Miloš Petronijević: U CENTRU PAŽNJE

„Ne drži se kašika celom šakom, ispravi leđa, niko ti neće oteti tanjir!“ – „Sto puta sam ti rekla da se to dugme na suknjici zakopčava pozadi!“ – „Šta sam ja bogu zgrešila?!“ – „Pa to uopšte ne liči na slovo A“ – uzdisala je moja majka i izuvala mi patike, kao da je važno što mi je jedna čarapica plava a druga zelena.
„Idi tamo, očisti ono, nemoj tako, uradi ovako…“
Ponavljala sam peti, a posle i sedmi razred jer nisam shvatala kako se i zašto Zemlja okreće i kuda ide i zašto je neki put x = 5, a drugi put devet…
I još mnogo štošta drugog nisam znala. Jedino sam u rastu prestizala ostalu decu, mada sam bila trapava: „E, to mi nikad neće biti jasno kod ovog deteta“, pridržavala me je nastavnica fizičkog. „Da je priroda takvim skladnim telom obdari, a da se pri običnom kolutu kao baba sapliće.“
Na pregledu za nas što smo zaostajali u razvoju rešila sam sve testove, i mami su rekli da nisam glupa, ali da imam prirodne nedostatke koje će internat vremenom ublažiti, i osposobiti me za život, u kojem ću slobodnom voljom o svemu odlučivati. Preselili su me u grad, u novu školu, gde su svi bili nezreliji od mene, i kao iz šale završila sam sedmi razred, u osmom bila najbolja, i služila za uzor na koji se treba ugledati. Krajem tog osmog razreda, bez obzira što sam blistala, mama je došla po mene i odvela me kući, jer su se javila različita narodna stremljenja. Nešto kasnije videla sam i tatu sa odistinskom puškom, koju je sakrio iza ćebeta na ormanu, i sa tečom i ujakom posle su dugo šaputali za stolom pod kajsijom u dvorištu, i jednog jutra ga nije bilo, a kroz neki dan su u naše naselje došle nepoznate čike, grleći se sa nekim komšijama od preko puta, i na raskrsnici je osvanulo fantastično vozilo, sa cevima nalik ježu iz bajke. Sa bregova okolo i iz naselja posle su često pucali, i ja sam zapitkivala mamu ko su „ovi“ a ko „oni“, rekla mi je da se skrasim i umuknem, i sedela sam na hoklici i ćutke razmišljala zašto se međusobno ubijaju, nije mi bilo jasno, ali meni mnogo toga u životu nije jasno pa me zato valjda ponekad i zovu debilče. Moje drugarice prestale su uveče da se okupljaju kod oraha, i nismo se više sakrivale iza škole da uz muziku pušimo i zadirkujemo se s dečacima, a kada bi me ponekad mama slala u prodavnicu, govorila mi je da idem oborene glave i da se nigde ne zadržavam, i ošišala me je budibogsnama na kratko i terala da nosim majicu do guše i široke pantalone, da mi se ne vide sise i noge.
Jednog prepodneva se začuo helikopter, i oni od preko puta izašli su na ulicu, a sa naše strane tete su spustile roletne i preko telefona s mamom šaputale da je u Zaseocima nekoliko njihovih poginulo i da nam se crno piše. Gledala sam televizor u sobi (da ne bih kroz prozor virila i povazdan zvocala), i oni su nam zalupali na vrata – mama je izašla i raspitivali su se za tatu, nisu joj verovali da će se za neki dan vratiti, nisu joj verovali ništa, i ujakov kum rekao je da nam ne mogu garantovati bezbednost i da se moramo evakuisati na drugu lokaciju. Mama mi je dala dva kofera i rekla da izdržim, natovarila se i sama, sve dahćući, i došle smo sa drugim tetama do raskrsnice, gde su nas popeli u prljavi kamion, spustili su ciradu i pošli smo nekuda, unutra je vladao muk, a kad su nas zaustavili prepoznala sam Hotel i benzinsku pumpu, i svi smo sišli na parking, pred šlemove u zelenim uniformama sa čokoladnim šarama, koji su nas zagledali. Čika je stao između nas i njih, bio je kao iz filma Pobednik, sa istim tamnim naočarima, i upirući prstom kazao je: „Ti… ti… ti“, izdvojio ih je četiri, i moju sestru od tetke među njima, i dok su žene vriskale zastao je preda mnom: „Odvedi je u šesticu“, okrenuo se jednome iza sebe, mama je kukala i istinski plakala, saletala ga za dugmad na uniformi, a zaplakala sam i ja, otimala se onome koji me je za ruku vukao: „Pusti me“, ljudski ga molila, osvrćući se ka mami, koju su ubacivali u kamion.
U sobi u koju su me odveli pritisla me je velika tuga i ništa nisam videla, pao je mrak i odozdo se začula muziku, i kada je onaj čika kao iz filma ušao, sedela sam na taburetu pokraj stočića, suvih očiju. Rekao je da se ne plašim i ne brinem, da će sve biti u redu, da je moja mama na sigurnom i da će se ovde i na mene paziti, i izašao je i doneo poslužavnik sa sendvičem i pljeskavicom, parčetom torte i koka-kolom, ali ja nisam više bila gladna. Čika je upalio televizor i pio neko žućkasto piće, sipao je i meni, ali nisam mogla, samo sam od zelenkastog pića, koje je mirisalo na mentol, srknula dva-tri gutljaja, od kojih mi se zamantalo u glavi, a čika je pričao, nekima na televiziji psovao mater, spominjao političare u mercedesima i šakom po čelu udarao sebe „glupog“ i „zalutalog“, i kaza da je rat zajebana rabota, da će biti i još čupavije, a onda će se videti ko je čovek a ko pizda – posle mi je pokazao hodnik, kancelariju i njegovu sobu, rekao da malo počistim sutra, ako budem mogla, i da ga u ma koje doba noći zovnem ako mi šta ustreba, doneo je odnekud posteljinu za moj krevet, i izašao.
Ja sam se ujutru kasno probudila, bolela me je glava, a na stočiću kraj kauča zatekla sam šolju čaja, šolju prave kafe, šolju bele kafe, sok od pomorandže, kutiju keksa, baš lepi grozd sa krupnim belim grožđem, salvetom prekriven oval s mesom, krompirićima, kačkavaljem i salatom od paradajza i luka sa strane, i ljubičastu ružu, kraj televizora. Otvorila sam prozor, bilo je zagušljivo (dole su trojica s čudnim kačketima stajala kraj jednog plavog auta otvorenih vrata), setila se mame, posle sam obrisala suze i gledala po sobi, skalupila posteljinu i tražila gde da ispraznim čikine pepeljare – u njegovoj kutiji ostale su tri cigarete, jednu sam zapalila, srknula malo čaja i prave kafe, i grickala napolitanku kada je dečko u uniformi nasmešen gvirnuo na vrata i mahnuo mi rukom, posle sam provirila u hodnik, nešto kasnije izašla, prišla ogradi stepeništa i pogledala dole – jedna teta je čistila hol i bife i onaj dečko je s automatom o ramenu stajao ispred ulaznih vrata – našla sam usisivač u uglu kancelarije, namestila veliki čikin krevet s ogledalima i obrisala prašinu, oribala malo kadu i tri plastične kese đubreta skupila, začudila se čikinom vitrinom krcatom punih flaša, kojih je bilo i u kutijama iza kreveta, kao da je namislio sav život u toj sobi provesti, htela sam da odnesem kese teti u holu, ali nje dole više nije bilo, pa sam se opet setila mame, svojih drugarica i kuće i škole, srknula ostatak kafe, pušila i gledala televizor – uto je i čika ušao, ostavio je veliki ranac kraj vrata, pogledao prostorije i rekao: „Prava si puška, curo!“, i u kancelariji mi pokaza dugme na stolu, rekavši da njime mogu da zovnem one dole u kuhinji, ako mi šta ustreba, i da i iz njegovog frižidera uzmem šta god hoću, i da preko dana mogu malo da izađem napolje, ali da uveče ne izlazim jer će dole biti raznih pijandura, i gurnuvši ranac do stočića rekao je da izaberem šta mi odgovara, usput me je pogladio po kosi i dodao da će me sutra izvesti da upoznam život, osmehnuo se i izašao.
Ostala sam sama i otvorila ranac, unutra je bilo haljina, suknji, majica, jakni, i sve mi je odgovaralo, bilo je lepog donjeg veša, spavaćica i originalnih čipkanih brushaltera, kao da mi je znao meru, našla sam i neseser sa pravom šminkom, kesu s mirisima, tašnicu sa srebrnom kopčom, i još koješta. Obukla sam kožnu mini suknju, majicu i jaknu, izgledala sam baš lepo u njima, probala straobalnu večernju tamnocrvenu haljinu, koja mi je perfekt stajala, ali sam se plašila da mi u njoj dupe ne izgleda preveliko, usklađivala boje šminki sa oblikom lica, posle ih jedva oprala, i morala da otvorim prozor, zbog mirisa i dezodoransa, i kasno sam zaspala.
Kada je sutradan popodne čika navratio, bila sam u pamučnoj bež haljini sa plavim cvetićima, zviznuo je: „Bravo, malena“, osvrtao se za mnom dok sam iz vitrine donosila čašu i šalio s koje sam naslovne strane pobegla, nazdravi: „Lepota će spasiti svet“ i reče da bi sa mnom i do iza večnosti sedeo, dodao je da ćemo za dva-tri sata sići dole, kad se istušira i još nešto obavi, na vešalici pogledao onu tamnocrvenu haljinu: „Super će ti stajati“, i izlazeći posavetova me da još malo šminkom oči doteram kako bi zenice došle do izražaja, dotakao me ovlaš po ramenu i sa stepeništa poslao s kažiprsta poljubac.
Pred veče smo sišli dole, muzika je zasvirala tuš kada su ugledali čiku, i svi su poustajali, oni kraj zida i vrata pozdravljali su ga uzdignutih pesnica, čulo se nekoliko rafala s terase i „Šampione“, „Majstore“, „Heroju“ odasvud… Kraj podijuma se s nekima zagrlio, isti su i mene s naklonom pozdravili, sa „lepa damo“ me oslovili, pa me je čika odveo do stola, za kojim su sedeli jedan kozičavi i prelepa plavuša, kozičavi mi je poljubio ruku i izvukao stolicu da sednem, a plavuša se zvala Rouz. Čikine sive oči plamtele su nekim zelenkastim sjajem, pio je mnogo, svi su dolazili da se kucaju s njim, i posle svakog kucanja razbijali su čaše, bratimili se i zaklinjali u oslobođenje napaćenih krajeva, i bilo je iza njega za dva japanera srče, dolazile su i neke drugarice, ljubile ga pevaljke, i ostali ološ dole prisutan. Ja sam srkutala liker, smešila se svima, i ne znam u koje se vreme čika kladio sa nekima da ću pogoditi kuglu na dnu pulta, dao mi je neko kratko oružje i rekao: „Ožeži, malena“, osećala sam njegovu podlakticu ispod desne dojke i pritisnula obarač, onaj za šankom pao je pod šank zbog pogođene flaše iza njega, ali kugla je i dalje svetlela, i čika se nije ljutio. Posle me je zagrlio, s kozičavim pričao o ovcama kojima će pokazati gde im je mesto, i još dugo smo pevali, u jednom trenutku me je poljubio kraj resice uva, i jebarnik se lagano praznio, u glavi mi se mutilo, Rouz se ljubila s kozičavim, a čika je ustao, za njim i ja, podigao me je na ruke i poneo uz stepenice, kao što sam videla da se na svadbi radi.
U njegovoj sobi poljubio je moje usne prvi put, i seli smo na ivicu kreveta, kucnuli se lepim tankim čašama u obliku lale, pa je čika ponovo iz trbušaste flaše sipao neko čuveno piće, koje mi je razbistrilo glavu: „Prava je razbibriga“, kaza, i držeći me za ruku pričao mi je kako jedva izlazi na kraj s onim ludacima dole, posle me je opet u usta poljubio i rekao da mu je srce celoga života po bespućima devojku kao što sam ja tražilo, pomilovao me po obrazu, a posle smo se ljubili i jezicima (izgleda da sam se uzalud plašila da to neću umeti), pa mi je čika stavio ruku kod njega dole, otkopčao je šlic i izvadio ga, znala sam šta je to i da služi za sreću, i bio mi je pomalo smešan njegov glavić s plavičastim žilicama, setila sam se bezobraznog filma i sličica što sam ih gledala, savila se i stavila ga u usta, osećala sam kako pulsira i njihala glavom, a on me je milovao po temenu, i posle je polegao po meni, mnogo me je zabolelo, osetila sam krv na butinama i rekla: „Boli me, čiko!“, odmakao se, uzeo moju ruku i njom ga je šetao, i klizio je niz moju šaku krvav i sluzav, a čika je stenjao i uvijao se: „To, malena! Ljubavi moja!“ dahtao je, i podigavši se nada mnom svršio je na moje sise, grčeći se, pa klonuo kraj mene, usrećen.
Kasno sutradan probudio me je odblesak sunca sa njegovih ogledala, bila sam sama, kad sam se istuširala i otišla u drugu sobu da se presvučem zatekla sam na stočiću predivnu sedefastu kutijicu, a na papiriću ispod pisalo je: „Tebi, najdraža“, skinula sam moje stare dečje minđuše i stavila te duguljaste sa zlatnim lančićima, fino su mi pristajale uz kratku kosu, setila se mame i zamislila njeno čuđenje kada bude videla da sam postala odrasla savremena žena, skuvala kafu, i sedela i pušila, zamišljena…
Čika je došao pred samo veče, dugo me je ljubio, i posle sam odozdo iz kuhinje donela paradajz i sir i uz rakiju mu napravila salatu s maslinovim uljem, koja mi nije najsrećnije ispala, ali čika se šalio da će mi sledeća biti bolja, i sišli smo dole, bila je manja gužva, on je otišao u ćošak i poslovno razgovarao s dvojicom u teget sakoima, a ja sam sedela sa Rouz, koja mi je obećala da će sutra skoknuti do mene da mi izvuče zelenkasti pramen sa strane, pa smo se opet malo veselili, i posle se vratili gore, raskomotili, rekao je da me sad više neće boleti, ali bolelo me je, samo manje, oćutala sam i izdržala, i sutradan me je tek malčice zabolelo, i više nikad nije, postala sam opuštena i sve sam naučila.
U toku našeg zajedničkog života kao muža i žene, čika mi je samo jednom šamar udario, ali možda sam i sama bila kriva, jer našla sam u njegovoj nathasni zaturenu novčanicu, i jedne večeri kada ga nije bilo kao mangupče sam se skockala i sišla dole, prošetala do šanka kao prava glumica i na barskoj stolici prekrstila noge, posle su mi neki prišli i učtivo razgovarali, i baš mi je jedan mladić naručivao liker od mentola kada se on pojavio na vratima, njegove oči načisto su pozelenele, u hodu je izvadio pištolj i udario mi šamar i poslao gore, čula sam još jedan šamar iza sebe i: „Nemoj nekome ovde ja da jebem mater“, kazao je, a ja sam otišla u sobu, razmišljajući sedela na taburetu – čika se vratio kasno, bio je mortus pijan, zagrlio me je i poljubio u kosu, seo, nazvao me njegovom devojčicom i privukao u krilo, i kao da se trag suze pojavio u uglu njegovog oka: „Koja sam ja budala“, konstatova, vajkajući se na sudbinu, i milujući mi rame i dalje je pio, ljubio je moje grudi i celu noć smo vodili ljubav, a sutradan do podneva čika se odmarao i nije bio na zadatku.
Jednom je u sobi kod njega razgovarao sa jednim baš elegantnim gospodinom, spominjao kamione, robu i neku banku, strojeve, delove i mašine alatljike, i pričao o ratu, o šumskim zverima u njima, i da je neka čudnovata glad za pičkom ovladala njime – a kroz neki dan sam ga i začula dok je bio s drugom, tiho sam iz hodnika odškrinula njegova vrata, jedna riđokosa jecala je pod njim: „O jee! O maj gad! Pa šta mi ti radiš, čoveče! Treba da ti ga urame!…“, i mrdala je opajdara najžešće što je mogla, a on nije video da se ona samo pretvara i da glumi, ili možda i jeste, ali mu je bilo svejedno.
Čika je prestao svako veče kod mene da dolazi, i jedne subote je navratio i rekao da ga nekoliko dana neće biti, pomilovao me je po obrazu, a sutradan je došao jedan s ožiljkom i hladnim buljavim plavim očima, kao kod crknutih riba, rekao da pokupim stvari i da im trebam u kuhinji, a kada sam se sagla i u čikin ranac stavljala neseser prišao mi je iza leđa: „E baš da vidimo s kakvom se to britvicom četovođa moj ovoliko dugo zadovoljavao“, kaza, uvrnuo mi je ruku u laktu i zadigao suknjicu, šakom mi zapušio usta i glavu natisnuo na stočić, bilo mi je odvratno, gadno i mučno, otimala sam se i grebala ga po rukama, i molila se da bol i košmar nestanu, ali me niko nije čuo, a on je orao po meni, stiskajući me, i istresao se međ moje guzove, sitno drhtuljeći, kao da je to krajnji cilj svih njihovih napora, a sunce se dizalo nad ivicom prozora i bleskalo mi u oči, i prteći mi torbe poveo me je niz hodnike, u ravnodušnosti se ljubav topila, i valjda je sve bilo po nekoj volji, kad su mi tete pokazale sudoperu i dale mi isflekanu kecelju.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *