VELIBOR MIHIĆ: POČASNA STRAŽA

Zbog prejakog nevremena koje ovde, u Srbijici, nije imalo neko ime, na primer: “Persa”, “Jorgovanka”, “Ljiljana” i sl., po ugledu na Omeriku, tj., žensko ime (trt za nauku!), Ð. je pokušao da se skloni u neku od obližnjih zgrada na trgu Trg ruže ulica, ali je svud nailazio na natpis i, pritom, svud isti kao štancovan u istoj radionici s mešanim slovima: “NaЖalost, ne moЖеmo da Vaс пRiмimo! I пuž иmа kuЋicu, а Вi?!”…

Uznemirujuće, da… Posebno što mu se obraćaju s početnim velikim slovom V, a ne dozvoljavaju mu da uđe i skloni ćelavu glavu od nevremena, tako da je, skoro, požalio što je Srbin. “Šta, bre, ovi petljaju!” projurilo mu je (kroz glavu!). Pa pomisli zureći u jedan od takvih natpisa: “Da sam Grk, dobio bih gutljaj `metakse`! Da sam Čeh, počastili bi me knedlom u slatkoj prezli(ci)! Da sam Bugarin, poškropili bi me ružinim uljem (ili, bar, ružinom vodicom)! Da sam Mađar, dobio bih 100 g aleve!… Ali, avaj!, ja sam Srbin i ne puštaju me najrođeniji, potomci Nemanje i Stevice, ni da uđem i potražim utočište (ne azil, to je prejaka reč!) pred sve jačim nevremenom!”…

Srećom, tu, na „karminisanom“ trgu, nalazila se neka propala napuštena, bez prozora i vrata, šestospratnica koja je, ponavljam, srećom, imala kakav-takav korov… pardon!… krov.

Pa uđe…

Čim je ušao, ušao u tu dozlaboga promajnu zgradu, zgradu-zgradurinu, ma Zgradurinu… urinu u kojoj je nevreme radilo šta je htelo, ma, sve, i „oblaka jedan deo“, priđe mu (jedan!) čova s (veoma) preplanulim tenom, uredno zalizane (crne) kose, s tri (omiljen broj!) zlatna zuba (zlatna podloga!) i s crveno-plavo-belom kravatom, očigledno neki lokalаn Srbin kakvih se, osim u poslednje vreme (ne zadnje, nema prednje i zadnje vreme!) namnožilo na putu u Evropu, navatalo, navatiralo, najorganilo, navikendisalo kao prirodna posledica tek postavljenih uslova u kojima je gurav narod pobedio samog sebe i svoje nezdrave sebične kratkoročne ciljeve i uplovio u luku iz milošte nazvanu… u potaji, a u treperavoj podsvesti i savesti… hm! Ostavi kaparu! Dodaj mi kofer(at) ispod sto… Ko će kom ako ne… ssssss…

– Ja sam Pulitika – reče čova.

– Molim?! – reče Ð. – Politika?!

– Ne, Pulitika… U… u… Prečuli ste…

I, pošto je Ð. bečio oči i ušio uši, čova podeli na slogove:

– Pu-li-ti-ka!… Dobro došli u ovo zdanje! Vi ste drugi!…

I, tako, reč-po-reč (Poreč!), Ð. saznade da gospodin Pulitika ima nameru da od napuštene promajne zgrade napravi zdanje za primer, kuću, tj., Kuću u kojoj će svi stanovati, žiteljovati, građaniti se po krevetima a jesti po apetitu. Lepo zamišljeno! Srk-po-gut!

– Ko ima zmiju u džepu, nek istupi!…

– Nek prvo izađu krtice pa da nastavimo!…

– Ruka ruku mije… a MI TO… mi to… mito… ob(advij)e!…

– Ruku pod-ruku pa u aps!…

– Iš, bre, pezevenk (jedan)!…

Pulitika se zamisli pa reče:

– Sutra dolaze radnici da postave vrata i prozore.

– Sutra?

– Zato se dobro ispavajte jer treba da propuštate nove stanare – reče gospodin Pulitika i popi Ð.-ovu čašu vode, koja se, onako mutna, čašila na pultu.

– Da propuštam?!

– Vi ćete biti Portir. Neka vrsta Svetog Petra! Naravno, bez kajgane! Vaša dužnost je da stojite na braniku vrata i propuštate po pozitivnim propisima. Sve po spisku! Pisce ne puštajte, nikad siti a hoće muvte! Upisivanje od A do Š. Naročito pazite na one što turaju u alke… karike… karikaturiste, ceo svet bi da iscrtaju! Ponekog naučnika, za maju! Čuli ste za trigliceride?

– U redu…

– Šta “u redu”?… Kako se zovete?… Kako vam, ono, beše ime?
– Ne znam, još nisam dobio novu ličnu kartu. Treba da sredim nokte! Onda mogu da se slikam!

– Pa dokle je to stiglo?

– Uzeli su mi meru… Treba da kupim četkicu i turpiju za nokte. Oni daju format… A vama, gospodine Pulitika?

– O, meni, još, na početku… kakvo pitanje!

– U redu…

– Shvatili ste ono o propuštanju? Da ponovim, nije zgoreg: nove stanare, hoću reći, stanovnike (svi će dobiti stan po glavi!), građane (izvedenica od grad).

– A otkud oni posle nevremena?

– Ja sam ih navatao. Biće ova Zgrada za primer. Stanari stanuju i raduju se stanovanju.

– Raduju se?!

– Tako je, počeli ste da kopčate…

Prvih dana (beogradskog!) proleća, po nameštanju vrata i prozora, plus parket kod boranije a brodski pod kod tajfuna, Ð. se, baš, naradio. Po čitav dan je stameno stajao na svom radnom(e) mestu Portira i propuštao (kroz šake!): silan svet je ušao (mi smo svet! tramvajem u svet! svecko a naše!)! I muškacone s produžecima, i cave sa silikonima, botoksima i ponekim kiksom, ma… svi profili, sve face, sve stranke, frakcije i akcije, pomfrit i kesten-pire, pa srneća leđa, pile na boci, pa po turu, svi rođaci, sestrići i deverične, svi amandmamni, sateliti, kursevi i neizbežan parinitet, ukratko…

Ð. je poštovanog uzročnika, gospodina Pulitiku, retko viđao. Ali je, i te kako, osećao njegove posledice.

Kad gospodin Pulitika, tamo, gore, na nekom spratu, kine (ne znam kako se kaže na latinskom!), Ð. se strese i vikne “Nazdravlje!”, “Istina je!”, “Aha!” ili nešto slično, tolika je među njima vladala emotivna (u redu!… osećajna) veza. To što ga je retko viđao, nije menjalo suštinu. Ako su uzrok i poledica… pardon!… posledica povezani, sve ostalo je luk (luka Beograd!) i voda (“voda-voda”)! Važan je smisao, tj., Smisao, čak S M I S A O, tj., zamisao čitave zamisli koja se vinula per aspera, što će reći, u globalu kako je gospodin Pulitika postavio svoju viziju (tele!) stanovanja i danas, i sutra, i u dalekoj budućnosti, s povremenom rotacijom koja se, po potrebi, da izbeći nekim veštim manevrom tipa hokus-pokus. Uostalom, na glavnoj paroli je i pisalo: “STANOVANjE NE MOŽE IZAĆI IZ MODE!”… doduše, pomalo, već, izbledeloj…

Početkom leta, uđe u njegovu Portirnicu čovek s nakrivljenim uvetom, ne s kapom već, baš, s uvetom. Neki znak? Možda… Kako uđe, popi Ð.-ovu čašu vode koja se, onako mutna, u smutna vremena, čašila na pultu.

– Kako se zovete? – upita ga Ð.

– Ne znam, još nisam dobio ličnu kartu. Ali, uzeli su mi meru. A Vama?

– O, meni, još, na početku… kakvo pitanje! – reče Ð. ali glasom kao da neko govori iz njega! – Ja sam drugi čovek ove Kuće. I meni kasni. Ali, Služba je obećala da… Kao što znaaaaaaaaaate…

– Zašto otežete?!

– Ponekad imam grč glasa a, bezopasno, slovo a je na početku azbuke… Dakle, kao što je objavljeno na oglasnoj kegli, u pitanju je, samo, rutinska gramaža hartije, ništa ozbiljno.

Neko vreme su Ð. i pridošlica bez imena ćutali lajući na zvezde, tj., posmatrajući zgradarstvo kako ulazi i izlazi iz zavetrine. Onda ga Ð. upita:

– I, šta se radi, gore?

– Mislite na mom, trećem spratu?… Pa, ništa. Čekamo naređenja s četvrtog sprata. Sve je urolano… pardon!… uhodano.

– A da li je tačno da vi, na trećem spratu, imate štampariju novca?

– Nije, mada… Mi, samo, imamo pogon za izradu formata novčanica a ostalo daju drugi spratovi. Suv žig daje drugi sprat.

– A naziv apoena?

– Na šta mislite, na revers ili na avers?

– I jedno i drugo.

– E, revers daje drugi sprat a avers dolazi s prvog… Uhodano.

– Gospodin Pulitika to povezuje?

– Da, kompjuterski. Samo “klikne” na dugme i, što bi rekao Avram, “GOTOVO!”

– Lepo, leeeeeeeeeepo… Izvinite, ponekad mi se, sasvim retko, zgrči i e… Ne zamerite – reče Ð. i uvuče jezik…

Početkom jeseni, svi si dobili nove lične karte i mogli su da se slikaju. Znalo se ko je ko i šta je šta, jedino su zašto ili pobogu kvarili opštu idilu…

Jednog dana, od uljeza koji je, prirodno, sasvim neuspešno, pokušao da se kroz Portiricu provuče, protne, promuva, prosmrdi, prokrijumčari… i zavuče u bel svet, Ð. je saznao da gospodin Pulitika tamo gore priprema nov Kućni (kolokvijalno: kućevni!) red. A sve u cilju dovođenja u red Međuspratskih odnosa koji su se u Zgradurini pojavili. Toliko od uljeza. Hvala mu na obaveštenju. Nariktaćemo odnose. Ali, Ð. se nije dao zbuniti: uhvatio ga je za uvo i parče zuluma… pardon!… zulufa i vratio unutra! Kad bude imao Pulitikinu dozvolu, u redu!…

Sredinom zime, kad je Ð. u Portirnici imao najviše posla zbog blata, lapavice, kalja i gada (Ivo Andrić: “Svijet je pun gada”!), Uprava je preduzela rekonstrukciju Zgrade, a sve u cilju… Naime, četvrti sprat je premešten namesto/umesto drugog, a drugi je veštim manevrom gospodina Pulitike uglavljen uzmeđu petog i šestog! I – pazi, sad! – proglašen – ništa manje – MECANINOM!
Pored međuspratskih, ne sedi, đavole, pojavili su se i međustanarski odnosi o kojima je Ð. saznao od (jednog) sredovečnog para s drugog sprata ali, nažalost, oni nisu znali detalje. Za razliku od onih koji su nakrivili uvo, ovi su nakrivili usta!…

Krajem iste zime ili, tačnije, početkom prestoničkog proleća kad je počela prodaja karata preko Sindikata, puče glas da sve više stepenišnih grupa zagovaraju nekakva međustanarska okupljanja, bolje reći, grupisanja po raznim osnovama, što je, samo po sebi, pozitivno jer obećava, npr., okupljanje po nervu, po Nervalu, po posipanju pepelom, po žutoj mrlji ili, čak, po cevanici! To je unelo neočekivano veliku živost u svakodnevnom životu Zgradurine. A to se, prirodno, osetilo i u Ð-ovoj Portirnici. Prosto nije stizao da sačuva čašu vode, ko god prođe, iskapi je uz obavezno AH!

Bokal je malo ublažio stvar ali je otkrio svu neišlifovanost prolaznika, ulaznika/izlaznika. Lokali su iz bokala što je dovelo do zarazne pojave ŽVALA: cela Zgradurina je žvalavila – ali ne i Ð. – pio je iz čaše isplaknute hipermangaranom zbog dezinfekcije.

I kao što se očekivalo, novine su i tu bile u pravu (“NOVINE SU U PRAVU: PAO JE PRVI SNEG!” DžEJMS DžOJS) posle zime dođe leto – POSLE ZIME DOÐE LETO, niko nije primetio godišnju grešku u koracima!!! – dođe leto – ali ne kalendarsko – eto – đe-do… do-đe… đeeeeeeeeee! Gle, i meni se e grči!…

I pristupi se seobi spratova, što bi bilo grubo rečeno, već, tek, slikovito, s mogućnošću izvesnog podbacivanja u proceni, odvajanju, delokaciji: prvo je otišao treći sprat, pa peti, pa… ma, redom…

Ostala je, samo, Ð.-ova PORTIRNICA u znaku ćirilskog slova P.

Ličila je na Trijumfalnu Kapiju.

Ð. se popeo gore.

Nakrivio nos.

A oni su založili vatru. Večan plamen.

Uz Počasnu I. Stražu…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *