Kosa Pakuševskij: DOK MLADOST HODA
J: Što me pitaš o devedesetim, zar ti nije jasno da nisu ni prošle!? Zlo ne prolazi. Samo se presvuče, pritaji, uljuljka, a onda počinje. Tamo gde je stalo. Bljuje…
Kosa Pakuševskij: VOLETI ZA NJIH
Bio je njihov Elvis, njihov Džordan, bio je tajno sanjarenje svake devojčice, i uzor svakom dečaku. Bio je plavokos, visok, tih i pažljiv prema svima. Na sportskim takmičenjima bio je…
Kosa Pakuševskij: Ukrajino moja
Preuzeto sa: VREME – Broj 1219 15.05.2014 Kažu da naš mlađi sin liči najviše na deda Ivana. Nisam upoznala svog svekra. Kažu, bio je najlepši momak u kraju i kažu…
Kosa Pakuševskij: Ona radi u rudniku
Gledam je dok drema. Nežna koža lica, mir i spokoj mladog bića u trenutku predaha. Da nije kratke sivobele kose, blago ukovrdžane, umesto one duge mahagoni koju je imala do…
Kosa Pakuševskij: VANILA
Malo, slatko, čarobno stvorenjce, kao pufnica, stane u malo veću šaku. Stigla u kuću isti dan kad i ja, nekoliko sati pre mene, ja sam ipak doputovala iz druge zemlje,…
Kosa Pakuševskij: PISMA IZ SIVOG KOFERA
Požutela hartija, iskrzana, pocepana na mestima gde je bila presavijena, a menjala je veličinu, prema potrebi, slova crvena, ne umem da odgonetnem čime je pisano, nekih slova nema jer ih…
Kosa Pakuševskij: LICA LJUBAVI
Previše svetlosti. I beline. Miris smole, četinara i mora. Neka kamena ograda i ti na njoj, sediš. Kratke pantalone, bele patike, majica je mornarska. Dolazim odnekud. Pružaš ruke i privlačiš…
Kosa Pakuševskij: DAROVI
„Mirka moja rodžena, izmeri ti gospodža Kosi pritisak na desnoj ruci“, viče Ljerka dok mi Mira saopštava da mi je pritisak normalan, štaviše nizak. Mira prevrće očima i već kreće…
Kosa Pakuševskij: UČITELJKE, ONE ŠTO KARLOVCIMA DAJU ŠMEK
„Procvetale grane jorgovana krasile su zvezdanu noć, U mome divnom kraju, u tvome zagrljaju bejasmo srećni mi tad…“ Delile smo snove i dnevnu zbilju pet godina. Čisto žensko odeljenje Učiteljske…
Kosa Pakuševskij: NAŠ SREMAC
„Najveća samoća je kad ste lišeni iskrenog prijateljstva“ Frensis Bejkon (1561-1626.) Pojavio se na vratima sobe i upitao: „Šta čitaš?“ „Dikensa“, odgovorila sam. Bila sam bolesna, neka prehlada, nisam išla…
Kosa Pakuševskij: MOJ ZIMSKI RAM
Zima. Kasne pedesete. Sneg tako zavejao pa podelio selo na levu i desnu stranu, gornju i donju. Roditelji kopali tunele kako bismo se videle mi drugarice. Bilo je divno, u…
Kosa Pakuševskij: Žerka
Čupići, naše komšije, imali su Lisu, staru, mirnu, riđu kobilu. Navikla na nas decu, ignorisala nas je. Lisa je ušla u anegdotu. Dolazeći u goste kod Čupića, kumić, gradsko dete,…