Dragan Šateles: Priče

…….

Život spada u bolesti protiv kojih nema leka. Pacijenti mirno primaju tu vest i svi se dovijaju da produže agoniju. Najbolja metoda da se pobegne od kome jeste – da se praviš kao da ti nije ništa! Kad te neko sretne i upita – Kako si?; ti mu uvek odgovori – Fantastično, fenomenalno. Ako neko pita da l’ si čuo da ćemo svi umreti, a ti reci – Nisam! To prvi put čujem, a šta je to smrt?! Baš tako im reci, nek’ crknu dušmani. Svi oni se tuđom mukom hrane, što je nekom gore, to je njima bolje. Nemoj da im priuštiš takvo zadovoljstvo.
Otkriću ti tajnu kako ćeš da odstraniš simptome – prepusti se, ništa više! Pusti da te nosi. Ignoriši bol i tugu, i sve što je negativno, ponesi sa sobom samo ono što je neophodno, ne treba ti ništa, jer ti imaš sve! A, ako se, kojom srećom, ljubavi dočepaš, ne ispuštaj to ni za živu glavu! I ljubav je bolest, od nje možeš da poludiš ali kada je već tako, bolje ti je da umreš od ljubavi nego od života.

…….

Sretao sam razne ljude na svom putovanju. Upoznavali bismo se, razmenjivali iskustva, pa se rastajali. Razlikovali smo se po tome što se ja, baš nigde, nisam osećao kao stranac, dok su oni nestrpljivo čekali trenutak kad će moći da se vrate u svoj grad. Ne znam kakav je osećaj kada znaš da imaš grad u koji ćeš da se vratiš. Mora da je lep.
Ja im ipak nisam zavideo, a nisu ni oni meni. Možda bih i ja voleo da imam grad u koji bih mogao da se vratim al’ šta vredi kad ne mogu da se setim odakle sam kren’o. Još gore od toga je to što ne znam gde želim da stignem! Oni kažu – Svuda pođi, kući dođi, a ja ih ubeđujem da je smisao života upravo u putovanju. Lažem! U dubini svoje duše znam – očajnički bih želeo da postoji grad u koji bih voleo da se vratim. To što stalno idem napred, ne činim zbog toga što ne želim nazad, nego zato što nemam gde.

…….

Kad Stvoritelj obavi svoj posao, predaje te Kreatoru koji tada preuzima apsolutnu odgovornost za tvoj život.
Ja se rano budim, ne propuštam priliku da sačekam sudbonošu kako dolikuje. Ponudim mu uvek kafu ili rakijicu, on ponekad prihvati ali često veli da mora da žuri jer za nekog nosi telegram tog jutra. U početku sam, sa velikim nestrpljenjem, otvarao koverat u kojem su stajala uputstva za sve šta mi je činiti tog dana. Ja i dalje sačekujem sudbonošu al’ ga više ne zovem na kafu. Godinama mi donosi istovetna pisma, već napamet znam kako će izgledati moj naredni dan. Ipak, disciplinovano, čim primim koverat, pocepam ga i pročitam šta piše u njemu. Ne želim da mi se dogodi ono što se desilo mom bratu od strica. On je svoje pismo pročitao negde oko podne, a u njemu je stajalo uputstvo da tog jutra, precizno u devet, kako zna i ume, bude ispred spomenika Neznanom junaku, i da će ga tamo sačekati Sreća. Nije ispunio svoj zadatak i od tada ne dobija pisma. Čeka da mu sudbonoša telegram donese.

…….

Elementi jesu svuda oko nas ali nikome još nije pošlo za rukom da napravi jedinjenje koje će ga usrećiti. Ne znam koliko će još vremena morati da prođe da bi svima bilo jasno da formula ne postoji. Do sada su propadali svi eksperimenti upravo zbog toga što su ljudi koristili ono što su nalazili oko sebe, a tu vajde nema! Niko nema svest o tome da eliksir sreće već postoji u svakom od nas i da, s’ vremenom, polako, gubi svoju moć, samo zato što ga niko ne ume pronaći.
Ja sam ipak upoznao jednoga čoveka koji jeste pronašao svu radost života u samome sebi. Ne bejaše baš veseo, reče da ga muči usamljenost jer to što on ima ne može da podeli sa nekim.
Sve u svemu, shvatio sam da je bolje deliti sa nekim iluziju sreće, nego biti stvarno srećan, a živeti sam. Sreća jede samu sebe kad se ne može podeliti sa nekim, i gle paradoksa – što se više deli, ona postaje sve veća! Ili je to samo, možda, teorija sirotinje!?

…….

Kada neko nešto uvrti u glavu, to je vrlo teško izvrteti. Svi su puni predrasuda i predubeđenja, svako sudi, presuđuje, odlučuje, procenjuje, mrzi i kažnjava po zakonu samo njemu znanom. Takvi ljudi su tužioci, branioci, porota i sudije, sve u isto vreme. I nema tu nikakvog procesa, to je preki sud!
Nagledao sam se takvih ljudi koji – šta god da učine, to nikada ne dovode u sumnju; sigurni su jer imaju svoja čvrsta uverenja i deluju zastrašujuće. Koliko sam god puta bivao sa njima, nisam progovarao ni reč. Ćutao sam i slušao. Ponekad bih izgovorio – da, da, čisto da bih potvrdio svoje prisustvo.
Mnoge noći sam proveo sa njima, i pred svaku zoru, pre prvih petlova, kada klonu muzičari i nestanu konobari, kada ostanemo sami, svaki od tih ljudi bi me zagrlio i počeo da plače. Žalili su mi se na košmarne snove i pitali šta da rade! Ja bih tada samo rekao – da, da, izvukao bih se iz njihovog zagrljaja i krenuo svojoj kući.