Kosa Pakuševskij: DRUGARICE MAME

„Majke čiji su sinovi daleko, tamo negde u svetu, nisu nesrećne, one su samo drugačije“, izgovara moja Branka, drugarica po mestu rođenja, jednu generaciju mlađa, predavala sam diplomske seminarske kad je ona počinjala na istom fakultetu. Ulazi u stan, kao uvek, natovarena. Njene torbe ne liče na damske, više su to neke bisage, obavezno najmanje dve, a u njima knjiga, knjiga, svezaka đačkih, malo kitnihesa za mene, tegla džema, i parče hleba, opet je isprobavala novi recept. Dok ona žuri da opere ruke, gunđam i dovikujem: „Gospode bože, ti nisi normalna, što si to sve vukla sa sobom u školu!?“ Seda na svoje omiljeno mesto, ne reaguje na moje reči i nastavlja rečenicu sa kojom je ušla: „One, mislim majke, imaju dva grada, dve reke, imaju dve kuće, imaju sunce i mesec tamo i ovde, imaju vremenske izveštaje, imaju puteve koji dovode i odvode, imaju noći, imaju tanan osećaj za glas, iz njega čitaju raspoloženje svog deteta, i iz poruka umeju da pročitaju nenapisano…“ „A, zašto samo majke sinova?“, dovikujem odlazeći iz sobe. „Stevica je meni uvek sipao najbolju rakiju u kući govoreći da mora da misli na svoje krhko zdravlje, a ja u školi mogu svašta da pokupim od dece“, stižu Brankine reči, a obema oči zamagljene dok pred nju stavljam dobru domaću rakiju. „Nisam ja zaboravila da si ti bila njegova miljenica, da ti je, i kad je najnemoćniji, dovozio na Kej pun džak teglica ne bi li svoje čarobno umeće, da od voća napraviš svašta, spakovala romantično, sve sa nalepnicama na kojima krasnopisom piše godina i sastav, nekad je pekmez bio pekmez, a tvoj je poseban i zbog  kaćiperskih šeširića od raznobojnog platna i dezena kojima ukrašavaš tegle!“, dodajem. „ Ovaj pekmez što sam ti donela  sa đumbirom je, videćeš, poseban je“, kaže, pa dodaje „ a, majke kćeri su u drugačijem položaju, draga moja, one ne moraju da slute, njima ćere sve pričaju, pišu, jadaju se i hvale, naši sinovi…“ „Šta naši sinovi?“, nestrpljiva sam. „ Usput sam razmišljala o nama, Marijini daleko u Kanadi, oba sina, Milin u Pragu, tvoj u Italiji, Mirin u Parizu, Sokičin u Moskvi, da ne nabrajam gde je čiji više, i sve smo spoznale čežnju i brigu, ćutanje i čekanje, i jako dobro nam je i jako ružno nam je i nekad nesnosno je“. „Nepodnošljivo je, znam, naročito kad danima nema ni ona magična dva slova, ono, ok. Dragan, naš drug, kaže da je telepatija tele koje pati, sve smo mi telad kad naiđu neki dani, kad pravimo jela i za one koji su daleko, kad ne pomaže racio, a ni godine koje smo, skupljajući iskustva, dobrano nanizale“.

Poznajem svoju drugaricu. Znam da je nešto pokrenulo bujicu reči, znam koliko je pribrana, blaga, razložna u svemu, znam da treba da sačekam. Prelazimo na đake, na neiscrpni izvor za smeh, a sve češće i za tugu. Predavati deci literaturu i jezik, a znati da sve manje istinski čitaju, teško je i iscrpljujuće. Branka me uvek nasmeje crticama sa časova. Danas je uživanje izazvalo nešto sasvim druge prirode. Danima nismo mogle da se dopisujemo. Nešto je čačkala na svom mobilnom i ja nisam mogla da joj odgovorim na poruke. Nezgodno i frustrirajuće! Tražimo pomoć na mestima za to, nema je. Branka da svoj mobilni učeniku, objasni mu o čemu se radi, dete reši problem kao od šale. Stojim u redu, plaćam neke račune. Stiže poruka od Branke. Veli, ako dobijem poruku, da odgovorim, što činim. Stiže sledeća „ Živeli đaci!“. Spontano dreknem “Živeli!“.  Smejem se i onima oko sebe sklepam neki izgovor i izvinjenje. Posle  prepričavam šta mi se desilo i kako sam reagovala, kako su ljudi otupeli i kako kao roboti plaćaju svoje račune i kako je glasno radovanje postalo retkost. Obe se praznimo, smeh leči i priča o popravljenom mobilnom i deci koja se rađaju sa mobilnim, dođe nam kao melem. Onda prelazimo na najlepšu temu, temu nad temama. Mi smo odnedavno bake! Ona uskoro ide da vidi   svoju unuku, rođenu u Nemačkoj, slatku devojčicu koju gledamo u odeljku na kompjuteru koji smo krstile „Brancina unuka“, tako pogrešno, uroka radi. Glupiraju se bake! Nestaju sve brige, smanjene plate prosvetarske, a šta li je tu za smanjenje bilo, i smanjene penzije,  ona čupava glavica što nam se preko dude smeši, potiskuje sve tuge i sva nezadovoljstva. Tepamo, kao da je tu, tražimo crte lica i odgonetamo čije je šta. Onda izmaštamo prekrivačić, za krevet i za kolica, određujemo dimenzije, konac, materijal, slike. Buljimo u kalendar, zabrinuto. Vreme nam čini čuda, čas leti, čas se tegli. Leti za obaveze, vuče se za zagrljaje. Izmaštale smo svašta. Stiže poruka. Jovan, Brankin mlađi sin. „Šta radi naš glumac?“, pitam. „Gunđa. Peva, Idem tamo gde je sve po mom, i nema uloga, i nema para, i…“ Odlazeći, moja drugarica pozdravlja moju decu i kaže kako je s njima uživala u pozorištu i dodaje: „Jasna Đuričić je omađijala sve, a tvoj Vlada zna da se raduje i da uživa u radosti igre, i divno je što čuva to dete u sebi!“ Ode moja drugarica natovarena svojim velikim torbama, užurbana i smirena u isto vreme. To samo ona ume, da deli taj mir i uvek da ponudi pravu reč, ogoljenu do srži. Ume da sluša, tako je mali broj ljudi koji to umeju, ume da usmeri, naročito mlade zato što joj veruju i osećaju bliskost sa njom. Ume i divno da ćuti i tada satima sluša fado i svoje misli o kojima ćuti ispisuje na svili i tragove tog trenutka poklanja nama, svojim drugaricama, pa tako duboki fado ritmovi ljubavi i tuge, obavijeni oko naših vratova, struje u uhu kao izgubljeni vetrovi ravnice koji mirišu neprekidno onima što negde daleko počinju da vole neke tuđe vetrove. Ima na toj oslikanoj svili i oblaka, ima i kuća kojih više nema, ima raskošnih boja jeseni iz kojih progovara Rilke, i trag odrastanja je tu, kad se ležalo u bašti rodne kuće, gledalo u nebo i plovilo na oblacima koji su brusili maštu i dočaravali neke svetove o kojima se slutilo samo. Da, ima tu svega što drugarstvo se zove.

Tišina moje sobe samo je privid. Mislim na putovanja i kofere. One kofere koji nose ljubav, dobro znane drugaricama mamama, bakama. U njima kore za pitu, omiljeni kolači, ajvar, listovi kupusa za sarmu, plazma keks, rezanci za supu, slatko od šljiva sa orasima, oprani meda koji je nedge na tavanu čekao svoj  trenutak. Iz tog kofera pokuljaće sve šarene slike rodnog  grada koje tako snažno nedostaju dok se iz zaborava izvlače reči uspavanki koje u daljini pevaju svojoj deci naša otišla deca. „ One imaju dve zemlje, dva grada, vremenske izveštaje…“, čujem Branku.

 




3 Responses to Kosa Pakuševskij: DRUGARICE MAME

  1. miroslava bozic каже:

    … i sve smo spoznale ceznju i brigu, cutanje i cekanje, i jako dobro nam je i jako ruzno nam je nekad nesnosno je.

    a suze samo teku. drugo moja, kao i uvek divno, prelepo.

  2. Vladislava Aleksic каже:

    Svaka priča moje prijateljice izazove drhtaje duše, uzburka osecanja, a od lepote i dubine emocija oci se zamagle… A ova je nesto posebno!
    Mame i njihova ljubav su neunistive, kao i bake, kao i pravo drugarstvo. A da li su tuznije mame cija deca pronalaze sebe negde daleko i krce svoj put, ili mame cija su se deca izgubila ovde blizu i ne vide svoj put? Da ne kvarim ovu lepotu,to je neka druga prica. Pisi drugo moja, nedostaju nam svima lepe reci, cista osecanja, zaboravljena i potisnuta lepa osecanja i misli.

  3. Sladjana Petrović каже:

    Blago majci koja Vas je rodila, mila teta Koso!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *