Zoran Škiljević: REVERS

Mario je obavljao poslednje pripreme za odlazak na brod. Uprkos protivljenju njegovih roditelja, koje je tako tupav izbor, kako su govorili, prilično rastužio, sedam meseci biće odsutan od kuće. Tako je odlučio i nije mu bilo ni na kraj pameti da odustane od svog nauma, baš naprotiv, radovao se dugoj plovidbi i nimalo naivnoj odgovornosti glavnog kuvara na kruzeru Uliks, koja mu beše poverena.
Tog jutra, nikoga ne beše kući da mu zanoveta. Mogao je najpre na miru da ispije svoj nizbežni jutarnji espreso, a onda, uživajući u zvucima novog albuma Erosa Ramacotija, bez imalo žurbe još jednom da se presliša da li je spakovao sve što mu je bilo potrebno za put. Jeste, potom je sa zadovoljstvom konstatovao.
Dakle, bio je spreman za svoje novo prekomorsko putešestvje. Već je bio uprtio na sebe ranac, bezmalo je i prekoračio preko praga, kada ga preseče telefonski poziv kad mu vreme nije. Nije imao kud, morao je da se javi. Možda je nešto važno, pomislio je. Možda ovi sa broda hoće da ga opomenu da slučajno ne zakasni…
Ali, bila je to Ana, njegova školska drugarica. Znajući da ide na put, bila je srećna što ga je zatekla kući, njemu bar ništa neće morati da crta. Bez imalo okolišanja zamolila ga je za uslugu, da joj na nekih dvadesetak dana, ne više, posudi ikonu Sv. Nikole, inače dragocenu porodičnu relikviju (veruje se da datira negde s kraja XIV veka), ozbiljni razlozi su u pitanju. Kako je rekla, to mu nikada neće zaboraviti.
Mario je mnogo voleo svoju školsku i nije mogao da odbije njenu molbu, premda mu se ista činila malko šašavom. Ipak zna ona šta radi, bilo bi zbilja glupo sumnjati u to, nije slučajno završila tako visoke škole, a o njenom karakteru ne vredi trošiti reči. Ako sad skokne do nje, izgubiće možda tridesetak minuta, ne više – pa čak i ako prozbore koju, to opet neće naškoditi njegovim planovima.
Brže-bolje skunuo je sa zida ikonu sveca, uvio je u novinsku hartiju, i potom, s tom relikvijom pod miškom, zaždio do gradskog muzeja gde je njegova školska radila kao kustos.
I pošto je, na obostrano zadovoljstvo, izašao u susret svojoj školskoj, trkom se vratio kući po ranac. Odahnuo je videvši da mu je „prolazno vreme“ bilo znatno bolje od očekivanog; pa ipak, za svaki slučaj, kao vetrom nošen stuštio se u pravcu luke, gde ga je čekao Ulis, njegov, doduše privremeni, novi dom na talasima.
Pre nego što je ponovo uprtio ranac, uradio je još nešto. Kao lepo vaspitan mladić, napisao je kratko, prigodno pisamce svojima i skupa s uredno potpisan reversom o predaji ikone muzeju, ostavio u dnevnoj sobi, nasred stola; kada se njegovi budu vratili kući, da im budu, što se kaže, „na očima“.
Međutim, nedugo potom, vetar koji se nepozvan spustio na grad sa okolnih brda i huknuo ka moru, osujetio je njegovu nameru. Papiri koje je ostavio na stolu u jednom trenutku poleteli su uvis i ubrzo fijuknuli kroz otvorena vrata i nestali preko terase, i Bog zna gde su završili. I evo nevolje.
Kada su njegovi došli kući, imali su šta da vide: prazan zid!
Usledila je premetačina od podruma do tavana bezmalo, a onda, pošto je postalo kristalno jasno da njihove vredne porodične relikvije nema pa nema, kao da ju je zemlja progutala, ili da je ispaila negde u vasionu, nastala je kuknjava bez kraja i konca, kao da im se ceo svet bio srušio. O očaju koji se uselio u duše gospođe i gospodina Filipea bolje i da ne govorimo; ako rastrube na sva usta da su usred bela dana poharani, smejaće im se čitav grad. Pogotovu što je gospodin Filupe oblasni sudija! Čovek od karijere i uvažavanja. No, kad su se malo sabrali, odlučiše da ipak nešto preduzmu. Raspitivali se se najpre po komšiluku, da li je ko može biti primetio toga dana nešto sumnjivo; slučaj, naravno, prijavili i policiji. Ali, ni posle deset dana potrage rezultata nije bilo: njihova dragocenost stvarno kao da je u zemlju bila propala.
Nedugo potom, nevoljno, ali budući smatrana za jednu od najuglednijih u mestu, i da se od njih to svakako očekuje, porodica Filipe se u proširenom sastavu (dakle gospodin Filipe, gospođa Filipe, njihov mlađi sin, ćerka i zet, te zetovi mama i tata i dve tetke) pojavila na otvaranje izložbe Istorijske znamenitosti oblasti Pulja, upriličene povodom posete predsednika države njihovom mestu.
Veče je bilo tiho i lepo, pravo prolećno, ispred muzeja se sjatilo bezmalo pola grada. Posle ceremonije otvaranja, nasmejani predsednik i njegova svita skupa s bulumentom gradskih čelnika prvi su obišli postavku, potom su se, sledeći ih u stopu, kako to već naleže običaj, i ostali dali u špartanje po caklećim, besprekorno osvetljenim, prostranim odajama muzeja i u (znalačko) razgledanje izloženih predmeta.
Predsednik se, gle čuda, najviše bio zadržao pred jednim od omanjih eksponata, beše to ikona sveca, zaštitnika grada, koja iz nekog razloga najednom postade neviđeno interesatna, pa se oko iste očas posla stvori neopisiva gužva. Biće da je možda reč o impresivnom umetničkom delu, što predsednikovom oštrom oku nije moglo da promakne?
Porodicu Filipe je, naravno kao i sve druge, zaintrigiralo šta se to toliko dopalo uvaženom gostu, pa se i oni uputiše da vide o čemu je reč. I, kada im je posle dugog i strpljivog čekanja konačno pošlo za rukom da se probiju na metar-dva od tog predmeta lepote i svekolikog divljenja, zanemeli su od čuda prepoznavši svoju porodičnu relikviju tamo gde su joj se najmanje nadali! Ali i ugledavši natpis na pločici koju je vešta ruka postavila ispod ikone, što će im tek razgalti srca.

Ovaj eksponat, neprocenjive vrednosti, poreklom iz Mitre, Mala Azija, delo je nepoznatog autora.
Od sredine XVIII vek u vlasništvu je ugledne puljanske porodice Filipe.

Od reči do reči tako je stajalo. I, što je još važnije, svi su to mogli da vide! Pa i sam predsednik! Njihovoj sreći i ponosu nije bilo kraja, kao i zavidljivim pogledima koji su se nimalo slučajno zaustavljali na njima. A što im, videlo se, ni najmanje nije smetalo. Baš naprotiv. Čini se, kao da su svi ponaosob, nekim čudom, naprasno izrasli za koji santimetar, naročito zet i njegove tetke, čiji blaženi osmesi su ispunili prostoriju.
Nema šta, što se njih bar tiče, vredelo je doći na izložbu. Itekako!
Šteta što Mario nije ovde, kako bi se tek on obradovao!… Ne bi više mogao da nam prebacuje da ne idemo među svet pošto niti jedna prilika nije ni vredna ni dostojna našeg prisustva, kao što ima običaj da kaže. I da će nam to dobrovoljno izgnanstvo u samodovoljnost i indolentna opijenost porodičnim poreklom i drugim demonima samoljublja, kad tad doći glave. Baš šteta, lepo bi se razuverio. Mada…
Gospodin Filipe nije stigao da dovrši misao kada im je prišlo jedno ljupko, nasmejano biće koje im se iskreno obradovalo. I kojem su se oni iskreno obradovali. Bila je to Ana, školska drugarica njihovog Maria, za koju su se iskreno nadali da će jednoga dana, kada tome dođe vreme, da im postane snaja. Ali, večeras je ovde bila službeno, u svojstvu kustosa muzeja. Došla je da im se u ime uprave muzeja i svoje lično ime još jednom zahvali na učinjenoj usluzi, ne propustivši priliku da u ugodnom ćaskanju, koje je usledilo, pošalje najlepše pozdrave svom dragom frendu Mariu, svakako najzaslužnijem za ovaj večerašnji, nesvakidašnji, trijumf porodice Filipe. O čemu će se, sva je prilika, dugo još raspredati po gradskim kuloarima.
I tako su, što se tiče porodice Filipe, konačno raspršene sve dileme o misterioznom putu njihove porodične relikvije koji se ovde, na ovako lep način, srećno završio.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.