Ni nakon dubokog razmišljanja koje traje, evo, već čitav sat, nije bio siguran šta da misli i šta da čini. Znao je da razmišljanje vremenom postane besmisleno, kao kada ponavljaš jednu istu reč milion puta i ona izgubi značenje, ali nije mogao podići tešku zadnjicu sa stolice i ustati od tog stola, makar na svež vazduh. I dalje je, nasuprot tome, gledao u stolnjak i mali šareni upaljač na njemu.
Ovaj upaljač je pravi damski. Nije, doduše, bio siguran da je zaista baš ženski, nije se baš razumeo u upaljače, ali sam se nije mogao oteti utisku da jeste ženski i da predstavlja upravo ono što samo žena može nositi u torbi kako bi mogla u svakom trenutku pripaliti cigaretu.
Nije mogao izbeći ni zaključak da je upaljač svojina njegove žene. Mesto gde ga je pronašao, u džepu sive jakne koju je njegova draga supruga nosila tokom jeseni već godinama, ukazivao je da može biti samo njen. Njegova žena, a to više nije mogao izbaciti iz glave, nosila je upaljač, a to je moglo značiti da može, u svakom trenutku, pripaliti cigaretu.
Već je ceo ovaj sat zamišljao sa tim sranjem među zubima. Žvakala je žuto beli štapić, grozno se smejući što sve ovo vreme nije ništa primetio. Nije mogao zamisliti da se ikome dopada žena koja u ustima drži taj žuto beli štapić, među sasvim žutim zubima i smeje se grozno svim muškarcima, izazivajući iz svojim usnama, mazno napućenim ka filteru kao falusu koga treba obraditi. Da je njegova draga Danka u tom trenutku imala cigarete kod sebe, da nije, kao što se studentima dešava, ostala bez džeparca i na silu apstinirala od nikotina u trenutku kada je upoznao, ne bi joj nikada ni prišao. Verovatno bi, a ubrzo će saznati da se Danka od njih ne odvaja i da je spremna da svojom neutaživom zavisnošću ozbiljno rizikuje trovanje nikotinom, jedna od njih gorela u tom trenutku među njenim prstima i njegov pogled ne bi se zadržao na njoj ni čitav sekund. Krivio je posle sudbinu, kašnjenje studentskog kredita, pa i njene roditelje što joj nisu na vreme poslali spasonosnu sumu novca i time ga spasili mirisa duvana u zidovima i zavesama za sva vremena.
Kada je, napokon, saznao da je Danka pušač, nije više mogao pobeći. Zaljubljivao se u nju, a očigledno i ona u njega, tako da tema nikotina, makar privremeno, nije mogla biti otvorena. Danka je, sasvim sigurno, bila žena kakvu je oduvek želeo. Kako mu je majka govorila, žena mora biti kuvarica najpre, pa onda i žena. I Danka to jeste bila. Mesila je izvrsne pogače, punila paprike, peglala pantalone na ivicu, štirkala stolnjake sa komode. I bila je domaćica gostima i supruga umornom mužu, kada se nakon teškog dana dovuče u stan. Prihvatao je činjenicu da Danka ima grešku, ali da je naspram njenih prednosti ona mala i možda, vremenom postane i beznačajna.
Posle je već bilo kasno i vremenom sve dalje od mogućnosti da bilo šta učini kako bi iz nje iskorenio tu odvratnu naviku. Kada se već bila zaposlila i redovno počela da prima platu, tada više za nju nije smelo biti apstinencije. Danka je pušila i po dve cele pakle dnevno. Miris duvana zaista je ušao u sve zidove i zavese njihovog stana, u posteljinu i njen veš i on više nije bio siguran da li će moći ikada više da udahne svež vazduh na terasi, a da na njoj ne bude i Danka sa tim govnetom u ustima, koje je cimala polako, nežno, kao donju usnu vatrenog ljubavnika, zavaljena u plastičnu stolicu i gledajući daleko u krovove zgrada. Njegova voljena Danka služila mu je ručak žutim prstima, smrdeći na vonj ljute biljke i znao je, još dok je trajalo serviranje obroka, da ona samo razmišlja o njegovom završetku, kako bi skočila u dva koraka do komode, zgrabila iz nje spasonosnu kutiju i štapić iz nje žurno nabila u usta. Zavalila bi se u stolicu, smireno i leno i prvi dim uvlačila bi dugo, duboko, kroz grlo i nos i onda ga još duže izduvavala, gledajući u plafon.
Razmere i posledice te njene vezanosti za čarobni smrdljivi štapić počeo je osećati nakon jedne majčine posete. Danima se radovao njenom dolasku, radovao se što će joj pokazati zajedničko gnezdo koje su on i Danka od svojih prstiju sredili i što će dobiti od nje pohvalu i podršku u zajedničkom i, verovao je, plodnom i ispunjenom životu. Umesto toga, sačekao je majčin pogled na čelu i nedvosmislenu zbunjenost pred onim što je upravo osetila. Ta skromna i tiha žena nije mogla da razume smrad koji se širio kućom. Još s vrata je primetila da su zidovi, a i duše stanara tog stana, prepune katrana i bolesnog žutila. Ćutala je dugo, a on je znao šta njeno ćutanje znači, mnogo više nego bilo šta što kaže, a onda je upitala sina, onako kako samo majke umeju – da li misli da mu ovakav bude ceo život? I više ništa nije rekla, nikada u vezi sa Dankinim pušenjem, ali znao je da ga majka, duboko u duši, žali i misli na njega kao na žrtvu nečije pomahnitale zavisnosti.
Tada je i počelo. Ne toliko mržnja zbog tog odvratnog mirisa, ne čak ni prezir, niti gušenje u plućima, jer pasivno udiše preko sto otrova u jednom dahu, već stid. Prava, jasna i nedvosmislena, stid. Stid pred prijateljima u gostima jer jedino Danka traži pepeljaru za vreme ručka, stid pred roditeljima, jer je Danka bila jedina devojka koja se usudila da pred njenim roditeljima pripali cigaretu, iako dobro znajući da mu je majka operisala kancer, a otac dugogodišnji srčani bolesnik, stid jer njegova žena ignoriše muškarca nepušača u kući i ponaša se kao oralna razbludnica pred celim svetom i pred njegovim očima, pljuskajući mi tu tako, pravi šamar posred lica.
Pošten i miran čovek, kakav je on, nije sposoban da preduzme krupne korake ni u sopstvenom životu, a kamoli prema drugim ljudima, te je samo ćutao i frktao. Nije se umeo suprotstaviti Danki, a opet, morao je ćutati i pred prijateljima, rodbinom, komšilukom, morao je gutati sram i očajanje i na ulici, dok Danka purnja sa cigaretom kraj njega, morao je ćutati i ćutao je. Pa ipak, znao je da ovakve situacije mogu biti rešive kada se dogodi ekstreman slučaj, koji iznenada i jasno, stavi tačku na sve prošlo i buduće nerazumevanje. Takav slučaj priredila mu je sama Danka i to ni manje ni više nego na majčinoj sahrani.
Ušla je bučno u sobu gde je već bilo mnogo ljudi, mahom njegovih prijatelja, jer njegova majka, skromna i tiha žena, nikada nije imala mnogo prijatelja. Pozdravila se sa svima, kao da su došli na posedak, a ne na sahranu jedne čestite i moralne žene i stala tik uz sto na kojem je stajao masivni kovčeg sa telom njegove majke. Nije joj ništa rekao za kožni minić, nije joj ni spomenuo čupavu narandžastu kosu, nije rekao ništa za štikle. Ali Danki to nije bilo dovoljno. Stajala je nekoliko trenutaka, činilo se mirno i kulturno, skoro kao da njegovu majku iskreno žali, a onda je, kao da je sasvim sama u sobi, izvadila kutiju cigareta i upaljač (sličan ovakvom kao što je ovaj na stolu) i pripalila cigaretu….
Ljudi su se pogledali, pa zagledali u njega. Mogao je osetiti i majčin pogled iz kovčega. Bušili su mu čelo tačno do malog mozga, onog centra u kojem je ležao, tako je barem pomislio u tom trenutku, njegov centar za društveno ponašanje. Osetio je u njihovim pogledima svu slabost svog života i braka, osetio je kako mu se smeju što ima takvu ženu, smeju ali i čude, jer njegova je porodica među svetom uvek bila za ugled. Zar je iko mogao pomisliti da će snaja jedne takve žene kakva je bila njegova majka, biti takav otpadnik?
Znao je da je to bila jedna od onih prilika kada se može reagovati žestoko. Imao je opravdanje, imao je povod. Danka je, uprkos svojoj ludosti, znala koliko mu je majka u životu bila važna. Od toga će krenuti, ali tako da to bude samo početak njegovog besa, barem da tako izgleda, kada čovek, možda i ne planirajući, naredi i zabrani nešto krupno, tek da istera silu iz sebe. Tako će doći i do samog pušenja, navodeći Danku da pomisli da mu je napokon prekipelo i da je kazna, ali njena kazna, da zauvek ostavi pušenje. Bila je to jedna od onih prilika koje vam samo sudbina može baciti u krilo, da jednom za svagda zabrani supruzi da puši.
Nije bilo lako. Žena se odupirala svim sredstvima. Svađali su se danima. Dolazio bi sa posla već pripremljeno ljut, bacajući stvari na pod i tako s vrata njušeći vazduh sve do terase, gde bi preturao po praznim kutijama ispod plastičnog stola, sve dok ne nađe makar neki dokaz, pikavac ili samo pepeo, koji bi joj poturio pod nos i time dokazao da se pred njim, odlučnim i spremnim da je uhvati, ne može sakriti.
Znao je da bi se i posle toga krila, samo veštije. Koristio bi svaku priliku da joj važno govori o zdravlju, o novcu koji bi uštedeli i o šarenom nebu na nekom od putovanja na koje bi išli kada bi, eto, uštedeli taj silni novac koji Danka troši na duvan. I znao je da ne vredi.
Onda je pretio. Da će je kinjiti na svake moguće načine i činio je to, zaista, pokazujući joj pakao u koji će joj se pretvoriti život sa duvanom; da će joj uzimati cigarete iz tašne svaki put kada ih nađe, da će joj krasti novac, da ne može da ih kupi, na kraju, da će je i ostaviti, jer se, oko najvažnije stvari u njihovim životima, očigledno ne slažu i samim tim i nisu jedno za drugo.
Ponekad bi je i molio. Govorio joj je plačnim glasom kako je dobar suprug, kako joj je dozvolio da radi i to posao sa noćnom smenom, da joj je dozvoljavao putovanja sa firmom i letovanja sa prijateljicom, da joj je dopustio da izlazi sa društvom koje nikada nije proveravao, jer joj veruje, jer je voli i jer od nje traži samo tu jednu stvar, a to je i za njeno dobro, najpre za njeno dobro, da ostavi cigarete.
Na kraju je upotrebio jedini argument.
– Šta ćeš kada budeš želela dete? Hoćeš li ga trovati od malena, od stomaka? Ono ti nije ništa krivo.
On je, zapravo, živeo u ubeđenju da je svaka žena buduća majka i da Danka protiv tog argumenta nema ni jedan odgovor.
I začudo, bio je u pravu. Od tog trenutka, njihov život više nije smrdeo na žutu smolu, njihova spavaća soba mirisala je na štirak i sapun, a njegova Danka se nekako prolepšala, pobelela u licu i postala nekako vitalnija, zategnutija, vedrija.
Hvalio se u društvu, naročito pred drugim ženama, kako je njegova supruga ostavila pušenje zato što je on rekao da treba. Ponosio se, naravno da se ponosio, jer ono što je celoga života i želeo i pred sobom i pred roditeljima, bio je brak u kojem će biti muškarac koji odlučuje i to se vidi, jer, ako se nešto videlo od tada, bila je njegova odluka da se cigarete odstrane i Dankina vedrina i duboko slaganje sa tom odlukom. Po prvi put osetio je ono što nikada nije osetio prema svojoj supruzi, čak ni nakon svih umešenih pogača nedeljom ujutru ni svih pilećih supa donetih u krevet kada je teško prehlađen – zahvalnost. Bio iskreno zahvalan Danki jer ga je poslušala, pred svetom.
Sad kada je našao upaljač, nije znao šta bi sa tim.
Nije znao šta se radi u ovakvim situacijama. Osetio je da je ovo onaj trenutak o kojem mu je majka često pričala, kada osetiš da si nemoćan pred drugim bićem, a uz to, to drugo biće je neko ko živi sa tobom i deli sve, a neće da te sluša. I nema nazad. Ti imaš mišljenje, to biće ima mišljenje. Ti si svoje rekao. Ono je svoje reklo. I šta onda? Ko će poslušati? Ako popustiš, onda si slabić. Ako guraš previše, onda si nasilnik ( i potencijalno sam). I za njega, kao što je u braku svojih roditelja naučio, ne postoji kompromis. Smeta mi, mora se ukloniti. Mogao je da joj naredi (mada je to već pokušao), mogao je da joj pripreti, da ne priča sa njom, ali opet, nije bio siguran da bi pomoglo. Mogao ju je ostaviti. I tu je zastao, na liniji koja je razdvajala njegovu snagu i moć nad suprugom od jadnog i bednog usamljenog i napuštenog čoveka. Jer, on je znao, od prvog dana sa Dankom, da je neće moći nikada ostaviti. Ako je sada ostavi, ostaće zauvek sam, znao je to. I čime onda da joj preti, kada je ono najstrašnije oružje koje ima protiv nje, zapravo smrtonosnije po njega samog?
Osetio je da je nemoćan.
Najbolje je bilo da upaljač vrati na mesto i pravi se da ništa nije video. Ponekad će pred Dankom reći nešto ili uraditi da joj pokaže da možda zna za šareni upaljač u džepu jakne, što će je naterati da se zamisli i možda bolje sakrije tu šarenu stvar, jer svaki krivac, ušuškavši se u blagost neotkrivenog greha, vremenom počne da popušta pažnju i sasvim slučajno i nenamerno se otkrije. Jednom će se i pred njim odati i onda, kao i sada, neće znati šta da čini, jer će morati nešto da preduzme i opet se vratiti na početak dileme koja traje evo već čitav sat i koja se opet mora završiti zaključkom od malo čas. Znao je da samo jednu stvar može uraditi da to spreči. Odlučio je da ne govori ništa. Vratiće tu smešnu stvar tamo gde ju je i našao i ćutaće. I Danka će ćutati, možda zauvek, ćutaće i komšiluk kada je vidi na stepeništu kako purnja na brzinu dve odjednom da bi izdržala do jutra, ćutaće i prodavačica u obližnjoj trafici, ćutaće ceo svet i on će opet potonuti u sopstveno blaženstvo srećnog i uspešnog braka.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *