VELIBOR MIHIĆ: PRIČA O CRNJANSKOM I RUKAVICAMA OD NAPE

Posle dobrovoljnog i uspešnog povratka iz višegodišnjeg samoizgnanstva, iz Londona, u Beograd („Lament nad Beogradom“), Crnjanski i njegova supruga Vida, povratnici, bezdetni, već u godinama, jedno vreme su tiho i povučeno stanovali u hotelu „Ekscelzior“ (i danas ima 2 zvezdice, a, tek, onda!… to mu – Crnjanskom – „dali“; a, posle smrti, Zadužbinu mu „smestili“ pored klozeta u Francuskoj 7… idite, Srbi, i uverite se, sopče 3 x 2, ne milimetra već metra, PORED KLOZETA!!!… to su ti, isti!), na uglu Miloša Velikog i Lazarevićeve ulice (tad Lazarevićevo sokače). Posle će, takođe, „razumljivim“ gestom „uviđavnih“ vlasti, dobiti stalno konačište u zgradi iznad restorana „Vltava“, blizu parka, ispod „Kikevca“… (Na zgradi ima spomen-tabla s njegovim likom, da čovek ne poveruje! Uštinuo sam se nekoliko puta da se uverim da ne sanjam! Ali, istina je!!!)…
Ova priča se odnosi, samo, na njihovo hotelsko vreme… Za „vltavsko“, reći ću, sad, samo, ovo: da mu je neko, neko od onih koji su ga svakodnevno obilazili, dosađivali mu, donosili mu grancle i imalin, vrteli se oko njega, obrtali kao smešne čigre, smetali mu… „strvoderi“!… „esnaflije“!… dodvoravali mu se, očekivali od njega predgovor ili da ih, bar, potapše po ramenu… a da to neko vidi!… sve go amater!… a redovno nepismeni!… „poznati pisci“, članovi ovog-i-ovog… onog-i-onog!… ponekad ovog-i-onog ili onog-i-ovog… ma smejurija, jedna… od netalenata, podrepovića, „odaša“ – a zna se i kom su pevali ode!… ima i antologija tog spama i srama!!!… „poznati“… a, ovamo, ni majci ne znaju da napišu pismo!… a kad progovore, „mrak huji iz tikve“… međusobno su se čitali i nagrađivali… polemisali i pljuvali… gurali se pored njega… nije šala, bre!… Crnjanski je, to… „otac“ „Seoba„, „Dnevnika o Čarnojeviću„, „Romana o Londonu„… „Sumatre„… „Stražilova„, dakle, dodvoravali mu se… e, pa!… da se zna!… neko je, ponavljam, od takvih – „zdipio“ – aha! – ili(ti), bez navodnika: ukrao! – iz kartonske kutije za deterdžent „pere sam“, kraj ulaznih vrata u stan – rukopis-kupusaru, doduše nezavršen, njegovog romana „Cipelari„!… Neki hartijožder!… Pod kaput i… niza stepenice!… Ne, nije nategnuto, grešite… Međutim… Ali, o ovom, možda, nekom drugom prilikom… pa, možda, i na ovom portalu koji mi je…
Polako, Srbi bi, samo, „pred rudu“! Polako, doći ćemo i do rukavica, iz naslova!… A rukavice su u vezi dvoboja, što je, samo po sebi, nemoderno, anahrono… prema tom… polako, ponavljam… „ne trčite pred rudu“!… možda ćete se i razočarati… Crnjanski i dvoboj!… ma ‘aj’te, molim vas!… (mada… ima podatak da se… navodno, Matić mu bio sekundant!… ali…)… Mada je on bio poznata prznica, to se zna… Da nastavim…
Kad se, dakle, posle mnogo godina, vratio iz Ujedinjenog Kraljevstva, bio je više nego isprepadan, utučen, gotovo izgubljen. Sveg se plašio, od svakog i svačeg je zazirao… bukvalno drhtao… Bio je ubeđen da će ga otrovati!… Kao Tesla, dole se, u hotelski restoran, spuštao sa svojim ličnim priborom za jelo (za razliku od Tesle koji je svoj pribor, posle obroka, ostavljao na stolu, Crnjanski ga je vraćao u sobu). Plašio se komunista, još više komunjara! Nije im verovao… Lepo je, to, što ga majka Srbija ponovo prihvata na svoje materinske grudi, proglašava najvećim piscem na srpskom jezuku (ima, među nama, i jedan koji se na ovo poslednje smeška onim svojim pacovskim licem: misli da je on taj!… nije, nego!… nemaš, ti, brajko, moj, visinu za Crnjanskog!), što će mu objaviti sve njegove rukopise, ali… svaki malo neobičniji zvuk u hotelskom hodniku, izluđivao ga je… Kad hotelski električar menja sijalicu u hodniku, on doživi zemljotres (I. Sekulić: „Kosta Zemljotres“)! Kad nekog gosta pogrebnici iznose u sanduku niza stepenice (Eva Ras: „Ne grakći za mnom na stepeništu!“), on drhti misleći da je Smrt pogrešila sobu! Ima, tog, još… ali mi nemamo prostora, čeka nas rukavica… tj., RUKAVICE… iz naslova… he!…
Predržite se… (s „e“ umesto „i“ u prvom slogu), polećemo…
Sedi Crnjanski u restoranu i… lepo vidi kako mu se približava ogledalo!… a u ogledalu – on!… Crnjanski!… takođe, sedi… I onaj u ogledalu drži šoljicu kafe… kao on… Crnjanski desnom, a onaj, u ogledalu, levom rukom, što je normalno… I onaj u ogledalu… pardon!… NE SEDI… nego STOJI!… (greška u perspektivi percepcije).
– Ja sam vaš dvojnik – kaže omalen, zgurav, izboran, izmučen, u tamnom odelu, tankih usana, proređene kose… isti Crnjanski.
Pisac ćuti, šta će… šta biste vi, da vas, u nekom kolu klasne lutrije takva srećka potrefi, a?!
U izvesnom smislu je, možda, i poverovao da neko tera šegu s njim pomoću ogledala, neki arhimedovski trik, ali… Već je bio spreman da tom svom dvojniku razbije njokalicu; u mladosti, mnogi su to iskusili, nije se, bogami, dao!… Skupo je naplaćivao uvredu…
Kad je Vidi, za minut-dva, ispričao svoju viziju, pošto se popeo liftom, naterala ga je da siđu u restoran i pogledaju sto gde se to desilo.
Dve šoljice su bile na stolu!
Opa, bato!…
– A koliko si kafa popio?
– Ne znam… Možda jednu, možda dve… nisam siguran…
– Je li vidiš?!… Odsad pijemo u sobi…
Ogledala nema, ili je sklonjeno ili ga nije ni bilo… Ma, hotel je, to, ima svoju mašineriju… to što ogledala nema, samo… (Velibor Mihić: „Hotel Jevropa“).
Kroz dva dana, ista stvar, ista mada ne „u dlaku“…
Za istim stolom Crnjanski je jeo rakove… a onaj njegov dvojnik, za stolom, preko puta je ili gulio proju, ili gulio pomorandžu, ili gulio klot pasulj… ili… šta se, još, guli… u hotelu s dve zvezdice?… pomozite… nije se videlo, bilo je mračno u restoranu Hotela „Ekscelzior“, siromašnom hotelu s dve bedne zvezdice pa su štedeli na osvetljenju…
– Ja sam vaš dvojnik…
Crnjanski – slanik – pa u glavu!…
Puče… puče slanik!…
Konobar počisti a ispod oka gleda Crnjanskog, šta će… Onaj ko je napisao „Seobe“ i „Drugu knjigu Seoba“ može da razbije i solanu a ne slanik!…
Ćuti, neće reći Vidi. Nije, on, od juče. Uvek ju je slušao, a radio po svom…
Smišlja plan, taktiku i taktičku logistiku…
Čekaj, samo! „I mi konja za trku imamo“, brajkoviću, moj!…
Potiskuje u sebi izgnanički resantiman…
Daje, na dlan, konobaru paricu bakšiša, mora zbog istorije… Pa u park, preko puta. Tamo gde se Kralj, Acin otac, igrao klikera kad je bio mali…
Čekaće. Koliko dugo? Koliko treba…
Nije uspeo da sačeka…
Vida ga spazila s prozora i, sva usplahirena, pozvala ga, gore. Moraju svi iz hotela. Direktor naredio da se istresu svi čaršavi, prebrišu svi patosi u hotelu „Jevropa“… pardon!… „Ekscelzior“… i nariktaju satovi!
Pazi, molim te! Balkan nije više Balkan… drago, to Crnjanskom, a kako i ne bi… Čim ostatak sveta korakne napred, njemu milo…
Iste večeri, u hotelu mu je priređen mali koktel povodom njegovog rođendana, kuvari igrali, direktor pevao, konobari izvodili mimikriju… nije mimikriju… izvodili… mi… mi… šta radi onaj Marsel Marso?… mi… mi… animaciju… mi… mi… pantomimu!…
Pipne se Crnjanski za buđelar, na mestu je. Pogleda Vidu, osmehuje se. Sve je u redu. Kad…
Kad, u dnu sale… spazi ga!…
Sedi, za svoj groš, ni luk jeo ni luk mirisao, gleda iz daljine šta se tu, na nazovikoktelu, radi, samo sedi i gleda… inventariše političare i ćevapčiće, skrozira sponzoruše i donatorke, levake koji ne znaju gde im je desna i ludaje kojima je jedini „pedigre“ bio što su se u ranom detinjstvu popele na ludaju… sve go amater!… ali obučen u krpice što karijerizam znače…
Naš junak odlazi do njega i pita ga na besprekornom engleskom:
– Ko ste vi? (Ovo prevedite na engleski, ja ne znam).
– Ja sam Jaša…
– Jaša?… Pa šta?… Koji Jaša?… Jaša Grobarov?… Jaša Almuli?…
– Jakov Petrovič Goljatkin…
Crnjanskog nešto preseče.
Naravno da je znao ko je Goljatkin.
A trebalo bi da znate i vi kad ste u društvu Miloša Crnjanskog.
Za amatere (ovde, ovako, da vas ne opterećujem fusnotom): Jakov Petrovič Goljatkin je glavni junak romana „Dvojnik“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, ali… ali… i njegov dvojnik!… Tu smo!…
– Kakve to veze ima sa mnom?! – pita pisac.
– Kako nema… pogledajte… isti sam kao vi… Kao u ogledalu…
– Čujte, vi, ne znam ko vas šalje i s kakvom namerom, ali… ali… ako vas još jednom… Jeste li me čuli?!… Još, samo, jed…
Dvojnik se učtivo pokloni pa izađe u Takovsku ulicu i sede na onu istu klupu, u parku, preko puta gde je pisac sedeo i vrebao ga…
U sobi, motri na vrata.
– Vido, čuješ li nešto napolju?…
– Čujem trolejbuse.
– Ma ne to, nego da li nešto čuješ u hodniku?…
– U kom smislu?
– U sumnjivom smislu…
Dva dana i tri sata kasnije, vrata na njihovoj sobi se otvaraju – Vida zaboravila da zaključa! – a na otiraču, na slovima DOBRO DOŠLI, stoji glavom i bradom onaj Jakov Petrovič Goljatkin, dvojnik našeg junaka!…
– Opet vi?! – zgranut je Crnjanski držeći klimavu kvaku otvorenih, tj., odškrinutih vrata.
– Dolazim, poslovno…
– Mičite mi se s očiju, mi…! Dok vas nisam zgromio! – grmi Crnjanski dok Vida samo napola čuje i polurazume, trolejbusi i autobusi u Takovskoj brundaju (Vladimir Nazor: „Medved Brundo“).
– Ali, gospodine Cernjanski, budite razumni…
– Crnjanski, Crnjanski!
– Crnjanski… u redu, izvinite… Dolazim, poslovno… Naime, skupljamo dobrovoljan prilog za povratak Karađorđevića u Zemlju. Prestolonaslednik princ Aleksandar, kao što izvolite znati, po ženijalnoj zamisli…
– Genijalnoj…
– Zamisli… gospode Draškovića i Bećkovića, treba da se vrati u Beograd, stvar je, već, perfektuirana, utvrđen je i datum Njegovog Dolaska u Beograd… Ðinđić, s Lukom na ramenima, dočekaće ga kod Londona… London – London… ima simbolike, ali…
– To se nikad neće desiti! Znate li vi koja je ovo zemlja?! Ovde će pre doći američki čelik nego Karađorđevići, potomci velikog Vožda…
– Grešite, g. Cernj… Crnjanski… Stvar je svršena, u aoristu, razumete?!
– A kakve veze vi imate s tim, moliću lepo, a, uz to, još mi idete na žifce?
– Živce…
– Nećete me, vi, još i ispravljati!… Dakle?!… Na sredu?!
– Pa, dali su mi ulogu Jakova Petroviča Goljatkina s tim da se preobučem u vas, trik je u potpunosti uspeo… Svaki prilog je dobrodošao. A evo i kutije za dobrovoljan prilog…
– Za šta vam, konkretno, treba taj novac?
– Za krečenje Belog dvora… Srpska posla… Zove se budući kralj, a nema se para za krečenje!
– A, tako… Hm… hm… Pa, koliko treba, nisam, baš, u prilici, ali ne begam… uopšte ne begam, gospodne… Koliko treba? Koliko ljudi… hoću reći: podanici… daju?… U proseku… Po koliko?
– Vaša volja, gospodine Crnjanski… Akcija je na dobrovoljnoj bazi…
Crnjanski se prebaci s noge na nogu, popravi kragnu na bade-mantilu i okrenu se prema unutrašnjosti sobe.
– Vido, koliko para možemo da damo?!
– Kakve pare?!
– Za kralja…
– Kog kralja?
– Pa našeg, pobogu! Za Acu! Čovek čeka…
Vida dođe do vrata. Gleda.
– Koji čovek?… Gde je?
Sad gleda i on, i levo i desno duž hotelskog hodnika.
– Ne znam… Sad je, tu, bio… Štuče…
I tako se ta epizoda završi, stilski ujednačeno ali sadržinski vrlo traljavo. U duhu fikcije, što bi rekao moderator Cicvara. Goljatkin u Crnjanskovom liku beše nestao!… Ali…
Na hotelskoj stazi od rogozine, ostala mala kartonska kutija! Kad su Miloš i Vida prebrojali novac, bilo je ravno 2.184,00 dinara (i slovima: dve hiljade sto osamdeset četiri)…
– Kad ga vidim, razbiću mu njokalicu! – reče Crnjanski. – Ova suma je uvredljiva!…
Vida ga, s nevericom, pogleda, davno je prošlo vreme kad je njen muž bio prznica, ali oćuta. Mislila je o predstojećoj selidbi na Čuburu, u zgradu iznad restorana „Vltava“, u stan koji im je namenio vrh države. I njima je trebalo para za krečenje, ali je ovde u pitanju čista koincidencija… ona nije čula o onom krečenju Belog dvora za Kralja…
Jedan dan i jedan sat kasnije (priča se ubrzava), bračni par Crnjanski je tresao ćebad na krovu hotela „Ekscelzior“, kad… opet onaj čova, Jaša Goljatkin.
Čim ga je video, Crnjanski je bacio praker i kao ris pojurio na uštvu koja se tako vešto pretvara, čas je tu, čas nije…
Njegov dvojnik je, međutim, sad, imao ono lepo, geštrajft, odelo koje je Crnjanski u Londonu, samo u izuzetnim prilikama, nosio. Tip-top je izgledao. Ispavan. Zalizan. Nema gospodskih podočnjaka. Bela maramica u džepu leprša kao zastava. Lanac od džepnog sata. Puca od seljačkog zdravlja…
– Da obaramo ruku? – kaže on i tim jednostavnim pitanjem smesta „razoružava“ našeg junaka koji se, već, spremao da mu nanu…
– Kakvu ruku?!
– Kako „kakvu“?! Pa, desnu, gospodine… Mi smo dešnjaci… Dole, u restoraciji, direktor hotela namestio sto, mnogi se oprobavaju… Džadžić oborio ruku Prici. Leka oborio ruku Peri „Konju“. Karović oborio obe ruke Marasoviću pa sad svira nosom…
– Vi, meni, nećete, uspeti! Ja, sam, nekad, mačevao! Ruka, moja, desnica, kao, čelik, je, razumete, li, vi, ovo, što, vam, govorim?
– Izvinite, ali… čem tolike zapete, svi se pitaju?!
– Mucanje genija! Milošević, Nikola, postavio, dijagnozu… Pa, da, siđemo…
A šta bi s rukavicama od nape, iz naslova?…
Zagubile se, valjda… Napa, jest mi neki materijal!… Dosad su se, sigurno, već i rasparile…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *