je pričala o Sahari (na mapi je znao i da je pronađe), o nekim kamilama, beduinima, šatorima i palmama. I dok je beli svetlucavi pesak klizio, on ih je zamišljao u toj maloj, vitkoj staklenoj posudi. Kako bi pesak iscurio u jednom satu, okretao je sledeći u nizu, i ponovo razmeštao aktere svoje zamišljene scene.
“Emil, aufwachen!”4
Trebalo je naplatiti utrošene minute. Krupan novac se nalazio u maloj metalnoj kutiji s drškom na sredini, a sitan u glatkoj, nestvarno crnoj činiji od abonosa. Imućniji žitelji su mu, kad su imali, ostavljali u njoj koju paru pride. S vreman na vreme bi ga pitali:
“Emile šta ćeš s tolikim novcem?”
“Für ein kicsi ló”5, odgovarao bi im on.
Na kraju dana bi metalnu kutiju s novcem, drvene kutije sa uredeno poređanim obrascima, poštanske marke i pečate, odlagali u veliku metalnu kasu. Majka bi završavala još pokoje pismo za nekog od seljana Martinice ili nekog iz okolnih sela, dok se on igrao s mapom raširenom po podu.
– “Hajde, Emile golube. Vreme je za spavanje”.
Majka je pokupila mapu, i vratila je na njeno mesto na zidu. Emil je sa svog mesta na krevetu, sa sanjivim, poluspuštenim kapcima, još jednom „izvršio proveru“, bacajući pogled na staklenu konstrukciju galvanskog elementa, i lagano sklopio oči.

Fusnote:
1 Lukićevo
2 Zrenjanin
3 “Gospodine Lenhardt, izvolite. Kabina dva”
4 “Emile, probudi se!”
5 “Za konjića”

2 Responses to Danijela Milosavljević: Post Frau Bruder

  1. Zdenka Feđver каже:

    Nesvakidašnja priča.
    Priča koja se pamti za sva vremena.

  2. Danijela каже:

    🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *