VELIBOR MIHIĆ: KAO PRIČE IZ ROMANA

Nekad sam, srećan, živeo u Sokobanji, sad živim u Beogradu. Nekad sam, u Beogradu i Mostaru, imao rođake, tetke, teče, stričeve, strine, ujake, ujne… sad nemam nikog, svi su pomrli… Ali ih se sećam, gledam ih kao da su živi i čujem kao da govore…

Svi bili veoma različiti, kao i njihove sudbine… i, da je
život hteo, mogli su biti „junaci“ mog životnog romana…

U Sokobanju su mi došli ujak: jednom, jedna tetka: dva puta i druge dve tetke: po jednom, i to je, bilo, sve… Sve za 17 godina mog života u Sokobanji, malo!…

Desilo se, jednom, sve tri tetke, mamine rođene sestre, došle su preko leta kod nas. Vuka, Vesa  i Vjera. Poređao sam ih po godinama, najmlađa na trećem mestu. Ded, njihov otac kao što je bio i otac naše majke, spavao je u kuhinji, mi, svi, mama, brat, ja, tetka Vuka i tetka Vesa u jednoj sobi – a tetka Vjera u drugoj. Zašto je ona sama spavala u posebnoj sobi, pa, još, zaključana (!), opisaću na kraju ove tužne epizode koja je kao istrgnuta iz nekog Singerovog romana… da, da, onog nobelovca, Jevrejina, mog omiljenog pisca…

Ali, pre nego počnem o tom davnom letu i “sudbinama”  mojih tetaka i ujaka, kratko dobronamerno upozorenje. Ako ne možete da podnesete tužne priče, ne čitajte, dalje, okrenite se veselim stranama života i njegovim besposlicama kad ja, već, ne mogu… a ne mogu jer mi nešto ne da mira… ne da?… a šta, to?!… e, pa, zinite!… pa ću vam reći!…

Ovo “sitno tkanje” svog sećanja započinjem s najstarijom, s tetka-Vukom. Znali smo kad će nam u Banju doći, ali nam tog dana nije prešla preko praga u Dragovićevoj ulici. Autobus je stigao, a ne pojavljuje se, nije, valjda, izašla na nekoj usputnoj stanici! O, tetka-Vuko, čuješ li me?!… Čujem, čujem, Bobo… ali sam daleko!… Našli smo je – gde drugo – već u gradskom parku. Sedi naša tetka, na klupi, blizu rupe za inhalaciju (tu je i Nušić sedeo), sa ženama, banjskim gošćama – i hekla! Morali smo da sačekamo da je odvedemo kući dok ne uzme mustru! Čitav život se smejala ne znajući šta je čeka na kraju kad se život uozbilji…

Druga je došla tetka Vesa (pravo ime Veselinka). Tog leta, kuvala nam je, mamu je odmenila. Svakog dana nas je vodila na plažu, ispod Župana, da naučimo da plivamo u Moravici. Ali, ali – pazi, sad! – ne u vodi, nego na suvom! Da, da, ne pomakao se s mesta… Brižna, naša, tetka-tetkica, tetkičac, hercegovački, mostarski, a s Luke…

– Dok ne naučite da plivate, ne smete ulaziti u vodu! – bila je njena „filozofija“…

Završila je na isti način kao mlađi ujak… A učila nas je, eto, da plivamo na suvom. Legnemo na stomak i “radimo” nogama i rukama, na šljunku. Niko se ne može udaviti. Naučiš da plivaš bez straha. I tek kad savladaš tu veštinu, stekneš sigurnost i rutinu, možeš u vodu: u Župan, u Tri kace, u Šest kaca… gde ti je volja…

Poslednja je stigla tetka Vjera (tako se kaže u Hercegovini a u Srbiji, razumljivo, na ekavici, Vera). Odmah je dobila zasebnu sobu dok smo se svi, mi, osim deda, stisnuli u drugoj. Bila je puna priča, slikovitih detalja, dinamičnih događaja, nezaboravnih doživljaja iz svog dugogodišnjeg školovanja i službovanja po vojvođanskim selima, varošima i u Novome Sadu…

Jadna, ona je prošla najgore!… Izgubila je… (ne mogu, steže me u grlu)…

To, da je ona sama spavala u sobi, ne do ulice nego u sobi prema kući advokata Ace Mirkovića, veoma me je iznenadilo. Pitao sam majku, videlo se da izbegava odgovor, da vrda, tamo-amo. Pitam je, a ona ponovi moje pitanje! Hm, jedino da ja odgovorim, a ona da me pita!…
Ali kad ju je mama prve večeri zaključala u toj sobi, e, to, više nije moglo da se zabašuri, tek tako, jevtinim ženskim trikom: kad te neko pita, i ti pitaj njega, to, isto…

Tetka Vjera je bila mesečarka!…

A to zahteva vraćanje, unazad…

Kad su svi, pre rata, u detinje doba, živeli srećni i zadovoljni, i ne znajući da će, jednog tužnog dana, svi morati pobeći iz Mostara i postati bedne izbeglice… stanovali su na Luci, kraj Neretve, u svojoj lepoj porodičnoj kući na sprat, s krovom od kamenih ploča, s divnim kaldrmisanim dvorištem, visokim zidovima, cvećem, kujom Medom, mačorom Belim i konjem Cvetkom… Tad se još nisam bio ni rodio, a moja majka je bila dete kao i njena braća i sestre: Slavko, Branko, Vuka, Vesa, Mica, Vjera… i naša majka Ksenija, Ksena… u Mostaru Sena… u šali Šenica…

Leto, najvrelije, svi spavaju, napolju, u dvorištu, na dušecima… Dole čista bela kamena kaldrma kao oprana suzama, s kamilicom, muškatlama, ružama, zvončićima, petunijama i karanfilima…a gore zvezde!…

– Medo, idi nađi Micu!…

– Medo, pronađi Vesu!…

– Gde je Ksena, Medo, gde je… traži je, brzo!…

I kuja Medo – pogrešno joj dali muško ime! – traži i – nađe…

A kad umoran san “zakuca na vrata”, svi legnu na dušeke, u dvorištu… a tetka-Vjeru stave u sredinu, okruže je… da kao mesečarka ne ode u Neretvu, zlo daleko bilo! Da ne ode u snu! S ispruženim rukama kao u onom Kusturičinom filmu, najboljem našem filmu svih vremena… ne mogu, sad, da se setim naslova ali svi su ga gledali po ko zna koliko puta… i još ćemo, ne brojimo…

Eto, zato je tetka Vjera dobila “svoju sobu” u Sokobanji, u kući, na Vrelu gde smo stanovali… Mama je zaključa, sigurno je sigurno, mada je Moravica daleko od Vrela…
Pitao sam mamu ko tetku noću zaključava u Beogradu.

– Sama se zaključa. Ključ stavi u džep. Ujutro ga izvadi i otključa sobu…

Mnogo godina kasnije, njihovi dani su se priveli kraju. Tetka Vuka je morala da ugradi veštačke kukove, da izvadi kamen u mokraćnoj bešici, ali drhtanje celog tela, glave, ruku… nije mogla da zaustavi. Umrla je u dubokoj starosti, u svom krevetu, u svojoj garsonjeri, u Tiršovoj ulici. Do poslednjeg dana, po priči, onim svojim drhtavim rukama, heklala je… kao one davne godine u parku, u Sokobanji… Zbog drhtanja, izlazila je čudna “mustra”, najličnija kreacija…

Veselinka je umrla u snu, srećna, tako mi je izgledala… Odvela me njena kćer Milka… u Dijagnostički centar. Plače, Milka, meni se srce, steglo… dok tetka spava, duboko… duboko… Samo joj preko lica, ponekad, “preleti” kratak trzaj, odraz, senka, odbijanje, osmeh… i ništa se ne promeni… živa, a već otišla… diše, a već “hoda”, daleko…

Tetka-Vjerin sin skočio kroz prozor, bio bolestan… Kažu da se zatrčao i poleteo s petog sprata u Ulici Luke Vukajlovića broj 5…

Strašno…

Kad su joj javili, našla ga u dvorištu, legla po njemu i plakala dugo, dugo…

Sahranjen je u isti onaj grob gde su našli svoj mir: ded, tetka Vuka, naša majka… a i ona je tu sahranjena, u maloj urni… na Novome groblju… I kao što je, onog leta, u Sokobanji, imala zasebnu sobu, ovde je, na zajedničkom grobu, “dobila” zasebnu tablu s natpisom “Vjera Hadžić” (nije se udavala; Miša je bio njeno vanbračno dete; i nije bio mesečar… a ipak je “poleteo”!)…

Jednom smo tetku, onu „crnu ovcu porodice“, vraćali, kolima, iz Sokobanje u Beograd. S nama je bio i Lj., on je vozio. Hoće, ona, s nama da se vrati, pa Bog! „Da ne plaćam kartu za autobus!“ lepo je objasnila svoj motiv, sasvim ljudski. Bila je u Banji pet dana, bezbroj mustri je u parku, na klupama, isprobala (po sistemu „pletem-param“!) i vreme joj je da se vrati u svoju Tiršovu ulicu, u lepu sudsku (Vrhovni Srbije) zgradu s prozorom/vratima na Rusku (tad Sovjetsku) ambasadu.

– Deco, kad me dovezete u Tiršovu, samo me izbacite da ne dangubite – rekla je draga naša tetka.

A mi smo sestrići – nije se ni Lj. ljutio – od reči.

I, stvrano, kad smo se popeli na trotoar ispred njene zgrade, sve troje, uglas, povikali smo:

– Marš napolje!

A ona je zaplakala…

I sad me srce zbog njenih suza boli. Zaboravila je da smo joj ispunili zahtev „samo me izbacite“… nije shvatila šalu…

Tako Život šije i para. Ubacuje nam u glavu, tovari na leđa, približava ili udaljava od srca, piše i briše… Zapisuje u Veliku Knjigu. U njoj je nešto među koricama, a nešto, bogami, i izvan njih, u zavisnosti odakle, iz kog ugla se gleda… iz Života ili izvan njega… kao što, ovde, pišem ja… a čitaš ti… ili vi… dragi ćitaoče… čitaoci…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *