Danijela Milosavljević: VINSKA MUŠICA

Posmatrao je vinsku mušicu koja se praćakala u ćilibarskoj tečnosti, praveći koncentrične krugove. Skoro da je mogao osetiti kako se oseća. Kako se bezuspešno bori za dah, dok je snaga polako napušta. Odjednom su se i njemu zgrčila pluća. Poskočio je s barske stolice i razlabavio kravatu, pokušavajući da nadiše što više vazduha. Šanker je na momenat zastao u brisanju čaše i upitno ga pogledao. Dao mu je rukom znak da je sve u redu i vratio se na stolicu. Belom čistom maramicom, koju je izvadio iz sakoa, obrisao je graške znoja koje su mu oivičile čelo. Teško dišući oblizivao je suva usta, željna novog talasa tečnosti. Posegnuo je rukom da izvadi mušicu iz čaše, bolno svestan koliko mu se ruke tresu, koliko je duboko zaglibio u ovu nestvarnost, a koju je mozak sve vreme odbijao da prihvati. Unutrašnjost utrobe mu se grčila i uvijala kao zgaženi crv, tupo cvileći i moleći za još zlatnožute, spasonosne tečnosti. Iskapio je čašu, i ona mu je donela privremeni mir. Tečnost je polako klizila niz grlo, ostavljajući za sobom tragove toplote i prijatnog žarenja. Razlivala se po unutrašnjosti organa vraćajući vlasniku komadiće sreće. Od naleta prijatnosti oči su mu zasuzile. Uigranim pokretom glave dao je znak šankeru za još jedno piće i pogled usmerio ka prozoru. Pažnju mu je privukao lepet krila dva goluba, koja su se otimala oko korice hleba. Izgladneli, žestoko su se borili podižući prašinu duž puste ulice. Bilo je suviše rano za ovaj deo grada, u koji su zalazili mladi, a samim tim i manja opasnost da ga neko prepozna. Šireći nosnice duboko je udisao miris ustajalog duvana i alkoholnih isparenja. Šanker je ulazio i izlazio, donosio robu i popunjavao asortiman pića. Flaše su zveckale u gajbicama i remetile bezglasnu komunikaciju šankera i mušterije.

– Nekada smo ovako vukli gajbice za 1. maj. Porodica i prijatelji na okupu, mirisni roštilj, cika dece, masni vicevi, sunčevi zraci, pecanje, smeh do sumraka – bila je to oda zaposlenog radnika ovom prazniku.

Pričao je čovek šankeru ili možda svom liku, koji se nazirao u ogledalu iza čaša i flaša poređanih naspram njega. Podigao je čašu i nazdravio liku iz ogledala, a zatim i avetima prošlosti koje su ga pratile, koje su iskakale iz svakog ćoška, rugale mu se, zavodile i podsmevale. Popio je piće naiskap i odlučno dao šankeru znak da sipa novo. U naletu nove euforije i slane tečnosti, refleksija svetlosti od ogledala i čaša prelomila mu se u oku, zamutivši mu pogled kristalnom koprenom duginih boja.

– Eh, a simpozijumi u zemlji i inostranstvu! Sve vodeći ljudi iz struke, sa kojima sam razmenjivao iskustva. A tek kakvi su bili banketi u salama s kristalnim lusterima. Pili smo samo najskuplja pića, a ponekad imali prilike da se družimo i sa viđenijim ljudima iz oblasti umetnosti i kulture.

Kružeći tako pogledom, kao da se upravo nalazi u jednoj takvoj sali, pogled mu pade na reprodukciju reklamnog plakata za Mulen ruž Tuluz-Lotreka.

– A znaš li kako smo birali putovanja? Iz dnevnih novina! Lepo kreneš da listaš dnevne novine, malo politička događanja u svetu, pa društvo, dešavanja kod kuće, kulturne manifestacije, sport i onda kreću reklame. Moskva, London, Pariz, samo odlučiš, spakuješ stvari i odeš.

Ponovo se vratio proučavanju dna svoje čaše. I gle, opet se ona vinska mušica nalazila u njoj. Nikako mu nije bilo jasno kako joj se prethodno loše iskustvo nije urezalo u pamćenje, te je opet bezglavo pohrlila u alkoholni bezdan. Da bi izbegao mogući ponovni napad panike, podigao je pogled i zagledao se u svoje likove, koje su gradila dva naspramna ogledala. Ugledao je isprva oronulog, izboranog i nesrećnog čoveka, sivog u licu. Ali gle čuda! Svaki manji i udaljeniji lik, činio mu se sve mlađi i zadovoljniji, a onaj najmanji, koji je uspeo da vidi, blistao je od sreće. Mahnuo mu je u mislima i s puno samopouzdanja čvrsto obećao:

– Pokazaću ja njima koliko vredima i da starost ništa nije umanjila moju stručnost. Ljudi u Evropi su se nekada otimali o moje znanje. A porodica, porodica ima da me poštuje, jer sam sve svojim rukama pošteno stvorio.

Dok god postoji taj čovečuljak sa utkanim zrncem sreće, imaće snage da ustane sa ove stolice. Zategao je kravatu, poravnao odelo i iskapio poslednje piće za danas. Izvršio je poslednju proveru ruku, koje su se sada donekle stabilizovale. Nasmešio se čovečuljku, onom srećnom, i krenuo ka poslu. Pauza za doručak bila je završena.

Šanker je posegao za novčanicama, koje su se polako kvasile od mokrih tragova čaša. U mokrim tragovima ugledao je lik mladog, fakultetski obrazovanog mladića, koji mu se podsmevao. Zgužvao je novčanice i krpom prebrisao i poslednji izdajnički trag čaše na šanku.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *